Афрички биво
Афрички биво Временски распон: Средњи плеистоцен-халоцен
| |
---|---|
Кејпски биво (S. C. Caffer) у Националном парку Чобе, Боцвана са Чапљем говедарицом на врху | |
Афрички шумски биво (S. c. nanus) | |
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Класа: | Mammalia |
Ред: | Artiodactyla |
Породица: | Bovidae |
Потпородица: | Bovinae |
Род: | Syncerus Hodgson, 1847 |
Врста: | S. caffer
|
Биномно име | |
Syncerus caffer (Sparrman, 1779)
| |
Подврсте | |
S. c. caffer | |
Ареали три подврсте |
Афрички биво (лат. Syncerus caffer) је крупно говедо из породице шупљорогих говеда (Bovidae) која живе у афричким саванама.[3][4]
Опис
[уреди | уреди извор]Афрички биво је висине до 1,7 и дужине до 3,4 метара, а тело и грађа је скоро идентична грађи домаћег говеда. Маса ових бивола достиже и до 900 килограма; мужјаци су крупнији од женки.[5] Имају кратке ноге, врло снажно и дебело тело и реп који се завршава китњасто. Афрички биво је и највећи и најјачи члан рода говеда. Посебно се истиче необичним роговима који су спљоштени, закривљени према унутра и покривају читаво чело тако да само у средини остаје слободна уска пруга.[3] Женка на свет доноси по једно младунче, које се од ње не одваја прве две године. У просеку биво живи 25 година.
Афрички бивол је веома робусна врста. Његова висина рамена може да се креће од 1,0—1,7 m (3,3—5,6 ft), а дужина главе и тела може да се креће од 1,7—3,4 m (5,6—11,2 ft). Реп може бити дугачак од 70—110 cm (28—43 in).[6] У поређењу са другим великим бовидима, има дугачко, али здепасто тело (дужина тела може премашити дивљег воденог бивола, који је тежи и виши) и кратке, али дебеле ноге, што резултира релативно кратком стајаћом висином. Кејпски биволи су тешки од 425—870 kg (937—1.918 lb), при чему су мужјаци обично већи од женки, достижући горњи распон тежине.[7] Поређења ради, афрички шумски биволи, са 250—450 kg (550—990 lb), су само упола те величине.[8] Глава му је ниско ношена; њен врх се налази испод задње линије. Предња копита бивола су шира од задњих, што је повезано са потребом да се издржи тежина предњег дела тела, који је тежи и моћнији од задњег.
Понашање
[уреди | уреди извор]Непредвидива природа и величина ових џинова их сврстава у ред најопаснијих афричких животиња.
Увек живе у крду које понекад броји неколико стотина јединки. Најчешће настањује мочварне пределе, а по читав дан проводи спавајући или преживљавајући на једном месту, најрадије у некој бари или у јами са муљем. Касно поподне или предвече устаје и без прекида пасе читаву ноћ до раног јутра. Воле станишта где близу постоји извор воде. Кад побесни или се уплаши, гази све што му се нађе на путу, с обзиром да је врло јака и брза животиња која достиже брзину од 55km/h. Није га могуће припитомити, чак ни укрштањем са домаћом стоком.
Грабљивци
[уреди | уреди извор]Сем човека и лава биво нема правих непријатеља. Хијене и крокодили којих су мочваре препуне са времена на време ухвате неког младог бивола.
Подврсте
[уреди | уреди извор]Постоје две различите форме ове врсте — саванска и шумска, а сем ових подврста постоје и краткороги, нилски и планински биво. Убедљиво највећа и најраспрострањенија подврста је савански афрички биво.
