Пређи на садржај

Жене у античком Риму

С Википедије, слободне енциклопедије
Вибија Сабина (око 136. г. н. е.), образована жена која је пропутовала светом, била је кћи Салонине Матидије, нећакиње цара Трајана, и супруга његовог наследника, цара Хадријана; за разлику од неких других царица, она се мало мешала у дворску политику и у приватном је животу сачувала независност: није имала деце и емоционално је задовољство тражила у ванбрачним аферама.[1]

Жене у античком Риму, које су биле рођене слободне, сматране су грађанкама (цивес),[2] али нису могле гласати и обављати политичке функције.[3] Због њихове ограничене улоге у јавном животу римски историчари жене спомињу ређе него мушкарце. Међутим, премда римске жене нису имале непосредну политичку моћ, оне које су потицале из богатих или моћних породица могле су вршити утицај путем приватних преговора.[4][5] Међу Римљанкама које су несумњиво оставиле трага у историји налазе се полулегендарне Лукреција и Клаудија Квинта, чији су доживљаји попримили митски значај; снажне жене из доба републике какве су биле Корнелија, мајка браће Гракха, и Фулвија, која је заповедала војском и издавала новац са својим ликом; жене из јулијевско-клаудијевске династије, пре свих Ливија, која је допринела оснивању царских обичаја (морес); те царица Хелена, која је значајно допринела ширењу хришћанства.[6]

Као и у случају мушкараца, жене које припадају елити и њихова политички важна дела надмашују у историјском памћењу оне нижег друштвеног статуса. На натписиа и епитафима из свих делова Римског царства налазе се имена многих жена, али ретко кад пружају неке додатне информације о њима. Неки живи описи свакодневног живота сачувани су у римским књижевним делима, нарочито у комедији, сатири и поезији, као што су Катулове и Овидијеве песме, које често дају увид у слику жена у римским трпезаријама и будоарима, на спортским и позоришним догађајима, у куповини, приликом шминкања, у бављењу магијом или у бризи око трудноће ― но све су те слике дате очима мушкараца.[7] У Цицероновим се писмима, на пример, види како је овај велики човек у неформалним приликама саобраћао са својом супругом, Теренцијом, и са својом кћерком, Тулијом, као што његови говори прекорно указују на разноврсне начине на које су римске жене могле уживати сексуалну независност и друштвено слободан живот.[8]

Једини важан јавни положај који је био резервисан искључиво за жене био је у сфери религије: свештенички положај Весталке. Ослобођене обавезе да се удају или да имају децу, Весталке су се посвећивале ритуалима који су се држали нужним за сигурност и опстанак римске државе, а које нису могли обављати свештенички колегији састављени од мушкараца.[9]

Детињство и образовање[уреди | уреди извор]

Римске девојчице у игри

Римска деца играла су се различитим играма, а њихове су играчке познате захваљујући археолошким налазима и књижевним изворима. У римској уметности девојчице су често приказане како се играју истим играчкама као и дечаци, као што су лопте, обручи и зглавци. У неким дечјим гробовима пронађене су лутке, углавном 15–16 цм високе (око половине барбике), имају зглобне удове и направљене су од дрвета, теракоте или од костију и слоновале. Кад би постале пунолетне, девојчице су своје лутке посвећивале Дијани, богињи која је била највише повезана с девојаштвом, или Венери, кад су се припремале за брак.[10]

Бронзана статуета из 1. века која представља девојчицу која чита.

Неке, можда и многе девојчице похађале су јавну основну школу. Овидије и Марцијал наговештавају да су дечаци и девојчице били школовани заједно или на счичан начин, а Тит Ливије узима здраво за готово да ће центурионова кћи ићи у школу.[11] Деца из виших друштвених слојева учила су и грчки и латински већ од раног детињства.[12] I дечаци и девојчице учили су се исправном друштвеном понашању тако што су похађали вечерње гозбе и друге догађаје. I једни и други учествовали су на религијским светковинама, певали су службене песме у хоровима, на пример приликом Секуларних игара 17. године пне.[13]

Жене из виших друштвених слојева биле су, како се чини, добро образоване, неке и изузетно, и римски историчари понекад хвале њихову ученост и културу.[14] Корнелија Метела, млада супруга Помпеја Великог, била је позната по својој музикалности и познавању геометрије, књижевности и филозофије.[15] Овако свестрана ученост указује на неко формално образовање. Али, будући да у јавном животу жене нису имале никаквих званичних улога, животи дечака и девојчица почели би се драстично разликовати након стицања пунолетства,[16] а споменици женама много чешће одају признање њиховим квалитетима у вођењу домаћинства него њиховим интелектуалним постигнућима.[17] Вештине потребне римској матрони за вођење домаћинства захтевале су обуку, и мајке су вероватно своје знање преносиле кћеркама на начин који је био прикладан њиховом друштвеном положају, имајући у виду значај који се у римском друштву приписивао традицији, тј. "обичају предака" (мос маиорум).[18]

Жена у породици и праву[уреди | уреди извор]

Жена као кћи[уреди | уреди извор]

I кћерке и синови били су потчињени власти оца породице (патриа потестас), односно власти коју је уживао њихов отац као старешина домаћинства (фамилиа). Римско се домаћинство сматрало колективом (цорпус = "тело") над којим је отац поророце (патер фамилиас) имао надмоћ (доминиум). Робови, који нису никаквих законских права, сматрани су имовином која је део домаћинства. Почетком царског раздобља правни положај кћерки готово се није ни разликовао од положаја синова.[19] Ако би отац умро без опоруке (интестатус), његова је кћерка уживала исто право у расподели оставштине као и син, иако се у 2. веку пне. покушало ограничити то право. Чак и независно од правног статуса, чини се да су кћерке у римској породици биле једнако цењене и уважаване као и синови, премда су синови били ти од којих се очекивало да допринесу угледу породице пратећи оца у државним приликама.[20]

Биста римске девојчице, почетак 3. века н. е.

Отац породице имао је право и дужност пронаћи мужа својој кћерки, па су бракови углавном били договорени. У теорији, дечак и девојчица морали су имати довољно година живота да би дали сагласност за брак, али за девојчице старосна граница за ступање у брак била је 12, а за дечаке 14 година, иако се чини да су дечаци најчешће ступали у брак касније, у просеку у доби од 19 година. У вишим друштвеним слојевима за границу између детињства и адолесценције узимала се 14. година живота,[21] али заруке су се могле склопити и раније, док су деца још била премлада за склапање брака,[22] а девојке из племићких породица у начелу су се удавале млађе него девојчице из нижих слојева. Већина девојака удавала се у касним тинејџерским и раним двадесетим година. Од девојке из аристократске породице очекивало се да пре удаје буде девица, на шта би указивала и њена младост.[23] Кћерка је имала право одбити брак који су јој уговорили родитељи једино ако докаже да је предложени младожења недостојног карактера.[24]

У доба ране републике невеста је постајала подложна моћи (потестас) свог супруга, али у мањој мери него њихова деца.[25] Међутим, до почетка царства правни однос кћерке и њеног оца остајао је на снази и након њене удаје, па чак и након што се ина већ преселила у мужевљев дом.[19] Тај је аранжман био један од фактора који је римским женама обезбеђивао одређени ступањ независности, какав није постојао у већини других друштава, од антике па све до раног новог века: премда је она законски била одговорна свом оцу, њен свакодневни живот није се одвијао под његових непосредним надзором,[26] а њен супруг законски није имао никакву власт над њом.[27]

Од кћерке се очекивало да поштује оца и остане му одана, чак и ако је то значило сукоб с мужевљевим мишљењем.[28] Но, то "поштовање" није увек било апсолутно. Након што је уговорио прва два брака за своју кћерку, Цицерон се ― исправно, како ће се испоставити ― успротивио њеном властитом избору непоузданог Долабеле за трећег мужа, али није могао ништа учинити да би спречио тај брак.[24]

Кћерка је целог живота задржавала своје породично име (номен) и није преузимала мужевљево. Деца су обично носила очево име. Међутим, у царско доба деца би понекад своме имену додала и мајчино породично име, али би га чак у потпуности преузела уместо властитог имена.[20]

