Пол Макартни
Пол Макартни | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Џејмс Пол Макартни |
Друга имена |
|
Датум рођења | 18. јун 1942. |
Место рођења | Ливерпул, Енглеска, Уједињено Краљевство |
Занимање | Музичар, певач, текстописац, филмски продуцент, бизнисмен |
Породица | |
Супружници | Линда Макартни (1969–1998) Хедер Милс (2002–2008) |
Деца | 5 (укључујући Стела) |
Музички рад | |
Активни период | 1957—данас |
Жанр | Рок, поп, класична, електронска музика |
Инструмент | Вокал, бас гитара, гитара, клавијатуре, бубњеви, удараљке, мандолина |
Остало | |
Веб-сајт | www |
Потпис |
Сер Џејмс Пол Макартни (енгл. Sir James Paul McCartney; Ливерпул, Енглеска, Уједињено Краљевство, 18. јун 1942) је енглески музичар, певач, инструменталиста и текстописац.[3] Његово кантауторско партнерство са Џоном Леноном и даље је најуспешније у историји.[4]
Према „Гинисовој књизи рекорда“, Пол Макартни је најуспешнији композитор поп музике свих времена са 32 песме на првом месту Билборд хот 100 листе . Био је члан Битлса до њиховог распада 1970. године, након чега отпочиње његова успешна соло каријера након чега је оформио бенд Вингс са својом првом женом Линдом . Његова сарадња са Џон Леноном сматра се за једну од најуспешнијих 20. века .
Пол Макартни је такође сликар и бори се за права животиња. Године 1997. британска краљица Елизабета II доделила му је титулу витеза, а 2012. га је француски председник Франсоа Оланд одликовао Орденом легије части.
Биографија
[уреди | уреди извор]1942—1957: Детињство и рана младост
[уреди | уреди извор]Џејмс Пол Макартни је рођен 18. јуна 1942. године у Ливерпулу, Енглеска. Његов отац је био продавац памука и музичар-аматер, а мајка бабица. Пол има млађег (1944) брата и млађу полусестру по оцу, из његовог другог брака. Сам Пол је до 13. године живота учио да свира трубу (касније се поново опробао на овом инструменту у неколико песама „Битлса“). Кад је имао 9 година, његова мајка је умрла од рака на дојци (била је страствен пушач), оставивши самохраног оца да издржава породицу. Овај трагичан губитак га је касније додатно зближио са Леноном, који је у 17. години такође изгубио мајку, коју је и иначе ретко виђао, у саобраћајној несрећи. Након завршене основне школе, положио је завршни испит са највишим оценама и директно се уписао на Ливерпулски Институт. У британском школском систему, то представља највиши степен средњег образовања, а ученици испод тог нивоа морају најпре да заврше гимназију, након чега могу у Институт. Један од ретких ученика из генерације након Макартнијеве, који је то такође успео је Џорџ Харисон, који је становао близу Макартнија, па су се њих двојица упознали у аутобуској линији 86. Убрзо их је привукла заједничка занимација- свирање гитаре, а нарочито рифова у стилу рок музике, која се тада тек развијала у САД, а коју су они слушали на плочама. Обојица су јако желели да нађу ангажман у неком тинејџерском бенду. У то време, Макартни је упознао вршњака Ивана Вона, који је свирао у скифл (рана врста рок-енд-рола) бенду „Кверимен“.
