Пређи на садржај

Шаманизам

С Википедије, слободне енциклопедије

Грешка: Преусмерење није унесено. (помоћ).

Шаман племена Урарина, 1988
Фигура шаманистичке олмечке трансформације у орла

Појам шаманизам се односи на веровања да светом владају непознате силе и душе умрлих (слично анимализму), са којима може општити само посебно обдарено лице, односно шаман, и на низ поступака којима лечи болести, упућује заједницу на подношење жртава и испраћа душе преминулих на други свет.[1] Верује се да се то постиже преласком преко осе света и стварањем посебних односа са духовима, или задобијањем контроле над истима. Шаманима су приписивани способност управљања временским приликама, гатања, тумачења снова, астралне пројекције, путовања „вишим“ и „нижим“ световима. Шаманистичке традиције постоје широм света још од праисторијских времена.[2]

Према Мирчи Елијаде, шаманизам је прастара техника екстазе. Једна од главних црта шаманског мистичног искуства је тежња за рајем, покушај превладавања издвојености у којој се људска бића налазе. Падање у екстазу и духовно путовање у горњи или доњи свет се најчешће предузима ради обраћања духовима за помоћ и заштиту. Остаци шаманизма налазе се на свим континентима а феномен је данас најприсутнији у средњој Азији и Африци.

Шаман је свештеник, нешто попут лекара и духовног вође племена. Шамани су играли важну улогу при одбрани заједнице од мрачних сила и злих духова. Шаман је тунгуска реч која је преко руског ушла у остале језике света. Често се као синоними за шамана користе чаробњак, врач или медицине ман.

Мит о паду

[уреди | уреди извор]

Мит о паду се осим код шаманских народа среће у скоро свим светским религијама. Назива се још и мит о изгубљеном рају. Суштина мита о паду је да су први људи били много срећнији него ми данас, живели су ближе природи, једни другима и божанском и разумели су језик животиња. Једнога дана се човек окренуо против природе да би показао колико је моћан, да може да уређује ствари по својој вољи. Тада се цео свемир променио и многа знања су склоњена од људских очију. Од тог времена људи и животиње се више не разумеју а једино мртви и шамани имају контакт са божанским. Али за разлику од првих људи, данашњи шамани се не могу уздићи на небо у својој телесној форми већ само духовно. По повратку са својих астралних путовања они приповедају осталима о томе какав је стварни свет иза овог који познајемо.

Шаманска иницијација

[уреди | уреди извор]

Два најчешћа начина постајања шаманом су следећи: наследним преношењем шаманског звања или урођеним даром (зовом, избором). Иницијација најчешће започиње стањима налик душевним болестима и падањем шамана у вишедневни транс. Често будући шаман сања иницијатичке снове у којима добија поруку да ће постати шаман. Код многих народа у Северноји Јужној Америци, Африци и Индонезији присутно је и иницијатичко комадање тела. Симболика тог ритуала је у томе да се шаман одрекне старог тела и своје прошлости као појединачне особе и да постане духовни ратник, шаман. Обреди иницијације попут пењања уз дрво, успења помоћу дуге, астралног путовања у трансу, итд. симболизују успење будућег шамана на небо.

Ако успешно прође иницијацију шаман постаје једино људско биће којем су познати путеви у горњи и доњи свет и једини који може њима ићи. По повратку са једног и другог путовања, шаман исцрпно приповеда присутнима своје доживљаје, упознаје их са расположењем богова, као и о приликама у царству мртвих…

Шаманска екстаза

[уреди | уреди извор]
Индијански шаман на графици из 1590. године

Свесно и вољно достизање духовне екстазе је оно што најизразитије обележава шамане. У неким племенима се екстаза достиже духовним вежбама и напором воље док се код неких екстаза постиже помоћу разних помагала.

Тако је екстаза помоћу интоксикације гљивама позната је у читавом Сибиру. У другим крајевима њој одговара екстаза постигнута наркотицима или дуваном. Код Васјугана се шаманизује тако што шаман седа у најмрачнији угао куће и почиње да свира на гитари. Код Алтајаца је екстаза више стање надахнућа. Шаман гледа и слуша духове, у екстази путује у удаљене крајеве, али није без свести.

Бит шаманске екстазе је успење на небо и силазак у доњи свет. Када се шаман врати из транса он мора бити у стању да исприча и евентуално протумачи шта је видео и доживео.

Шаманска одећа

[уреди | уреди извор]

Шамани увек имају специфичну одећу где и најмањи комадић одеће симболизује нешто. Најчешћи делови одеће су крзно, капа, штап, маска, бубањ и разни магични предмети попут костију, перја итд. Понекад и потпуна нагост може бити шаманска одећа. Шаманска маска се користи ради лакшег превазилажења сопственог идентитета као појединца. Шамански бубањ се користи ради падања у транс помоћу понављања ритма.

Шаманско лечење

[уреди | уреди извор]

Шаманско лечење се најчешће обавља магијски а састоји се у томе да шаман покуша да дозове душу болесника да се врати у тело или да техникама напуштања тела оде по залуталу душу и доведе је натраг. Шаман свира бубањ или гитару све док не падне у екстазу. Његова душа у том стању напушта тело у потрази за душом болесника. Овакво лечење веома подсећа на обред истеривања духова. Поред магијских техника лечења, шамани лече и лековитим травама и напицима чији су врсни познаваоци.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Хоппáл 1987. п. 76.
  2. ^ Албертс, Тхомас (2015). Схаманисм, Дисцоурсе, Модернитy. Фарнхам: Асхгате. стр. 73—79. ИСБН 978-1472439864. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Шаманизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Šamanizam&oldid=28526639”