Жена и право[уреди | уреди извор]

Нема ти парнице данас да зачетник њен ил' покретач
није баш жена. Утужиће сама кад тужена није.
Сама ти саставља документацију, истрагу води,
спремна да Целзу издиктира одбрану, доказе кључне".[29]
— Јувенал, Сатире, VI, 242‒245

Премда су права и положај жена у најстаријем раздобљу римске историје били ограничени у односу на њихова права у доба позне републике (146‒30. пне.) и царства, РИмљанке су већ у 5. веку пне. могле поседовати земљиште, писати властите опоруке и појављивати се на суду. Историчар Валрије Максим један одељак свог списа О знаменитим речима и делима посвећује женама које су на суду заступале себе или друге особе.[30] Те су се жене показале као веште у држању говора у судници, иако је говорништво сматрано једном од главних делатности амбициозних мушкараца у римској држави. Једна од тих жена, Мезија Сентина,[31] носи име које је одређује као становницу града Сентина, а не, како би то захтевали обичаји, име које је одређује у односу на неког мушкарца, било оца било мужа. Ова се Мезија појавила на суду и сама изнела своју одбрану и након доста кратког суђења готово је једногласно ослобођена оптужбе захваљујући снажном и делотворном говору који је одржала. Међутим, како су се све те карактеристике сматрале карактеристичним за мушкарце, Валерије Максим веровао је да се испод њеног женственог изгледа крио "мушки дух" те је она отада била позната као "Андрогина" (Андрогyне).[32]

Способност Мезије Сентине да свој случај представи "пажљиво и снажно" (дилигентер ет фортитер) имплицира да су жене, иако се нису редовно појављивале на јавном суду, ипак имале искуство у приватним декламацијама и на породичном суду.[30] Афранија,[33] супруга једног сенатора у време Суле, тако се често појављивала пред претором, који је предесавао суђењима, премда је имала адвокате који су је могли заступати, да је била оптужена за злонамерне тужбе (цалумниа). Након тога донет је едикт који је забрањивао женама да покрећу парнице у туђе име, с образложењем да то шкоди њиховој "чедности" (пудицитиа).[34] Примећено је да, иако су жене често прекореване због наводног слабоумља и непознавања права, па им је зато била потребна заштита адвоката, у стварности су предузимане мере како би се њихов утицај и ефикасност ограничили.[35] I поред овог специфичног ограничења, постоје бројни примери жена које су предузимале мудре кораке у правним стварима током позне републике и принципата, укључујући и оне које су иза сцене давале налоге свом адвокату.[36]

Еманципована жена постајала је законски самостална (суи иурис) те је могла поседовати имовину и њоме располагати по својој вољи. Ако би отац породице умро без опоруке, закон је налагао да се иметак равноправно подели међу његовом децом, без обзира на узраст и пол. Опорука која је предвиђала другачије услове или је еманциповала неког члана породице без одговарајуће правне процедура могла се оспорити.[37][38] Од времена позне републике жена која је наслеђивала једнак део имовине као и њена браћа постајала би независна од агнатске контроле.[39]

Као и у случају малолетника, еманципована жена имала је правног старатеља (тутор) који јој је био додељен. Међутим, она је задржавала своју пословну способност и једина старатељева улога била је заправо давање формалне сагласности на њене поступке.[40][41] Старатељ се није мешао у њен приватан живот и жена која је била суи иурис могла се удати за кога је желела.[42] Жена је имала и одређене законске могућности да замени старатеља који јој није био по вољи.[40][43] У доба цара Августа жена која је стекла тзв. иус либерорум, тј. правни статус који јој је омогућавала чињеница да је родила троје деце, била је ослобођена обавезе да има старатеља,[44] а цар Клаудије забранио је агнатско старатељство. Улога старатељства као правног института постепено је слабила, да би у 2. веку нове ере чувени правник Гај рекао да не види никаквог разлога за такав институт.[45] Христијанизација царства, која је започела с преобраћењем цара Константина почетком 4. века, напослетку је донела значајне промене у правном положају жена.

Брачно право[уреди | уреди извор]

Римски пар се церемонијално рукује; невестин појас са чвором симболизовао је чињеницу да је супруг "везан и повезан" с њом.[46][47] Саркофаг из 4. века.

Током класичног доба римског права никаква церемонија није била нужна за склапање брака, већ само узајамна воља и договор о заједничком животу. Брачне церемоније, уговори и друге формалности служили су само као доказ да се двоје људи доиста венчало. У доба старијег или архајског римског права било је три врсте брака: цонфарреатио, који је склапао уз симболично дељење хлеба (панис фарреус); цоемптио, који се заснивао на некој врсти узајамног уговора међу супружницима; те усус, који је само озакоњивао постојеће стање, односно постојећи суживот двоје људи. Брак који су склапали патрицији увек је био цонфарреатио, док су плебејци бирали један од друга два типа. У браку пер усум, ако је жена избивала из куће три дана и три ноћи за редом, није потпадала под законску власт супруга.

Облик брака познат као манус био је уобичајен у доба ране републике (458–274. пне.), али се након тога проредио.[48] У овој старој врсти брака невеста је прелазила у руке (манус) свог супруга, односно, прелазила је из власти (потестас) свог оца у мужевљеву власт. Њен мираз и наследна права такође су прелазила у мужевљеву породицу, и свака имовина коју би стекла након склапања брака припадала је њеном супругу. Муж је могао тражити развод на темељу женине прељубе, а забележено је и неколико случајева развода услед женине неплодности.[49] Као брак, манус је представљао однос неравноправних; он је значио да ће женини наследници, ако она умре без опоруке, неће бити њена браћа и сестре, већ њена деца, и то не зато што је она њихова мајка, него зато што је законски њен положак био исти као и положај који је заузимала кћерка њеног мужа. Манус је, као брак, значио да се од жене очекује да се покорава свом супругу у готово свим аспектима живота.

Ова врста брака готово се престала практиковати до 2. века пне., кад су се услови склапања брака драстично променили тако да се фаворизовала већа самосталност жена.[50] Такозвани "слободни" брак није имао никаквих последица на лични статус супружникâ.[51] Слободни брак обично је склапало двоје римских грађана или, пак, грађанин и особа с латинским грађанским правима, а у каснијем раздобљу царства, уз званичну дозволу, тај су брак могли склопити и војници који су имали грађанска права са женама које нису биле грађанке. У слободном браку жена је свом супругу доносила мираз; ако би брак био развргнут без оптужбе за прељубу, муж је морао вратити већи део мираза.[52][53] Закон је правио тако јасну разлику између имовине двоје супружника, да ни дарови које су њих двоје међусобно размењивали нису били признати за поклоне: ако су се супружници развели или раставили, дароватељ је могао тражити да му се његов дар врати.[54]

Развод[уреди | уреди извор]

Развод је био законски, али прилично неформални поступак, који се углавном састојао у томе да супруга напусти свог мужа и узме натраг свој мираз. Према Валерију Максиму, развода је било већ 604. пне. или још раније, а и Закони дванаест таблица предвижају могућност развода. Развод је био друштвено прихватљив ако је извршен у складу с традицијом (мос маиорум). До Цицероновог и Цезаровог доба развод је већ био уобичајена појава уз коју се није везивао никакав осећај "срама" и који је пре био предмет трача него јавне срамоте.[55] Валерије Максим каже да је Луције Аније био критикован зато што се развео од своје супруге, а да се није посаветовао с пријатељима; односно, предузео је нешто за своју добробит без разматрања последица које тај чин може имати на његову мрежу контаката (амицитиа и цлиентела). Стога су га цензори 307. пне. избацили из сената због моралне искварености.