1957—1962: Почеци у „Битлсима“, усавршавање групе
[уреди | уреди извор]Убрзо, Вон је позвао Макартнија на први већи наступ групе. Они нису били професионалци, штавише, једино је Вон у то време свирао гитару, док је фронтмен групе, Џон Ленон, певао и свирао мандолину. Ова група је радила под утицајем Елвиса Преслија, и на неки свој начин, они су изводили његове песме. Макартнију се то свидело, а с обзиром да је већ знао помало да свира гитару, одмах се понудио да уђе у групу, обећавши да ће и друге чланове, па и Ленона то научити. Остали су се сложили, међутим доста чланова је убрзо иступило, укључујући и Вона, јер нису намеравали да се баве музиком. Стога, Макартни је позвао у „Кверимен“ Харисона, који је можда био и најсолиднији гитариста кога је група икада имала. Ленон га је прихватио тек на Макартнијево убеђивање, јер је Џорџ тада имао тек 14 и по година. У то време, Ленонова улога у групи је опадала, а расла Макартнијева. И поред очитог раста сарадње међу њима, рођен је ривалитет, који ће више од деценије касније, на много вишем нивоу, постати један од разлога распада групе. На Макартнијев наговор, група почиње са писањем ауторских песама. Макартни је убедио чланове да набаве тада јефтиније електричне гитаре „Фендер-Стратокастер“. Међутим, Ленон је постајао све више скептичан, како је Макартнијев таленат долазио до изражаја и та завист је допринела разлаза ове групе. Ипак, њих двојица настављају сарадњу и, уместо да одвојено пишу песме, почињу да то раде заједно. Макартнијев допринос се огледао у стварању одређене форме у ауторским песмама, које су тада још увек биле реткост, као и у писању хармонија, што Ленон није најефикасније чинио. 1958. године, око њих двојице почињу да се окупљају искуснији музичари, а враћа се и Харисон, који је у међувремену потражио ангажман у другом бенду. Пронашавши ангажман код једног ливерпулског менаџера, а пре свега на Макартнијев наговор, група, која је за наступе више пута мењала називе, сада названа „Сребрни Битлси“ (“Silver Beatles”), у саставу Ленон (гитара, главни вокал), Макартни (гитара, пратећи вокал) Харисон (гитара, пратећи вокал), Стјуарт Сатклиф (бас-гитара) Пит Бест (бубњеви) одлази у Хамбург. Према сведочењима савременика, једино се Макартни показивао као професионалац на сцени. Док се остатак групе утапао у атмосферу општег хаоса у бару, који се налазио у озлоглашеном делу града, он је имао чак времена да слуша и где остали греше у свирању. „Сатклиф је био лош, али кад би то чуо, Макартни би га само искључио из струје...“, говоре савременици. Група је у почетку била далеко од савршене, међутим управо Макартнијев професионализам и одговорност, у комбинацији са Леноновом харизмом су допринели наглом напретку. Ипак, ни Макартни се није могао похвалити узорним понашањем: заједно са остатком групе одлазио је у веома изводљиве пљачке, где су најчешће крали одећу и храну, јер су им услови за живот били очајни: цела група је живела у импровизованом стану иза биоскопског платна. Упознавши се са једним песником бит-генерације, „Битлси“ су почели да конзумирају дрогу, како би добили инспирацију, али и како би издржали целовечерњи наступ. Ово није била дрога у правом смислу, већ нека врста таблета за смирење. За разлику од неумереног Ленона, Макартни би узео највише две пред наступ. Ипак, након једног „напада“ неурачунљивости, Макартни је, заједно са Бестом, запалио „стан“, што је довело до њиховог, као и хапшења Харисона, који је малолетан радио у Западној Немачкој без дозволе. У Ливерпулу, група се окупила без Сатклифа, који је и сам схватио да је преслаб за групу па је убедио Ленона да је боље да је напусти, а да и даље остану пријатељи. Стога је Макартни преузео бас-гитару (јер Ленону и Харисону то није падало напамет). Наступи у новоотвореном „Кафе Каверн Клубу“ одушевили су власника највеће ливерпулске продавнице плоча, Брајана Епштајна, па је групи понудио сарадњу у децембру 1961. године. Након што им је одбијен уговор са „Деком“, која уопште није веровала у групе са гитарама, Макартни је изашао са предлогом своје песме, која би била први њихов сингл за издавача „ЕМИ-Парлофон“: „Love Me Do”. Иако не претерано одушевљен, продуцент ове издавачке куће, Џорџ Мартин је пристао да објави ову песму на синглу, заједно са Леноновом „P.S. I Love You”.
