Жак-Анри Бернарден де Сен-Пјер

Жак-Анри Бернарден де Сен-Пјер
Бернарден де Сен-Пјер
Лични подаци
Датум рођења	(1737-02-19)19. фебруар 1737.
Место рођења	Авр, Француска
Датум смрти	21. јануар 1814.(1814-01-21) (76 год.)
Место смрти	Ерањи, Француска
Образовање	Университy оф Цаен Нормандy

Жак-Анри Бернарден де Сен-Пјер (фр. Jacques-Henri Bernardin de Saint-Pierre; 19. фебруар 1737. Авр – 21. јануар 1814. Ерањи) је био француски писац и ботаничар.

Биографија

Образовање

Од детињства сањалачког и авантуристичког духа, стално заинтересован за чари природе, Бернарден де Сен-Пјер је неспокојан, раздражљив, знатижељан и замарају га потешкоће и обавезе. Након што је у Кану, од једног свештеника научио основе класичних језика и у једном даху прочитао Робинзона Крусоа, пожелео је да плови морем. Један од његових ујака, бродски капетан, који путује на Мартиник, одлучује да га поведе са собом, али умор од пута и рада на који је присиљен ускоро је срушио све његове илузије. По повратку у Авр, разочаран у поморски живот, започиње школовање код језуита у Кану. Како тамо постаје опијен идејом о мисионарском животу, отац га шаље на колеџ у Руану да би обуздао овај занос. Студира затим нискоградњу и доспева у корпус младих инжењера које је министар рата основао у Версају.

Путовања

Послат је у војску, у Диселдорф, али је разрешен због своје преосетљивости и непокорности. Враћа се у Авр, где се његов отац по други пут оженио. Не могавши да се сложи са маћехом, одлази у Париз 1760. скоро без икаквих средстава за живот. Наредне године тражи да га као инжењера пошаљу на Малту, која је под претњом Турака, али, пошто је рат избегнут, враћа се у Париз са намером да предаје математику.

Међутим, пошто није имао ученика, у покушају да не упадне у беду, нуди министру морнарице да направи план обала Енглеске, али овај предлог остаје без одговора. Одлучује да окуша срећу у иностранству и, позајмивши мало новца, одлази у Холандију, а одатле у Санкт Петербург охрабрен причама о благонаклоности царице Катарине према Французима. Иако на позицији потпоручника у инжењерском корпусу, не успева да приволи владу да одобри пројекат за откривање пута до Индије, кроз Русију. Прешао је у Пољску са намером да се заложи у случају Радзивил против Поњатовског и у Варшави упознао лепу принцезу Марију Мјесник. Почиње да гаји према њој страст због чијег је жара кроз само неколико месеци удаљен из Варшаве. Одлази у Дрезден намеравајући да ступи у државну службу Саксоније, а након тога у Берлин, где се не задржава дуго, већ се враћа у Француску у новембру 1766.

Без средстава, претрпан дуговима и одбаченим молбама, Бернарден је приморан да одустане од својих авантура и посвети се писању. Повлачи се у Вил-д'Авре, где изнајмљује собу код локалног свештеника, сређује своје белешке и сећања са путовања и пише “Мемоаре” (Mémoires) о Холандији, Русији, Пољској, Саксонији и Пруској. Свој систематични дух окреће ка насумичним спекулацијама. “Сакупио сам”, бележи он, “ своја запажања о кретању земље и организовао их у систем тако смео, тако нов и тако варљив да се не усуђујем да га икоме покажем... Прихватам се свега и пуштам да паучинасте нити лебде свуда наоколо док не успем од њих исткати своје платно.” Како је своје књижевне планове и даље одлагао, тражи и добија место капетана-инжењера на Маурицијусу и одлази 1768. Тамо остаје три године.

Књижевни почеци

Вративши се у Париз јуна 1771. почиње да посећује "Друштво књижевника". D'Аламбер га уводи у салон госпођице Жили де Леспинас, али он тамо не успева да се снађе, не осећајући да припада свету енциклопедиста. Ближи контакт, захваљујући заједничким интересовањима, успоставља са Жан Жак Русоом, са којим иде у шетње на селу и дуго разговара о природи и људској души. Бернарден покушава да ублажи тамну сету филозофа, да би њоме био и сам погођен. У предговору “Аркадије” (Arcadie), описује себе као човека који тражи самоћу: ”Када бих опазио неке шетаче у својој близини, постао бих веома узнемирен и удаљавао бих се... Узалуд бих позивао разум у помоћ, мој разум не би могао ништа против болести која би му одузела сву снагу.”