Међутим, други извори тврде да је до првог разлога дошло тек 230. пне., када се ― како бележи Дионисије Халикарнашанин ―"Спурије Карвилије, угледан човек, први развео од своје супруге", и то зато што је починила прељубу.[56] Вероватно се радило о Спурију Карвилију Максиму Руги, који је био конзул 234. и 228. пне. Међутим, подаци које доносе антички извори доста су збркани.[57]

У класично доба римског права, тј. у време позне републике и принципата, мушкарац или жена[58] могли су развргнути брак једноставно зато што су тако желели, и никакав додатни разлог није био потребан. Будући да је и имовина током самог брака била одвојена, развод "слободног" брака био је брло једноставан поступак.[59]

Поновна удаја[уреди | уреди извор]

Случајеви склапања новог брака нису били ретки међу римском елитом. За припаднике аристократије није било неуобичајено да након смрт супружника удовац или удовица врло брзо ступе у нови брак.[60] Премда никаква законска ограничења нису постојала, ипак је било уобичајено да жена сачека десет месеци пре но што се евентуално поново уда.[61] Период од десет месеци можда је уведен због евентуалне трудноће: ако је жена затруднела недуго пре мужевљеве смрти, десетомесечни период осигурава да неће бити никаквих проблема око утврђивања очинства, што би могло утицати на дететов друштвени статус и право наслеђивања.[62] Није било закона који би трудницама забрањивао удају и има неколико познатих примера: Август се оженио Ливијом кад је она носила дете свог бившег мужа, а колегиј понтифика пресудио је да је тај брак дозвољен под условом да се прво утврдио дететов отац. Ливијин бивши муж чак је и присуствовао њеном венчању с Августом.[63]

Будући да су се бракови међу припадницима виших слојева често склапали из политичких или имовинских разлога, удовица или разведена жена која је била имућна или политички важна није се сретала готово ни са каквим препрекама приликом поновне удаје. Било је далеко вероватније да ће она бити законски еманципована него нека невеста која први пут ступа у брак, као и да ће имати утицаја на избор свог новог супруга. Бракови Фулвије, која је заповедала војском током последњег грађанског рата у римској републици и која је била прва Римљанка чији је лик био представљен на новцу, вероватно су одсликавали њене властите политичке наклоности и амбиције: прво се удала за истакнутог популара Публија Клодија Пулхера, који је убијен на улици након дугог политичког сукоба с Цицероном, затим за Скрибонија Куриона, који је идеолошки био мање постојан и који је у тренутку своје смрти већ био прешао на страну Јулија Цезара, и напослетку за Марка Антонија, последњег противника олигархијске републике и супарника првог римског цара.

Грчки историчар Плутарх наговештава да је друго венчање код Римљана вероватно било скромније од првог, будући да би удовица још увек осећала недостатак свог покојног супруга, а разведена жена би требало да осећа стид.[64] Међутим, премда су околности развода могле бити срамотне и идеал је био остати заувек у браку с истом особом, није било неке опште осуде поновног ступања у брак; напротив, бити у браку сматрало се исправним и жељеним стањем за сваку одраслу особу, и мушкарца и жену.[65] Катон Млађи, који се представљао следбеником свог имењака, Катона Старијег, допустио је својој трудној супрузи Марцији да се разведе од њега и уда се за Квинта Хортензија, пошто је одбио да за овог шездесетогодишњака уда своју младу кћерку. Кад је Марција остала удовица и наследила велико богатство, Катон се поново оженио њоме на церемонији која је била далеко мање формална од уобичајене.[66] Женама су се, међутим, понекад изругивали ако су се удавале превише често или из зле намере, посебно ако се могло имплицирати да су биле мотивисане сексуалним жељама и таштином.[67].

Ванбрачна заједница[уреди | уреди извор]

Према римском закону, конкубина је била жена која је живела у стабилној моногамној вези с мушкарцем који није био њен супруг. [68] С положајем конкубине није се повезивала никаква срамота, а конкубина је напослетку могла постати супруга.[69] У конкубинату партнери су међусобно могли размењивати поклоне, за разлику од брака, где се одржавала строжа подела имовине између двоје супружника.

Мушкарац и жена обично су се опредељивали за живот у ванбрачној заједници онда кад је њихов неједнак друштвени статус представљао препреку за склапање брака: на пример, човек из сенаторског сталежа и жена која се налазила на нижем ступњу друштвене лествице, као што је бивша робиња или жена која долази из неугледне сиромашне породице или се бавила проституцијом.[70] Мушкарац и жена који нису имали право на законити облик брака познат као цонубиум такође су могли ступити у ванбрачну заједницу, а исти је случај био, на пример, са женом из виих друштвених слојева која је волела мушкарца нижег социјалног статуса.[21] Конкубинат се од брака разликовао првенствено по статусу деце која би се родила у такој вези. У конкубинату деца су наслеђивала мајчин социјални статус, а не очев, како је било уобичајено у браку.

Насиље у породици[уреди | уреди извор]

Римски закон није мушкарцу допуштао никакво насиље према супрузи,[71] али како што је случај са свим кривичним делима, може се претпоставити да закони против насиља у породици нису значили да се такво насиље није дешавало. Према Плутарху, Катон Старији је изјавио "да је човек који је ударио своју супругу или дете своје насилне руке спустио на нешто најсветије, а такође је мислио да је више вредно хвале бити добар муж него добар сенатор".[72] Премда данашњи појмови доброг односа између мужа и жене цене друге ствари, у доба римске републике од угледног се човека очекивало да се према супрузи односи љубазно и да себе сматра добрим мужем. Ако је муж тукао жену, то је представљало довољан разлог за развод брака и покретање других законских поступака против њега.[73]

Породично насиље спомиње се у историјским изворима углавном онда кад укључује шокантна претеривања међу вишим друштвеним слојевима. Цар Нерон навадно је дао убити своју прву супругу (и рођакињу), Клаудију Октавију, након што ју је прво утамничио и подвргао мучењу. Нерон се тад оженио својом трудном љубавницом, Попејом Сабином, коју је усмртио шутирајући је након што га је она искритиковала.[74] Неки данашњи историчари верују да је Попеја умрла због побачаја или на порођају и да је прича о њеном убиству смишљена да би се оцрнио Нерон. Омражени цар Комод такође је наводно убио и супругу и своју сестру.[75]

Жена као мајка[уреди | уреди извор]

Мајка доји бебу у очевом присуствз, детаљ са саркофага у коме је био покопан дечак, око 150. пне.

Од римских супруга очекивало се да рађају децу, но припаднице елите, навикнуте на одређени ступањ самосталности, све су се мање желеле посветити традиционалном материнству. До 1. века пне. припаднице елите углавном су избегавале дојити бебе и унајмљивале су дојиље.[76] Та је пракса постојала већ почетком 2. века пне., кад римски комедиограф Плаут у успут спомиње дојиље.[77] Будући да се мајчино млеко сматрало најбољим за бебу,[78] жене из виших слојева могле су ипак одлучити да ће своју бебу саме дојити, осим ако их неки физички разлози нису у томе спречавали.[79] Ако је жена одабрала да неће сама дојити бебу, могла је посетити Млечни стуб (Цолумна лацтариа), где су сиромашни родитељи могли од дојиља добити млеко за своје бебе, а они који су то себи могли приуштити, могли су и унајмити дојиљу.[80] Лицинија, супруга Катона Старијег (умро 149. пне.) не само што је дојила властитог сина, него је понекад дојила у бебе својих робова, како би међу њима подстакла "братску љубав".[81][82] До времена Тацита (умро 117. г. н. е.) пракса у којој припаднице елите саме доје своје бебе била је идеализирана као један од старих добрих обичаја.[83]

Чини се да је тешко утврдити у којем су ступњу мужеви учествовали у одгоји врло мале деце. Чини се да су традиционалисти, као што је Катон, учествовали у том одгоју: Катон је волео да буде присутан кад је његова супруга купала и повијала њихову бебу.[72]

Велике породице нису биле уобичајене међу римском елитом већ у доба позне републике (146–30. пне.); породица Публија Клодија Пулхера, који је имао најмање три сестре и два брата, сматрала се неуобичајено великом.[84] Наталитет је међу римском елитом толико опао, да је први римски цар Август (владао 30–14. н. е.) донео низ закона с циљем повећања наталитета, укључујући и додељивање посебних почасти женама које роде најмање троје деце (тзв. [[иус триум либерорум).[85][86] Оне које су биле неудате, разведене, удовице или неплодне нису могле наследити имовину осим ако нису поименце споменуте у опоруци.[87]

Римљанке нису биле цењене само због броја деце коју су родиле, наго и за улогу коју су играле у њиховом образовању и одгоју који их је припремао да постану добри грађани. Да би успешно одгодила своју децу, узорита је римска мајка морала и сама бити добро образована.[12]

Једна од Римљанки које су биле знамените по својој снази и утицају који су извршиле као мајке била је Корнелија, мајка браће Гаркха. Јулије Цезар, чији је отац умро још док је он био дете, одржавао је присан однос са својом мајком, Аурелијом, чија је политичка снага била идиграла одлучујућу улогу у спашавању њеног осамнаестогодишњег сина од погубљења током Сулиних проскрипција.