Приватни живот
[уреди | уреди извор]Креативна одступања
[уреди | уреди извор]Док је био у школи током 1950-их, Макартни је успевао у уметничким задацима, често зарађујући врхунска признања за свој визуелни рад. Међутим, његов недостатак дисциплине негативно је утицао на његове академске оцене, спречавајући га да заради упис на уметнички колеџ.[5] Током 1960-их бавио се визуелном уметношћу, истраживао експериментални биоскоп и редовно посећивао филмске, позоришне и класичне музичке представе. Његов први контакт са лондонском авангардном сценом био је преко уметника Џона Данбара, који је упознао Макартнија са трговцем уметничким делима Робертом Фрејзером.[6]
Када је Макартни био дете, мајка му је читала песме и подстицала га да чита књиге. Његов отац је позвао Пола и његовог брата Мајкла да са њим решавају укрштенице, како би повећали своју „моћ речи“, како је рекао Макартни.[7] 2001. године Макартни је објавио Певајући кос, збирку песама и текстова својих песама за које је читао у Ливерпулу и Њујорку.[8]
Године 2018. написао је књигу за децу Хеј Супер Дедице! заједно са илустраторком Кетрин Дурст, коју је објавио у септембру 2019. Књига говори о деди и његова троје унучади са магичним компасом у авантури.[9] Хрватску верзију ове књиге је објавила дискографска кућа Croatia Records.
Овај чланак је недовршен. |
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ „Paul Ramon”. The Paul McCartney Project. Приступљено 15. 11. 2020.
- ^ а б Doyle, Patrick (13. 11. 2020). „Musicians on Musicians: Taylor Swift & Paul McCartney”. Rolling Stone (на језику: енглески). Приступљено 13. 11. 2020.
- ^ „МАКАРТНИ Пол”. Музичко свезнање. Приступљено 2. 2. 2020.
- ^ Newman, Jason (23. 8. 2011). „It Takes Two: 10 Songwriting Duos That Rocked Music History”. billboard.com. Архивирано из оригинала 23. 6. 2018. г. Приступљено 5. 10. 2017. „By any measure, no one comes close to matching the success of The Beatles' primary songwriters.”
- ^ Carlin, Peter Ames (2009). Paul McCartney : a life (1st Touchstone hardcover edition изд.). New York. ISBN 978-1-4165-6209-2. OCLC 301798426.
- ^ Harry, Bill (2002). The Paul McCartney encyclopedia. London: Virgin. ISBN 0-7535-0716-1. OCLC 59500140.
- ^ Miles, Barry (1997). Paul McCartney : many years from now (First American edition изд.). New York. ISBN 0-8050-5248-8. OCLC 37787111.
- ^ Horovitz, Michael (2001-03-17). „Roll over, Andrew Motion”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-04-08.
- ^ „Hey Grandude! by Paul McCartney: 9780525648673 | PenguinRandomHouse.com: Books”. PenguinRandomhouse.com (на језику: енглески). Приступљено 2023-04-08.
Литература
[уреди | уреди извор]- Babiuk, Andy; Bacon, Tony (2002). Beatles Gear: All the Fab Four's Instruments, from Stage to Studio (Revised изд.). Backbeat Books. ISBN 978-0-87930-731-8.
- Bacon, Tony; Morgan, Gareth (2006). Paul McCartney – Bass Master – Playing the Great Beatles Basslines (1st изд.). Backbeat Books. ISBN 978-0-87930-884-1.
- Badman, Keith (1999). The Beatles After the Breakup 1970–2000: A Day-by-Day Diary (2001 изд.). Omnibus. ISBN 978-0-7119-8307-6.
- Benitez, Vincent Perez (2010). The Words and Music of Paul McCartney: The Solo Years. Praeger. ISBN 978-0-313-34969-0.
- Benitez, Vincent P. (2019). "'That Was Me' in 'Vintage Clothes': Intertextuality and the White Album Songs of Paul McCartney." In The Beatles through a Glass Onion: Reconsidering the White Album, ed. Mark Osteen, 213–29. Tracking Pop Series. Ann Arbor, MI: The University of Michigan Press. ISBN 978-0-472-07408-2.
- Blaney, John (2007). Lennon and McCartney: Together Alone (1st изд.). Jawbone Press. ISBN 978-1-906002-02-2.
- Bronson, Fred (1992). The Billboard Book of Number One Hits (3rd revised изд.). Billboard Books. ISBN 978-0-8230-8298-8.
- Brown, Peter; Gaines, Steven (2002). The Love You Make: An Insider's Story of The Beatles. New American Library. ISBN 978-0-451-20735-7.