Слика | Подврста | Опис | Дистрибуција |
---|---|---|---|
Syncerus caffer caffer (кејпски бафало) | Именована и највећа подврста, са великим мужјацима тежине до 870 kg (1.920 lb). Просечна тежина бикова из Јужне Африке била је 753 kg (1.660 lb).[9] У Националном парку Серенгети, осам бикова је слично томе просечно тежило 751 kg (1.656 lb).[10] У једном истраживању, одрасли бикови и краве из Националног парка Кругер су у просеку тежили 590 kg (1.300 lb) и 513 kg (1.131 lb) респективно.[11] У Кенији и у Боцвани, просечна тежина одрасле јединке ове расе је процењена на 631 kg (1.391 lb).[12][13] Биволи ове подврсте који живе на југу континента, приметно високи по величини и жестини, су такозвани кејпски биволи. Боја ове подврсте је најтамнија, скоро црна. | Јужна и Источна Африка. | |
S. c. nanus (шумски бивол, патуљасти бивол или конгоански бивол) | Најмања подврста; висина у хрбату је мања од 120 cm, а просечна тежина је око 270 kg (600 lb), или отприлике величине зебре, и два до три пута лакша по маси од номиноване подврсте.[10][14] Боја је црвена, са тамнијим мрљама на глави и раменима и ушима, формирајући четкицу. Ова подврста се толико разликује од кејпског бивола да неки истраживачи још увек сматрају да је то посебна врста, S. nanus. Хибриди између кејпског и шумског бивола нису неуобичајени. | Шумске области централне и западне Африке. | |
S. c. brachyceros (судански бафало) | Интермедијер између прве две подврсте. Његове димензије су релативно мале, посебно у поређењу са другим биволима који се налазе у Камеруну, који теже упола мање од кејпске подврсте (бикови тежине 600 kg (1.300 lb) се сматрају веома великим). Одрасле јединке имају просечну тежину до 400 kg (880 lb).[15] | Западна Африка | |
S. c. aequinoctialis (нилски бафало) | Сличан је кејпском бизону, али је нешто мањи, а боја му је светлија. Понекад се сматра да је ова подврста иста као и судански бивол.[16] | Централна Африка. | |
S. c. mathewsi (планински бафало или вирунга бафало) | Није универзално признат од свих ауторитета.[17] | планинска подручја Демократске Републике Конго, Руанде и Уганде. |
Екологија
[уреди | уреди извор]Афрички бивол је једна од најуспешнијих паса у Африци. Живи у саванама, мочварама и плавним равницама, као и на травњацима мопана, и у шумама већих планина Африке.[18] Овај бивол преферира станиште са густим покривачем, попут трске и шикаре, али се може наћи и у отвореним шумама.[19] Иако нису посебно захтевни у погледу станишта, вода им је потребна свакодневно, те зависе од вишегодишњих извора воде. Попут равничарске зебре, бивол може да живи на високој, грубој трави. Крда бивола косе траву и праве место селективнијим биљоједима. Када се храни, бивол користи свој језик и широки ред секутића да би јео траву брже од већине других афричких биљоједа. Биволи се не задржавају дуго на угаженим или осиромашеним површинама.
Осим људи, афрички биволи имају мало предатора и способни су да се бране од (и убијају) лавове.[20] Лавови међутим редовно убијају и једу биволе, а у неким регионима биволи су примарни плен лавова. Често је потребно неколико лавова да оборе једног одраслог бивола, а цео чопор се може придружити лову. Међутим, пријављено је неколико инцидената у којима су усамљени одрасли мужјаци лавова успешно срушили одрасле биволе. Крокодил просечне величине обично напада само старе усамљене животиње и младу телад, иако могу да убију здраве одрасле јединке. Изузетно велики, стари мужјаци нилских крокодила могу постати полууобичајени предатори бивола.[6][21][22] Гепард, леопард, афрички дивљи пас и пегава хијена су обично претња само новорођеној телади, иако су забележени већи кланови пегавих хијена који убијају краве (углавном гравидне) и, у ретким приликама, одрасле бикове.[23]
Болести
[уреди | уреди извор]Афрички бивол је подложан многим болестима, укључујући оне које се деле са домаћом говедом, као што су туберкулоза говеда, коридорска болест и слинавка и шап. Као и код многих болести, ови проблеми остају неактивни у популацији све док је здравље животиња добро. Ове болести, међутим, ограничавају легално кретање животиња и спроводи се ограђивање заражених подручја од незахваћених подручја. Неки чувари и менаџери дивљачи успели су да заштите и узгајају стада „без болести“ која постају веома вредна, јер се могу транспортовати. Најпознатији су напори Линдзи Хант да набави незаражене животиње из Националног парка Кругер у Јужној Африци. Неки биволи без болести у Јужној Африци продати су узгајивачима за близу 130.000 америчких долара.[24]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „African Buffalo”. IUCN Red List of Threatened Species. Приступљено 1. 9. 2019.
- ^ IUCN SSC Antelope Specialist Group (2019). „Syncerus caffer”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2019: e.T21251A50195031. doi:10.2305/IUCN.UK.2019-1.RLTS.T21251A50195031.en . Приступљено 19. 11. 2021.
- ^ а б „Зоолошки врт Палић”. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 18. 04. 2021.
- ^ Grubb, P. (2005). „Order Artiodactyla”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. стр. 695—696. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494.
- ^ African Buffalo
- ^ а б Huffman, Brent (2010-05-24). „Syncerus caffer – African buffalo”. Ultimateungulate.com. Архивирано из оригинала 2012-03-19. г. Приступљено 2010-10-23.