Свакодневни живот[уреди | уреди извор]

Зидна слика из Виле св. Марка, Стабије
Жене и мушкарци раде у радионици за бојење (фуллоница), зидна слика из Помпеја.

Припаднице елите морале су управљати великим и комплексним домаћинством. Будући да су богати парови често имали више кућа и сеоских имања, с десецима и чак стотинама робова, од којих су неки били образовани и високо квалификовани, та је одговорност била једнака управљању омањом корпорацијом. Уз друштвено-политички значај дочекивања гостију, клијената и угледних посетилаца из иностранства, муж је своје јутарње састанке (салутатио) држао код куће.[88] Кућа (домус) била је и средиште породичног друштвеног идентитета, и у њеном атрију (атриум) били су изложени портети предака (имагинес). Будући да су амбициозни људи из племенитих породица често одсуствовали од куће и налазили се на војном походу или су вршили неку државну функцију у провинцијама, понекад и у периоду од неколико година, управљање породичном имовином и пословима често је било остављено њиховим супругама; на пример, док је Јулије Цезар избивао из Рима током 50-их година пне., Цезарова супруга Калпурнија Пизонис била је одговорна за вођење његових послова. Кад је Август 8. године нове ере прогнао Овидија, једног од највећих римских песника, Овидијева супруга искористила је своје друштвене везе и правне маневре како би сачувала породични иметак, од кога је зависио њихов живот.[89] У песмама које је написао током изгнанства Овидије изражава своју љубав и дивљење према својој супрузи.[90] Штедљивост, шкртост и строгост сматране су врлинама које једна узорна матрона треба да поседује.[91]

Један од најважнијих жениних задатака у великом домаћинству био је да надгледа израду одеће. Некада давно предење вуне била је једна од главних кућевних делатности и означавала је самодовољност једне породице, будући да се вуна производила на њеном имању. Чак и у граду вуна је често била симбол жениних дужности, и оруђе за предење вуне често се појављује на надгробним споменицима како би се показало да је жена која је ту покопана била добра и часна матрона.[92] Чак и од жена из виших друштвених слојева очекивало се да буду вичне предењу и ткању, по племенитом узору својих једноставних предака; те се праксе, на пример, готово на театралан начин придржавала Ливија.

Послови[уреди | уреди извор]

"Једно од најчуднијих обележја тог доба", приметио је француски класични филолог Гастон Боиссиер, "јесте то што се чини да су жене биле укључене у вођење послова и тржишне спекулације исто као и мушкарци. Оне управљају имањима, инвестирају новац, дају и узимају зајмове. Међу Цицероновим повериоцима налазимо једну жену, а међу његовим дужницима њих две".[93] Према жене нису могле вршите званичне државне функције, могле су се бавити бизнисом.[94]

Чак ни богате жене нису седеле скрштених руку и уживале у беспослености. У вишим слојевима и мушкарци и жене давали су новац на зајам људима из истог сталежа, који тако нису морали ићи лихвару. Кад је Плиније Млађи размишљао о томе да купи једно имање, урачунао је као гаранцију и зајам од своје свекрве.[95] Жене су финансирале и јавне радове, као што се види на многим натписима из царског периода. Полита, која се појављује у Пионијевом мученишту, поседовала је имања у Азији, а натписи спомињу њену дарежљивост коју је испољила кад је финансирала обнову вежбалишта у Сарду.[96]

Пошто су жене могле поседовати имовину, могле су се бавити истим пословним трансакцијама и управљачким праксама као и сви други земљопоседници. Као и мушкарци, и жене су, како се чини, управљале робовима на различите начине, у распону од релативне бриге, преко немара, па све до отвореног насиља. Током првог устанка робова, Мегалију и њеног супруга Дамофила убили су робови због њихове окрутности, али су кћерку, која је према робовима поступала љубазно, поштедели и омогућили јој да отплови са Сицилије заједно с њеном наоружаном пратњом.[97]

За разлику од земљорадње, трговина није сматрана занимањем достојним човека сенаторског сталежа. Према Цицерону, трговац треба да купи земљу ако жели стећи углед. Међутим, становишта су се променила током царства, а Клаудије је донео законе којима су се припадници виших слојева охрабривали да се упусте у поморску трговину и бродоградњу. Познато је да су и жене из виших слојева поседовале пословне корпорације и њима управљале.

У римској књижевности, која је писана за елиту и коју је углавном елита и читала, нема много података о трговини и занатству, но погребни натписи понекад бележе занимање покојника, укључујући и жене.[98] Зна се да су жене поседовале фабрике опеке и њима управљале.[99] Жена је могла стећи вештине потребне да помогне у послу свом супругу или да управља неким аспектима његовог посла. Артемида, која се бавила позлаћивањем, била је удата за Дионизија, који је производио кациге, како показује једна таблица с клетвом, на којој се моли за уништење њиховог дома, радионице, посла и живота.[100] Положај обичних жена које су се бавиле бизнисом био је, изгледа, сматран изузетним. Закони доношени током царског периода имали су за циљ кажњавање жена за прељубу, али су од судског гоњења биле изуете оне оне "које воде неки посао или радионицу".[101]

Нека од типичних занимања римских жена била су, на пример, дојиља, глумица, плесачица или акробата, проститутка и породиља ― од којих нису сва, дакако, била подједнако угледна.[102][103] Проститутке, плесачице и глумице, на пример, биле су стигматизоване као инфамес, односно као људи који су имали мало правних механизама заштите чак и кад су били слободни.[104] Натписи указују на то да су дојиље (нутрицес) биле врло поносне на своје занимање.[105] Жене су могле бити и писари, секретарице, укључујући и "девојке обучене за лепо писање", тј. за калиграфију.[106] Плиније Старији доноси попис жена уметница и њихових слика.[107]

Већина Римљана живела је у стамбеним вишеспратницама (инсулае), а у оним у којима су живеле плебејске породице и странци обично није било кухиње. То је значило цветање радионица за припрему готове хране. Већина сиромашних Римљана, и мушкараца и жена, и младих и старих, зарађивала је за живот својим властитим радом.

Политички живот[уреди | уреди извор]

Херојско самоубиство Порције, кћерке катонове и супруге Брутове, на слици Пиерреа Мигнарда

Жене нису могле вршити политичке функције нити служити у војсци, али митолошке конструкције Римске републике признавале су примере женског патриотизма, врлине и пожртвованости и истовремено критиковале примере њиховог саможивог и издајничког понашања. О утицају жена на политички живот позне републике историчар Роналд Сyме примећује:

Изопштене из јавног живота, али опремљене друштвеним престижом своје породице или мужа, кћерке нобила користиле су стварну и тајну моћ која долази с утицајем. Оне постижу више од просечног сенатора и готово исто оно што може постићи бивши конзул тихим вршењем свог "ауторитета" (ауцторитас) у групи себи равних људи ― и оне су свакако претходница моћних принцеза из династије Јулијеваца и Клаудијеваца.[108]

Током грађанских ратова који су довели до пропасти републике Апијан извештава о хероизму женâ које су спашавале своје мужеве. Један епитаф познат као Лаудатио Туриае садржи поснртну похвалу коју муж упућује својој супрузи, која је током грађанског рата након Цезарове смрти угрозила властити живот и одрекла се свог накита да би помогла супругу који се налазио у изгнанству.[109] Обоје су преживели то немирно доба и потом дуго уживали у свом браку. Порција, кћи Катона Млађег и супруга Марка Јунија Брута, Цезаровог атентатора, доживела је не тако срећан, али зато, гледано очима оног времена, херојски крај: након пропасти републике починила је самоубиство, управо као и њен отац.