- Buk, Askold (1996). „Strum Together”. Guitar World: Acoustic (17).
- Carlin, Peter Ames (2009). Paul McCartney: A Life. Touchstone. ISBN 978-1-4165-6209-2.
- Doggett, Peter (2009). You Never Give Me Your Money: The Beatles After the Breakup (1st US hardcover изд.). Harper. ISBN 978-0-06-177446-1.
- Emerick, Geoff; Massey, Howard (2006). Here, There and Everywhere: My Life Recording the Music of The Beatles. Gotham. ISBN 978-1-59240-269-4.
- Everett, Walter (1999). The Beatles as Musicians: Revolver through the Anthology. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512941-0.
- George-Warren, Holly, ур. (2001). The Rolling Stone Encyclopedia of Rock & Roll (2005 revised and updated изд.). Fireside. ISBN 978-0-7432-9201-6.
- Gould, Jonathan (2007). Can't Buy Me Love: The Beatles, Britain and America (First Paperback изд.). Three Rivers Press. ISBN 978-0-307-35338-2.
- Graff, Gary (јануар 2000). „Yesterday & Today”. Guitar World. 20 (1).
- Glenday, Craig (2008). Guinness World Records 2009. Guinness World Records Ltd. ISBN 978-1-904994-37-4.
- Harry, Bill (2000a). The Beatles Encyclopedia: Revised and Updated. Virgin. ISBN 978-0-7535-0481-9.
- Harry, Bill (2003). The George Harrison Encyclopedia. Virgin. ISBN 978-0-7535-0822-0.
- Harry, Bill (2000b). The John Lennon Encyclopedia. Virgin. ISBN 978-0-7535-0404-8.
- Harry, Bill (2002). The Paul McCartney Encyclopedia. Virgin. ISBN 978-0-7535-0716-2.
- Ingham, Chris (2009). The Rough Guide to The Beatles (3rd изд.). Rough Guides. ISBN 978-1-84836-525-4.
- Jisi, Chris (октобар 2005). „He Can Work It Out”. Bass Player. 16 (10).
- Kastan, David Scott (2006). Oxford Encyclopedia of British Literature. 1. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-516921-8.
- Levy, Joe (2005). Rolling Stone's 500 Greatest Albums of All Time (First Paperback изд.). Wenner Books. ISBN 978-1-932958-61-4.
- Lewisohn, Mark (1992). The Complete Beatles Chronicle:The Definitive Day-By-Day Guide to the Beatles' Entire Career (2010 изд.). Chicago Review Press. ISBN 978-1-56976-534-0.
- Lewisohn, Mark (2002). Wingspan: Paul McCartney's Band on the Run. Little, Brown. ISBN 978-0-316-86032-1.
- „Most Excellent Order of the British Empire”. The London Gazette (supplement). 4. 6. 1965. Архивирано из оригинала 11. 1. 2009. г. Приступљено 11. 5. 2010.
- MacDonald, Ian (2005). Revolution in the Head: The Beatles' Records and the Sixties (3rd (2007) изд.). Chicago Review Press. ISBN 978-1-55652-733-3.
- McCartney, Paul; Mitchell, Adrian (2001). Blackbird singing: Poems and Lyrics 1965–1999. W. W. Norton and Company Inc. ISBN 978-0-393-02049-6.
- McGee, Garry (2003). Band on the Run: A History of Paul McCartney and Wings. Taylor Trade. ISBN 978-0-87833-304-2.
- Miles, Barry (1997). Paul McCartney: Many Years From Now (1st Hardcover изд.). Henry Holt & Company. ISBN 978-0-8050-5248-0.
- Miles, Barry (1998). The Beatles: A Diary—An Intimate Day by Day History (2009 изд.). JG Press. ISBN 978-1-57215-010-2.
- Miles, Barry (2001). The Beatles Diary Volume 1: The Beatles Years. Omnibus. ISBN 978-0-7119-8308-3.
- Molenda, Michael (новембар 2005). „Here, There, and Everywhere”. Guitar Player. 39 (11).
- Mulhern, Tom (јул 1990). „Paul McCartney”. Guitar Player. 24, No.7 (246).