Године 1773. објављује своје “Путовање једног краљевог службеника на Маурицијус, Острво Бурбона, Рт добре наде” (Voyage à l’Île de France, à l’Île Bourbon, au cap de Bonne-Espérance, par un officier du roi, у Амстердаму и Паризу, 1773), у облику писама пријатељу, у коме се већ назиру главне црте његовог талента, а припрема “Студије природе” (Études de la nature). Проводи читаву зиму 1783/1784 у преписивању тог дела, додавању и избацивању. ”Чак ни медвед не лиже своје младунче с више пажње. Бојим се да ћу свом на крају откинути њушку лизањем; не желим више ништа да мењам.” По објављивању “Студија” (Études 1784) писац који је до јуче био непознат, одбачен и сиромашан, постаје велики човек и миљеник свих. Свему што потече из његовог пера је загарантован успех. Његово дело “Пол и Виржинија” (Paul et Virginie 1787) најпре не доживљава очекивани успех и да није било интервенције сликара Вернеа, писац би га засигурно уништио.

Револуција

У педесет петој години живота, 1792. године, ступа у брак са Фелисите Дидо, која има тек двадесет две. Исте године, именован је за управника Ботаничке баште у Паризу, након Бифона; али ово је место укинуто 1793. године. Позван је пред крај 1794, да говори о моралу у "Нормалној школи", коју је основао Национални Конвент 1794. године или треће године, по револуционарном календару. Појавио се тек два-три пута за катедром, али упркос аплаузима закључио да није талентовани говорник. 1795. именован је за члана Француског Института, у сфери језика и књижевности, где често води живе и оштре расправе са својим колегама Нежоном, Волнеом, Морелеом, Кабанисом, које назива атеистима. Подржава, почев од 1797, револуционарни култ теофилантропије, чији је циљ јачање Републике увођењем нове религије која би заменила католицизам. Будући лауреат Академије у Безансону изабран је за члана Француске академије 1803. године.

Пошто је изгубио своју прву супругу, ступа у брак 1800. са Дезире де Пелпор, младом и лепом женом уз коју ће мирно провести последње године пре своје смрти, на имању Ерањи. Из првог брака имао је двоје деце: Пола, које је умро млад, и Виржинију, која се удала за генерала де Газана. Његова се друга жена преудала за Еме Мартена.

Писац

Код Сен-Пјера можемо уочити велику разлику између писца и човека; као човек напрасит, мрзовољан и цепидлака, а као писац тако благ, миран и нежан. Од младости, па све до краја живота, као писац замишља једну врсту идеалне државе, у којој би људи били уједињени узајамним љубазношћу, док као човека и најмањи ударци у животу надражују његову напету осетљивост. Као човек није нимало способан да оствари онакав ред и хармонију у свету, ту врсту Рајског врта или златног доба, какву као писац упорно намеће природи. На крају, обесхрабрен, Бернарден одустаје од далекосежних планова и уместо деловања, одлучује да ствари опише. “Утописта на крају пута”, како каже Сент-Бев, “граби перо и постаје сликар. Тај склад који није могао да оствари на земљи, у политици и друштву, потражио је у посматрању природе, а оно што је увидео преноси уз дивне и утешне речи: “Моје су идеје само сенке природе, али то сам и ја сам.” Али тим је сенкама његова четкица додала и светлости и љупкости; и то му је донело славу.”

У “Аркадији” (Анжер, 1781), својеврсној поеми у прози, Бернарден описује идеалну државу о којој је сањао. У “Студијама природе” (Париз, 1784) имао је, како сам каже, најпре намеру да напише једну уопштену причу о природи али, одуставши од преопширног плана, ограничио се на опис неких њених делова. У првом делу, који је усмерен против атеиста, које представља као поклонике нереда и случаја и супротставља им ред и склад природе, у којој проналази задивљујуће мотиве. Ка десетој студији, започиње директније представљање својих погледа и хармонија онквих каквим их замишља: као игру контраста, звучности и одсјаја у свим стварима. Последњи део се поврх свега односи на друштво, на његове бољке и начине којима се оне могу излечити. Пишчева заслуга и оригиналност је у томе што је, уместо науком, његово дело испуњено осећајношћу, елоквенцијом и љупкошћу призора.