С успоном Августа на власт у последњим деценијама 1. века пне. смањила се моћ римских магистрата и традиционалне олигархије, али могућност да жене, ослобођеници и робови врше свој утицај у потаји тиме нису биле смањење, па се чак може рећи и да су се повећале.[110]

Једна од знаменитих жена била је Ливија Друзила Августа (58. пне – 29. н.е.), супруга цара Августа и најмоћнија жена раног римског царства, која је неколико пута вршила дужност регентице и увек била одана Августова саветница. Неке жене из царске породице, као што је Агрипина Млађа, Ливијина праунука и Калигулина сестра, стекле су политички утицај и велики значај у јавности.

Жене су учествовале и у покушајима да се свргну цареви за које се сматрало да злоупотребљавају своју моћ. Убрзо након што је умрла Калигулина сестра Друзила, њен удовац Марко Емилије Лепид и њене сестре Агрипина Млађа и Ливила склопиле су заверу с циљем да свргну Калигулу с престола. Завера је откривена, па је Лепид био погубљен, а Агрипина и Ливија послате у изгнанство, из кога су се вратиле тек кад је њихов ујак Клаудије ступио на престо након што је Калигула убијен 41. године.

Жене су понекад покретали и мање племенити мотиви. Клаудијева трећа супруга, Валерија Месалина, склопила је с Гајем Силијем заверу с циљем свргавања свог мужа и с надом да ће се на власт доћи она сама и њен љубавник.

Тацит је прославио Епихарију, која је учествовала у Пизоновој завери и том приликом покушала да придобије подршку римске морнарице, али је уместо тога била ухапшена.[111] Кад је завера била откривена, она је одбила открити било шта, па чак и након што је била подвргнута мучењу, за разлику од сенатора, који нису ни били стављени на муке, а ипак су пожурили да испричају све што су знали. Тацит хвали и Егнацију Максимилу јер је жртвовала своје богатство да би се уз свог невиног супруга супротставила Нерону.[111]

Религија[уреди | уреди извор]

Рушевине Вестиног атрија, у којем су живеле Весталке, с постољима за кипове у првом плану.

Жене су присуствовале већини римских фестивала и верских култних обреда. На неким ритуалима присуство жена било је обавезно, премда је њихово учешће могло бити ограничено. По правилу, жене нису вршиле приношење животињских жртви, што је био средишњи обред у већини јавних церемонија,[112] премда се ту мање радило о забрани, а више о томе да су свештеници римске државне религије највећим делом били мушкарци.[113] Неки култни обреди били су резервисани само за жене, на пример обреди у част Добре Богиње (Бона Деа).[114]

Свештенице су играле истакнуту и важну улогу у државној римској религији. Премда је државних колегија мушких светштеника било далеко више, шест жена које су чиниле колегиј Весталки биле су једино "професионално свештенство с пуним радним временом" у Риму.[115] Латинска реч за сештеника, било мушкарца било жену, гласи сацердос (у множини: сацердотес). За жене које обављају религијске дужности употребвљавају се називи сацердос, често у вези с неким божанством или храмом, нпр. сацердос Церерис или Цереалис (= "свештеница Церере", што је позиција коју мушкарци никад нису држали);[116] затим магистра (= "учитељица", тј. висока свештеница која је стручна за религијска питања); те министра (= "помоћница", посебно она која служи неком божанству). Магистра или министра била је одговорна за редовно вршење обреда у оквиру култа одређеног божанства. Већина информација о овим свештеничким дужностима добија се с епитафа, на којима се, међутим, често не наводи какав је био брачни статус жене.[117][118].

Весталке су заузимале посебно истакнути положај у римској религији, те специјалан статус и привилегије у друштву, а могле су вршити и немали утицај на политичке догађаје. Такође су могле стећи "знатно богатство".[119] Након преузимања дужности Вестаља је била еманципована од очеве власти. У архајском римском друштву Весталке су биле једине жене које нису биле под законским старатељством неког мушкарца и одговарале су једино врховном свештенику (понтифеx маxимус).[120] Весталке су се морале заветовати на девичанство, што их је ослобађало традиционалне обавезе да се удају и рађају децу, али је и казна у случају кршења тог завета била врло строга: Весталка која је оскрнавила свој положај била би жива сахрањена. Весталке су тако уживале независност која је била постављена у односу према забранама које су им биле наметнуте. Осим што су вршиле одређене верске обреде, Весталке су, макар симболично, учествовале у сваком званичном ритуалу жртвовања, будући да су биле одговорне за припремање смесе неопходне жртву (мола салса).[121] Весталке су, како се чини, задржале свој религијски и друштвени углед све до краја 4. века нове ере, кад су хришћански цареви укинули тај свештенички ред.

Неке свештеничке дужности обављали су заједно брачни парови. Фламен Диалис, високи свештеник Јупитеров, морао је бити у браку да би обављао ту дужност; његова супруга, Фламиница Диалис, имала је властиту свештеничку одећу и, као и њен муж, била је подложна одређеним, доста нејасним магијско-религијским ограничењима. Фламиница Диалис можда је представљала изузетак по томе што је, иако жена, обављала и животињска жртвовања; она је Јупитеру приносила овна на сваке нундинае, што је био осмодневни циклус који се може упоредити с данашњом седмодневном недељом.[122] Њих двоје нису се смели развести, а ако би фламиница умрла, фламен је морао напустити свој свештенички положај.

Капитолска тријада Минерве, Јупитера и Јуноне

Као и фламиница Диалис, и регина сацрорум (= "краљица светих обреда") носила је посебну одећу и вршила животињска жртвовања, будући да је сваког првог дана у месецу приносила Јунони крмачу или женско јање.[123] Имена неких краљица сацрорум забележена су на натписима.[124] Регина је била супруга "краља светих обреда" (реx сацрорум), који се налазио на древном свештеничком положају и у најстарије доба имао је већи престиж и од врховног свештеника.[125]

Ове високе јавне дужности које су обављале жене противрече увреженом схватању да су жене у старом Риму учествовале само у приватним или кућним верским обредима. Двоструки мушко-женски свештенички положаји можда одсликавају тенденцију Римљана да у религијској сфери пронађу неку врсту родне равнотеже;[126] већина божанских моћи представљена је и мушким и женским божанством, како се види по паровима као што је Либер и Либера.[127] Дванаест главних божанстава чинило је шест мушко-женских парова,[128] а римска религија одмакла се од индоевропске традиције по томе што је у врховну тријаду уз Јупитера уврстила две богиње ― Јунону и Минерву. Та се тријада "налазила у самом средишту римске религије".[129]

Мозаик с представом маскираних глумаца у неком позоришном комаду: две жене саветују се с пророчицом.
Мозаик с представом Римљанки у разним рекреативним активностима.

Од раздобља средње републике (274–147. пне.) град Рим је све више обележен верском разноликошћу. У многим религијама које нису припадале најстаријем римском државном култу водећу су улогу заузеле жене, међу њима и у култу Изиде и Велике Мајке (Магна Матер). На једном епитафу налази се израз сацердос маxима, који се односи на жену која је обављала дужност врховне свештенице у храму Велике Мајке близу данашје Базилике св. Петра.[130]

Приватни верски обреди, макар су слабије документовани од државних, такође су се тицали неких аспеката живота везаних само за жене. У доба кад је смртност деце достизала и стопу од 40 посто,[131] тражена је помоћ богова у опасном тренутку порођаја и код бриге за новорођенче. Молитве су упућиване Јунони, Дијани, Луцини, боговима порођаја (дии ниxи) и целом низу мањих божанстава повезаних с порођајем и детињством.