- Roberts, David (2005). British Hit Singles & Albums (18 изд.). Guinness World Records Limited. ISBN 978-1-904994-00-8.
- Sandford, Christopher (2006). McCartney. Carroll & Graf. ISBN 978-0-7867-1614-2.
- Sheff, David; Golson, G. Barry (1981). The Playboy Interviews with John Lennon & Yoko Ono. Playboy Press. ISBN 978-0-87223-705-6.
- Sounes, Howard (2010). Fab: An Intimate Life of Paul McCartney. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-81783-0.
- Beatles, The (2000). The Beatles Anthology. Chronicle Books. ISBN 978-0-8118-3636-4.
- Southall, Brian; Perry, Rupert (2006). Northern Songs: The True Story of the Beatles Song Publishing Empire. Omnibus. ISBN 978-1-84609-237-4.
- Spitz, Bob (2005). The Beatles: The Biography. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-80352-6.
- Wenner, Jann; George-Warren, Holly (2000). Lennon Remembers. Verso. ISBN 978-1-85984-600-1.
- Womack, Kenneth (2007). Long and Winding Roads: The Evolving Artistry of the Beatles. Continuum. ISBN 978-0-8264-1746-6.
- Barrow, Tony (2005). John, Paul, George, Ringo & Me: The Real Beatles Story. Thunder's Mouth. ISBN 978-1-56025-882-7.
- Barrow, Tony (2004). Paul McCartney. Carlton Publishing. ISBN 978-1-84442-822-9.
- Benitez, Vincent P. (2012). “Ram (1971)” and “Band on the Run (1973).” In The Album: A Guide to Pop Music’s Most Provocative, Influential, and Important Creations, ed. James E. Perone, 147–56; 275–85. Westport, CT: Praeger Publishers. The Album[мртва веза]
- Davies, Hunter (2009). The Beatles: The Authorized Biography (3rd revised изд.). W. W. Norton & Company. ISBN 978-0-393-33874-4.
- Gambaccini, Paul (1993). Paul McCartney: In His Own Words. Omnibus Press. ISBN 978-0-86001-239-9.
- Gambaccini, Paul (1996). The McCartney Interviews: After the Break-Up (2 изд.). Omnibus Press. ISBN 978-0-7119-5494-6.
- Gracen, Jorie B. (2000). Paul McCartney: I Saw Him Standing There. Watson-Guptill Publications. ISBN 978-0-8230-8372-5.
- Kirchherr, Astrid; Voormann, Klaus (1999). Hamburg Days. Guildford, Surrey: Genesis Publications. ISBN 978-0-904351-73-6.
- Martin, George (1979). All You Need Is Ears. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-11482-4.
- Martin, George; Pearson, William (1994). Summer of Love: The Making of Sgt. Pepper. Macmillan. ISBN 978-0-333-60398-7.
- Peel, Ian (2002). The Unknown Paul McCartney: McCartney and the avant-garde. Reynolds & Hearn. ISBN 978-1-903111-36-9.
- Raymer, Miles (2010). How to Analyze the Music of Paul McCartney. ABDO Publishing Company. ISBN 978-1-61613-531-7.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Званични веб-сајт
- Пол Макартни на сајту AllMusic (језик: енглески)
- Пол Макартни на сајту Discogs (језик: енглески)
- Paul McCartney in the Hollywood Walk of Fame Directory
- „Rupert and the Frog”. Архивирано из оригинала 24. 11. 2005. г. Приступљено 5. 4. 2014. – Paul McCartney's animation 2005-11-24
- Paul McCartney на сајту IMDb (језик: енглески)
- Paul McCartney на сајту TCMDb (језик: енглески)
- Paul McCartney interview on BBC Radio 4 Desert Island Discs, 26 December 1984
- Рођени 1942.
- Људи из Ливерпула
- Енглески музичари
- Енглески рок певачи
- Енглески рок гитаристи
- Енглески кантаутори
- Британски басисти
- Чланови групе The Beatles
- Музичари уврштени у Дворану славних рокенрола
- Добитници награде Брит
- Добитници награде Греми
- Добитници награде Кју
- Добитници награде Оскар за најбољу оригиналну музику
- Вегетаријанци