Бернарденов таленат у сликању Природе је највидљивији у његовом делу “Пол и Вижинија” (Париз, 1787). Бернарденово ремек-дело, “којем би било тешко пронаћи пандан у неког другој књижевности”, представља, у сенци једног новог и великог пејзажа, две љупке младе особе, и слика људску страст у свом њеном цвату и жару. “Готово све је”, каже Сент-Бев, “једноставно и савршено, пристојно и дирљиво, умерено и заносно. Слике се стапају са причом и дискретно крунишу сваки њен део, без наметљивости и претенциозности... Оно што ће заувек издвајати ову дивну пасторалу је то што је истинита, што произилази из стварне људскости и осећајности. Након дражи и радости детињства не долази идеална и бајковита младост. Говори се о страсти, и ту љупку малу књигу, коју Фонтан помало банално ставља између “Телемаха” и “Абелове смрти”, ја бих сврстао између “Дафнид и Хлоја” и оне бесмртне четврте књиге у славу Дидоне. Она одише генијем који сличи Вергилију.” Рукопис “Пола и Виржиније” читан је у салону Сузане Некер, пред Бифоном, Томасом, итд... и није био добро прихваћен, али, одмах по изласку из штампе дело је почело бити цењено у својој правој величини. Бернарден је, са мање страсти и више духа, једнако савршен у “Индијској колиби” (La chaumiere indienne, Париз 1790) која је уз своју драж и свежину, још и парадокс и напад на науку. Призори из “Хармоније природе” (Harmonie de la nature, Париз 1796) носе трагове претеривања у стилу аутора, о којима Жубер бележи: “У стилу Бернардена де Сен-Пјера наилазимо на призму која умара поглед. Када га дуго читамо прија нам да видимо да су трава и дрвеће мање обојени у природи него у његовим описима. Његове Хармоније чине да волимо несклад који је он протеривао из света, а који се у њему среће на сваком кораку.”

Остала дела Бернардена де Сен-Пјера су: “Жеље једног усамљеника” (Voeux d'un solitaire, Париз 1789), које тежи да помири нове принципе са старим идејама; “Белешке о неопходности придруживања менажерије Ботаничкој башти” (Mémoire sur la nécessité de joindre une ménagerie au Jardin national des plantes, 1792), “О природи морала” (De la Nature de la morale, 1798), ”Путовање у Шлезију” (Voyage en Silésie, 1807), једна драма: “Сократова смрт” (la Mort de Socrate), којој је претходио “Есеј о штампи” (Essai sur les journaux, 1808), “Суратски кафе” (le Café de Surate), сатирична прича: “Есеј о Жан Жак Русоу и приче са путовања” (Essai sur J.-J. Rousseau et récits de voyage).

Његова “Сабрана дела” (Œuvres complètes), најпре је објавио Еме Мартен 1813. у Паризу. То је издање више пута прештампавано у различитим форматима. Исти издавач објавио је “Преписку Бернардена де Сен-Пјера” (Correspondance de Bernardin de Saint-Pierre), његова “Постхумна дела” (Œuvres posthumes) и његове “Романе, приче, кратка дела” (Romans, contes, opuscules).

Дела

“Виржинијина смрт” (La Mort de Virginie)

• Путовање на Маурицијус, Острво Бурбона и Рт добре наде (Voyage à l’île de France, à l’île Bourbon et au cap de Bonne-Espérance, 1773)
• Аркадија (L’Arcadie, 1781)
• Студије природе (Études de la nature, 1784)
• Пол и Виржинија (Paul et Virginie, 1788)
• Индијска колиба (La Chaumière indienne, 1790)
• Суратски кафе (Le Café de Surate, 1790)
• Жеље једног усамљеника (Les Vœux d’un solitaire, 1790)
• О природи и моралу (De la nature et la morale, 1798)
• Путовање у Шлезију (Voyage en Silésie, 1807)
• Сократова смрт (La Mort de Socrate, 1808)
• Хармоније природе (Harmonies de la nature, 1815)

Литература

• Arvède Barine (Louise-Cécile Vincens), Bernardin de Saint-Pierre, Paris, Hachette, 1891
• Mathurin de Lescure, Bernardin de Saint-Pierre, Paris, Lecène, Oudin, 1892
• Јеан-Цхарлес Пајоу (2006). Есцлавес дес îлес франçаисес : ла Леттре сур лес Ноирс де Бернардин де Саинт-Пиерре суивие де Ла qуестион цолониале ау XВИИИе сиèцле. Парис: Лес éдитеурс либрес. ИСБН 978-2-916399-01-0. 
• Jean Jacques Simon, Bernardin de Saint-Pierre ou le Triomphe de Flore Paris, A.G. Nizet, 1967
• Maurice Anatole Souriau, Bernardin de Saint-Pierre d'après ses manuscrits, Paris Société française d'imprimerie et de librairie, 1905
• Спаас, Лиеве (1996). Леттрес де Цатхерине де Саинт-Пиерре à сон фрèре Бернардин. Парис: Л’Харматтан. ИСБН 978-2-7384-4072-3. 
• Pierre de Vaissière, Bernardin de Saint-Pierre : les années d’obscurité et de misère (1773-1783), Paris, A. Picard et fils, 1903