Римск писци, сви одреда мушкарци, на различите начине описују религиозност жена: неки представљају жене као узоре римске врлине и оданост, али, због женског темперамента, и као склоне претераном верском жару, магији и празноверју.[112] Нити је "приватно" било исто што и "тајно": Римљанима су били сумњичави према тајним верским обредима, а Цицерон упозорава да жене не треба да ноћу приносе жртве, осим оних које су у култу предвиђене да се врше про популо, тј. у име римског народа и за јавно добро.[132]

Друштвени живот[уреди | уреди извор]

Римљанке нису биле ограничена на живот у кући, какав је био случај с Атињанкама у архајском и класичном раздобљу старе Грчке. Имућне жене кретале су се по граду у носиљкама које су носили робови.[133] Жене су сваки дан излазиле на улицу да би се среле са својим пријатељицама, присуствовале верским обредима у храмовима и посетиле јавна купатила. Најбогатије породице имале су купатило у кући, али већина људи одлазила је у јавне терме не само на купање, него и ради дружења, будући да су се у већим комплексима терми нудиле разноврсне услуге и могућности за бављење разноврсним рекреактивним активностима, а ни необавезни секс није био искључен. Једно од најтежих питања везаних за римски друштвени живот јесте то да ли су се припадници оба пола заједно купали. Доступни подаци указују на то да су се, до времена позне републике, жене обично купале у посебном крилу или у посебној згради, односно да су за мушкарце и жене били резервисани посебни временски термини. Но, постоје и јасни докази да је од времена позне републике, па све до успона хришћансктва у доба позног царства практиковано и заједничко купање. Неки испитивачи мисле да су се с мушкарцима купале само жене из нижих друштвених слојева и оне сумњивог занимања, као што су забављачице и проститутке, но Климент Александријски примећује да се у јавним купатилима могу видети жене из највиших друштвених слојева. Цар Хадријан забранио је заједничко купање, али чини се да та забрана није дуго опстала. Пракса је вероватно била различита у различитим временским периодима, градовима те самим купатилима, па су жене могле и саме одабрати хоће ли се купати заједно с мушкарцима или не.[134]

За забаву Римљанке су могле похађати расправе на Форуму, јавне игре (луди), утрке двоколица и представе у театру. Од времена позне републике жене су редовно присуствовали вечерњим гозбама, премда раније жене у једном домаћинству обедовале издвојено од мушкараца.[135] Конзертвативни Римљани као Катон Старији (234–149. пне.) сматрали су непристојним да жене узму активног учешћа у јавном животу; његове жалбе указују на то да су у пракси неке жене доиста јавно изражавале своје мишљење у вези с државним пословима.[136]

Римски војсковође понекад би у војни поход са собом повели и своје супруге, премда се то покушавало обесхрабрити. Калигулина мајка Агрипина Старија често је свог супруга Германика пратила на његовим походима у северној Германији, па се због тога и будући цар Клаудије родио у Галији. Имућне жене могле су пропутовати цело царство и често су присуствовале верским церемонијама и религијски значајним местима широм царства.[137] Лети су имућне жене из Рима одлазиле на село, кад би у граду постало превише вруће.[138]

Одећа и козметика[уреди | уреди извор]

Ливија обучена у столу и палу.

Римљанке су много пазиле на свој изглед, премда се на екстраваганцију није гледало с одобравањем. Украшавале су се козметичким средствима и справљале различите препарате за кожу. Овидије је чак написао песму под насловом Козметика лица (Де медицамине фациеи) о исправном наношењу шминке. За бељење лица жене су користиле белу креду или арсеник, а да би додале боју образима употребљавале су руж направљен од олова или карамина; олово су користиле и за истицање очију.[139] Проводиле су пуно времена у намештању фризуре и косу су често фарбале у црно, црвено или плаво. Редовно су носиле и перике.[140]

Од одеће, госпође (матроне) обично су носиле две једноставне тунике и преко њих плашт који се звао стола. Стола је била дугачка бела хаљина с копчама на раменима и појасом око струка, а падала је све до стопала. Имућне жене своју су столу могле додатно украсити. Кад је излазила из куће, жена је преко столе носила палу (палла), која је била прикопчана на рамену.[139] Девојке, којима није било допуштено носити столу, облачиле су тунике.[141] Проститутке и прељубнице носиле су мушку тогу.[142] Имућне су Римљанке носиле накит од смарагда, аквамарина и опала, између осталог минђуше, огрлице, прстење, а понекад и бисере ушивене у ципеле и одећу.[143]

Екстравагантна фризура из флавијевског раздобља (80-те и 90-те године н. е.).

Након римског пораза у код Кане економска криза довела је 215. пне. до усвајања Опијевог закона (леx Оппиа), чији је циљ био да се ограничи приватно и јавно расипништво. Закон је поставио ограничења на поседовање и показивање злата и сребра (било као новца било као украса), на ношење скупоцене одеће и на "непотребну" употребу кола и носиљки. Победом над Картагином у Рим се слило огромно богатство, па је 195. пне. Опијев закон био поново разматран. Тадашњи конзул, Катон Старији, залагао се за очување тог закона: лични етички принципи и уздржљивост очито нису биле довољна контрола расипништва и раскоши. Раскош је могла проузроковати завист и осећај срамоте код мање имућних људи, па је стога била узрок подела у друштву. Римљанке су, сматрао је Катон, јасно показале да њихови апетити, кад се једном искваре, не познају више никакве границе и морају се укротити. Многобројне римске госпође нису се слагале с оваквим размишљањем и своје су неслагање јавно исказивале. Опијев је закон укинут 193. пне. Ипак, Катоново противљење није нашкодило његовој политичкој каријери. Касније, 42. пне., Римљанке су, предвођене Хортензијом, успешно протестовале против закона који је требало да опорезује римске жене, и то користећи аргумент да нема пореза без заступништва.[144] Један од показатеља да је дошло до попуштања ограничења на раскош представља и писмо Плинија Млађег, упућено Помпеји Целерини, у којем се хвали раскош њене виле.[145]

Женско тело[уреди | уреди извор]

Венера, богиња лепоте и љубави (кип из 2. века н.е.)

На темељу римске уметности и књижевности може се закључити да су мале груди и широки бокови представљали идеалне карактеристике женског тела какво су мушкарци сматрали примамљивим.[146] Римска уметност из Августовог доба показује идеализиране жене као сензуалне и крупне, с пуним стомаком и округлим грудима,[147] које не висе.[148] Проститутке представљене у римској еротској уметности имају месната тела и широке бокове, а груди им често прекрива стропхиум (нека врста грудњака без бретела), чак и кад им је остатак тела наг и кад су приказане у сексуалном чину.[149] Велике груди су биле исмеване као смешне и сматране су знаком старости.[150][151] Девојчице су носиле чврстио стегнут стропхиум јер се веровало да ће то спречити раст груди,[146] а режим трљања груди кукутом започињао је док је девојка још била девица и веровало се да спречава опуштање груди.[152] У еротској уметности и књижевности на груди као сексуално објект обраћа се релативно мала пажња;[153] груди су се углавном повезивале с дојењем новорођенчади и с улогом жене као мајке.[154] У тренуцима екстремних емоционалних криза, као што су жалост за покојником и заробљеништво у рату, жене су могле обвнажити своје груди, што је био гест с апотропејском функцијом.[155][156][157]

Предачки обичаји и љубавна поезија[уреди | уреди извор]

Романтична сцена на мозаику (Рим, 20. пне.–20. н.е.)

У доба позне републике казне за недопуштено сексуално понашање готово се уопште нису примењивале, а појавио се нови идеал романтичног односа између мушкарца и жене. Пркосећи традицији мушке надмоћи, римски песници из времена позне републике и августовог доба прокламовали су спремност да се потчине "љубавном ропству" (сервитиум аморис). Катул је неке од својих најбољих песама упутио "Лезбији", удатој жени с којом је имао љубавну аферу и која се обично идентификује као фиктивна Клодија, сестра истакнутог представника популара, Публија Клодија Пулхера. Њихова се веза лоше завршила, па се су Катулове изјаве љубави преокренуле у нападе на њене сексуални апетит ― што се слаже с оним што Цицерон говори о Клодијином понашању у свом говору За Целија, који је такође непријатељски интониран према њој.