- ^ Cape Buffalo, Encyclopedia Britannica https://www.britannica.com/animal/Cape-buffalo
- ^ Boitani, Luigi (1984). Simon & Schuster's Guide to Mammals. Simon & Schuster/Touchstone Books. ISBN 978-0-671-42805-1.
- ^ Cornélis, D., Melletti, M., Korte, L., Ryan, S. J., Mirabile, M., Prin, T., & Prins, H. H. (2014). African buffalo Syncerus caffer (Sparrman, 1779). In Ecology, Evolution and Behaviour of Wild Cattle: Implications for Conservation (pp. 326-372). Cambridge University Press, Cambridge.
- ^ а б Grubb, P. (1972). Variation and incipient speciation in the African buffalo. Zeitschrift für Säugetierkunde, 37 121-144
- ^ Visscher, D. R., Van Aarde, R. J., & Whyte, I. (2004). Environmental and maternal correlates of foetal sex ratios in the African buffalo (Syncerus caffer) and savanna elephant (Loxodonta africana) Архивирано 2017-08-09 на сајту Wayback Machine. Journal of Zoology. 264 (2): 111—116. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ). - ^ Bonyongo, M. C., & Harris, S. „Grazers species‐packing in the Okavango Delta, Botswana”. African Journal of Ecology. 45 (4): 527—534. 2007..
- ^ Oindo, B. O (2002). „http://www.rhinoresourcecenter.com/pdf_files/127/1272969787.pdf Body size and measurement of species diversity in large grazing mammals”. African Journal of Ecology. 40 (3): 267—275. Спољашња веза у
|title=
(помоћ). - ^ Korte, L. M (2008). „Variation of group size among African buffalo herds in a forest‐savanna mosaic landscape”. Journal of Zoology. 275 (3): 229—236..
- ^ Brown, W (1988). „Age determination of the West African buffalo Syncerus caffer brachyceros and the constancy of tooth wear” (PDF). African Journal of Ecology. 26 (3): 221—227..
- ^ C. P. Groves, D. M. Leslie Jr. (2011) Family Bovidae (Hollow-horned Ruminants). pp. 585–588. In: Wilson, D. E., Mittermeier, R. A., (Hrsg.). Handbook of the Mammals of the World. Volume 2: Hooved Mammals. 2009. ISBN 978-84-96553-77-4. Lynx Edicions.
- ^ „BioLib - Syncerus caffer matthewsi (Virunga Buffalo)”. biolib.cz.
- ^ Hughes, Kristen; Fosgate, Geoffrey T.; Budke, Christine M.; Ward, Michael P.; Kerry, Ruth; Ingram, Ben (13. 9. 2017). „Modeling the spatial distribution of African buffalo (Syncerus caffer) in the Kruger National Park, South Africa”. PLOS ONE. 12 (9): e0182903. Bibcode:2017PLoSO..1282903H. PMC 5597095 . PMID 28902858. doi:10.1371/journal.pone.0182903 .
- ^ Estes, R. (1991). The Behavior Guide to African Mammals, Including Hoofed Mammals, Carnivores, Primates. стр. 195—200. ISBN 0520080858. Los Angeles, The University of California Press.
- ^ „Cape Buffalo”. Canadian Museum of Nature. Приступљено 2010-10-23.
- ^ Graham, A. D. (1968). The Lake Rudolf Crocodile (Crocodylus niloticus Laurenti) Population. Masters of Science Thesis, The University of East Africa.
- ^ Pienaar, U. D. V. (1969). „Predator-prey relationships amongst the larger mammals of the Kruger National Park”. Koedoe. 12. doi:10.4102/koedoe.v12i1.753 .
- ^ Kruuk, Hans (1979). The Spotted Hyena: A study of predation and social behaviour. University of Chicago Press. стр. 335. ISBN 978-0-226-45508-2.
- ^ Laing, Aislinn (24. 4. 2016). „Why is this buffalo worth £8.5 million?”. The Telegraph. Архивирано из оригинала 2022-01-12. г. Приступљено 25. 6. 2019.
Литература
[уреди | уреди извор]- Melletti M. and Burton J. (eds). 2014. Ecology, Evolution and Behaviour of Wild Cattle. Implications for Conservation (Cambridge University Press). http://www.cambridge.org/us/academic/subjects/life-sciences/animal-behaviour/ecology-evolution-and-behaviour-wild-cattle-implications-conservation
- Ecology and Behaviour of the African Buffalo – Social Inequality and Decision Making (Chapman & Hall Wildlife Ecology & Behaviour)
- Huffman, B. 2006. The ultimate ungulate page. UltimateUngulate.com. Retrieved January 9, 2007.
- Nowak, R. M.; Paradiso, J. L. (1983). Walker's Mammals of the World. Baltimore, Maryland, USA: The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-2525-5.