У Љубавном умећу Овидије иде корак даље те у облику дидактичке поезије подучава људе како да заведу, задрже или преболе љубавника. Сатиричари као Јувенал жале се на распусно понашање жена.[158]

Гинекологија и медицина[уреди | уреди извор]

Гледишта која се износе у Хипократовом корпусу у вези са женским телом и њиховим наводним слабостима нису била прикладна за потребе жена у хеленистичком и римском раздобљу, кад су жене водиле активан живот и више учествовале у планирању породице. Женска физиологија све се мање сматрала удаљеном у односу на мушку.[159] У старијој традицији сексуални однос, трудноћа и порођај били су не само главни елементи здравља жене, него су сматрани и самом сврхом женске физиологије;[160][161] мушкарцима се, с друге стране, саветовало да буду умерени у свом сексуалном понашању, јер ће хиперсексуалност проузроковати болести и умор.[160]

Хипократско гледиште да је аменореја фатална до римској је раздобља постало посебно питање неплодности, и већина римских медицинских писаца веровала је да до ње долази кад се жене упусте у интензивну физичку активност током дужег временског периода. Уравнотежена исхрана, телесне вежбе и сексуална активност постале су опције које су жене могле бирати. Примедба да интензивна физичка вежба може довести до аменореје наговештава да је било жена које су се упуштале у такве режиме вежбања. [162]

Уметница осликава кип фаличког бога Пријапа.

Медицински писци римског раздобља сматрали су да телесна вежба има улогу у животу жена, и у болести и у здрављу. Соран препоручује игре лоптом, пливање, шетњу, читање наглас, вожњу, те рекреативно путовање, што треба да подстакне опште здравље.[163] Испитујући узроке нежељене трудноће ови каснији медицински писци доносе и информације о мушком стерилитету и не претпостављају да само код жене постоји неки недостатак.[164]

Хиперсексуалност је требало да избегавају и жене и мушкарци. Увећани клиторис, као и преувеличани фалус,[165] сматран је знаком претеране сексуалности. Премда хеленистички и римски писци о клиторидектомији говоре пре свега као о "египатском" обичају, гинеколошки приручници из хришћанског периода позне антике наводе да би се хиперсексуалност могла лечити хируршким путем или поновним порођајем.[166]

Робиње[уреди | уреди извор]

Ослобођенице су биле робиње које су ослобођене поступком манумисије (манумиссио). Ослобођена робиња морала је једно време остати у служби свог бившег господара, а услови те службе могли су бити део претходног договора о пуштању робиње на слободу. Бивши господар постајао је њен патрон. С друге стране, и патрон је према својим клијентима имао извесне обавезе, као што је плаћање договорених услуга и пружање правне помоћи. Однос између патрона и клијената био је један од темеља друштвене структуре античког Рима, а пропуст да се изврше очекиване обавезе доносио је презир и укор. Ослобођене робиње углавном су уживале исти статус као и жене које су биле рођене слободне. Но, пошто према римском закону роб није имао законитог оца, ослобођени робови нису уживали право наслеђивања, осим ако нису били именом споменути у опоруци.

Однос између бивше робиње и њеног патрона могао је бити компликован. Познат је један правни случај, где је жена по имену Петронија Јуста покушала доказати ― без писменог доказа ― да је рођена слободна. Њена је мајка, додуше, била робиња у домаћинству Петронија Стефана и Калаторије Темије, али Јуста је доказивала да је она сама рођена тек кад је њена мајка већ била ослобођена манумисијом. Калаторија, сад већ удовица, са своје је стране тврдила да се Јуста родила пре но што јој је мајка била ослобођена те да је и сама била ослобођена манумисијом, па стога својој бившој господарици дугује услуге какве треба да се пружају патрону. Калаторија није имала писмених доказа о наводној манумисији, па се случај морао решавати само на темељу исказа сведока.[167]

Необразоване и неквалификоване робиње тешко су добијале слободу, а ако би и постале слободни, имале су мало могућности да себи осигурају егзистенцију. Исто тако, ослобођеница која је прошла кроз обуку и стекла одређену вештина могла је на неком послу имати предност у односу на жену рођену у слободној сиромашној породици.[168]

Статус ослобођених жена, као и мушкараца, могао је бити врло различит. Антонија Ценис била је ослобођеница и секретарица цара Веспазијана, а била је и његова конкубина. Он је наводно живео с њом и био јој веран, али она се није сматрала његовом супругом.[169]

Проститутке[уреди | уреди извор]

Жене су се могле одлучити на бављење проституцијом да би себи обезбедиле средства за живот, али нису све проститутке биле у могућности да саме донесу одлуку о томе. Има неких показатеља да су и робиње које су се бавиле проституцијом могле од тога профитирати.[170] Премда се силовање сматрало злочином, у случају силовања робиње закон је предвиђао казне само "ако је дошло до оштећења добара", јер закон није признавао роба као особу. Сврха казне била је да се власник обештети за "штету" која је нанета његовој имовини. Будући да је робиња по римском закону била имовина, није се сматрало злочином ако је власник присили на проституцију. Пре Септимија Севера жене које би се упустиле у чин који им је доносио срамоту (инфамиа) док су биле робиње, ту су срамоту трпеле и након што би биле ослобођене.[171] Понекад су трговци, кад би продавали робињу, у купопродајни уговор укључивали клаузулу не серва како би спречили новог власника да је присиљава на бављење проституцијом.[172]

Проституцијом се нису бавиле само робиње и сиромашне грађанке; према Светонију, кад је Калигула у царској палати отворио бордел, за проститутке је узео "госпође и девојке" из виших друштвених слојева.[173] Тацит бележи да је током једне Неронове гозбе преторијански префекз Тигелин напунио борделе женама из вишег сталежа.[174] Проституција је могла бити и казна, а не занимање; један Августов закон предвиђао је да се прељубнице могу осудити на рад у борделима као проститутке. Тај је закон укинут тек 389. године.[175]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бурнс 2007, пп. 124–140.
  2. ^ На пример, врста римског брака позната као цонубиум захтева да оба супружника буду грађани; као и мушкарци из муниципија којима је даровано држављанство без права гласа (цивитас сине суффрагио), тако су и жене (барем оне које су могле ступити у цонубиум) биле грађанке без права гласа. Правни статус мајке као грађанке утицао је и на грађанска права њеног сина. Сви које је закон признавао као римске грађане нису имали иста права и привилегије, посебно у вези с обављањем високих дужносту. V. Фриер & МцГинн 2004, пп. 31–32, 457 ет пассим и Схерwин-Wхите 1979, стр. 211 и 268 (о грађанским правима мушкараца у вези са женидбом за жене с гражанским правима) ет пассим. Израз еx дуобус цивибус Романис натос (= "деца рођена од двоје римских грађана") значи да је одређена жена сматрана грађанком, за разлику, на пример, од странкиње.
  3. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 31–32, 457 ет пассим.
  4. ^ Милнор 2009, пп. 278.
  5. ^ Хансон 1991, пп. 256.
  6. ^ Осим ако није друкчије наведено, овај уводни део темељи се на Раwсон 2010, пп. 325
  7. ^ Олсон 2008, пп. 139.
  8. ^ За његову оштру критику понашања злогласне Клодије, в. његов говор За Целија.
  9. ^ За детаљну модерну расправу о Весталкама, в. Стаплес 1998
  10. ^ Раwсон 2003, пп. 128, где се цитира Персије, Сатире, II, 70 и схолија уз то место, те Раwсон 2003, пп. 40 за Дијану. У Риму није било онаквих сложених обреда кроз које су у старој Грчкој пролазиле девојчице које су достигле пубертет (Раwсон 2003, пп. 145).
  11. ^ Раwсон 2003, пп. 197–198.
  12. ^ а б Асса 1960, пп. 50.
  13. ^ Раwсон 2003, пп. 198.
  14. ^ Раwсон 1986, пп. 30, 40–41.
  15. ^ Плутарх, Помпејев живот, 55.
  16. ^ Раwсон 1986, пп. 40.
  17. ^ Раwсон 2003, пп. 45.
  18. ^ Раwсон 2003, пп. 197.
  19. ^ а б Фриер & МцГинн 2004, пп. 19‒20.
  20. ^ а б Раwсон 1986, пп. 18.
  21. ^ а б Цроок 1984.
  22. ^ Раwсон 1999, пп. 21.
  23. ^ Халлетт 1984, пп. 142.
  24. ^ а б Раwсон 1986, пп. 21.
  25. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 20.
  26. ^ "Да су одрасли синови или кћерке живели у истом домаћинству као и патерфамилиас", примећује Раwсон, "вероватно би сталну свест о његовој власти и положају доживљавали као велики притисак" (Раwсон 1986, пп. 15).
  27. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 19.
  28. ^ Халлетт 1984, пп. 139.
  29. ^ Прев. Марјанца Пакиж: Децим Јуније Јувенал, Шеста сатира, Нови Сад, 1998.
  30. ^ а б Бауман 1994, пп. 50.
  31. ^ Њено се име у рукописима појављује и у облику Амесиа.
  32. ^ Валерије Максим, О знаменитим речима и делима, VIII, 3, 1; цф. Фаррелл 2001, пп. 74‒75; Алеxандер 1990, пп. 180 смешта суђење у неко доба између 80. и 50. пне. Није познато која је била оптужба.
  33. ^ Име није сигурно; можда се звала и "Кафранија" (Царфраниа).
  34. ^ Бауман 1994, пп. 50‒51.
  35. ^ Бауман 1994, пп. 51.
  36. ^ Бауман 1994, пп. 51‒52.
  37. ^ Јохнстон 1999, глава III, 3.
  38. ^ Фриер & МцГинн 2004, глава IV.
  39. ^ Тхомас 1991, пп. 134.
  40. ^ а б Wатсон 1995, пп. 13.
  41. ^ Тхомас 1991, пп. 135.
  42. ^ Еванс-Груббс 2002, пп. 24.
  43. ^ Гај, Институције, I, 173.
  44. ^ Тхомас 1991, пп. 133.
  45. ^ Гај, Институције, I, 190–191.
  46. ^ Цинцтус винцтусqуе, према Фесту, с.в. Цингилло (пп. 44, ед. Понор).
  47. ^ Херсцх 2010, пп. 101, 110, 211.
  48. ^ Римски правник Гај из доба позног царства пише о браку типа манус као о нечему што се догађало у прошлости; в. Фриер & МцГинн 2004, пп. 54
  49. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 53.
  50. ^ Јохнстон 1903, пп. 1932.
  51. ^ Јохнстон 1999, пп. 34.
  52. ^ Јохнстон 1999, пп. 36.
  53. ^ Фриер & МцГинн 2004, одељак V.
  54. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 49, 52, где се цитира Улпијан, D. XXIV, 1, 3, 1. Ако је, пак, дароватељ умро пре супруђника, дар који је поклоњен супружнику сматрао се неповратним.
  55. ^ Диxон 2011, пп. 248.
  56. ^ Дионисије Халикарнашанин, Римске старине, II, 25.
  57. ^ Аул Гелије, IV, 3, 1 смешта тај развод у 227. годину пне., али на другим местима прави збрку и с овим датумом и с изворима које је користио.
  58. ^ Wатсон 1995, пп. 173.
  59. ^ Фриер & МцГинн 2004, део D, "Крај брака".
  60. ^ Треггиари 1991, пп. 258–259, 500–502 ет пассим.
  61. ^ Херсцх 2010, пп. 48.
  62. ^ У римском инклузивном бројању рачунало се да трудноћа траје десет месеци.
  63. ^ Цантарелла 2002, пп. 276.
  64. ^ Плутарх, Qуаестионес Романае, 105.
  65. ^ Херсцх 2010, пп. 4, 48, ет пассим; в. и Треггиари 1991
  66. ^ Херсцх 2010, пассим, где се позива на фиктивни и можда сатирични приказ код Лукана. Неки научници у овом догађају пре виде пословни аранжман него прави брак.
  67. ^ Херсцх 2010, пп. 103–104.
  68. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 480.
  69. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 52.
  70. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 50.
  71. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 95.
  72. ^ а б Плутарх, Катон Старији, XX, 2.
  73. ^ Фаган 2011, пп. 487.
  74. ^ Тацит, Анали, XVI, 6.
  75. ^ МцЛyнн 2009, пп. 435.
  76. ^ Раwсон 1986, пп. 30.
  77. ^ Плаут, Хвалисави војник, III, 1, ст. 101 (697).
  78. ^ Како примећује Соран из Ефеса (1. век н. е.) у својој Гинекологији, II, 18.
  79. ^ Гарднер 1991, пп. 242.
  80. ^ Рицхардсон 1992, пп. 94.
  81. ^ Плутарх, Катон Старији, XX, 3.
  82. ^ МцДоноугх 1997, пп. 322, нап. 29.
  83. ^ Тацит, Дијалог о говорницима, 28, 4, како је наведено у МцДоноугх 1997, пп. 322
  84. ^ Татум 1999, пп. 33 сqq.
  85. ^ Асса 1960, пп. 32.
  86. ^ Сцхмитт-Пантел 1994, пп. 115.
  87. ^ Гарднер 1999, пп. 53.
  88. ^ Треггиари 1991, пп. 420.
  89. ^ Фрäнкел 1956, пп. 151.
  90. ^ Цлаасен 2009, пп. 179.
  91. ^ Асса 1960, пп. 45.
  92. ^ Асса 1960, пп. 51.
  93. ^ Боиссиер 1897.
  94. ^ Фриер & МцГинн 2004, пп. 461.
  95. ^ Цроок 1984, пп. 172.
  96. ^ Фоx 1988, пп. 464.
  97. ^ Бееслеy 2009, пп. 21.
  98. ^ V. Харвеy 2005
  99. ^ Фоx 1912, пп. 98.
  100. ^ Лефкоwитз & Фант 2005, пп. 171.
  101. ^ Јулије Паул, Изреке, II, 26, 11; цф. Лефкоwитз & Фант 2005, пп. 104
  102. ^ Ферреро 1911, глава I.
  103. ^ Бингхам 2002, пп. 48.
  104. ^ Едwардс 1997, пп. 66 сqq.
  105. ^ Сцхултз 2006, пп. 54.
  106. ^ Раwсон 2003, пп. 80.
  107. ^ Плиније Старији, Природословна питања, XXXV, 147.
  108. ^ Сyме 1964, пп. 25.
  109. ^ Гордон 1983, пп. 34, 103.
  110. ^ Саллер 2000, пп. 18.
  111. ^ а б Тацит, Анали, XV, 71.
  112. ^ а б Беард, Нортх & Прице 1998, вол. I, пп. 297.
  113. ^ Сцхултз 2006, пп. 134–136. У одређеном смислу, поглавар сваке породице био је свештеник одговоран за вршење верских обреда код куће; у римском патријархалном друштву то је био патер фамилиас. Државна религија, као и цео друштвено-политички живот, одсликавао је хијерархију породице, будући да је фамилиа (са свим робовима и другим члановима једног домаћинства) представљала темељ друштва. V. Сцхеид 2003, пп. 129 сqq
  114. ^ Беард, Нортх & Прице 1998, вол. I, пп. 296–297.
  115. ^ Цулхам 2004, пп. 143.
  116. ^ Станлеy-Спаетх 1996, пп. 104.
  117. ^ Лундеен 2006, пп. 46.
  118. ^ Сцхултз 2006, пп. 70–71.
  119. ^ Стаплес 1998, пп. 184.
  120. ^ Форсyтхе 2005, пп. 141.
  121. ^ Стаплес 1998, пп. 154–155.
  122. ^ Макробије, Сатурналиа, I, 16.
  123. ^ Хемелријк 2009, пп. 258–259, где се цитира Макробије, Сатурналиа, I, 15, 19.
  124. ^ Рüпке 2008, пп. 223, 783, 840.
  125. ^ Форсyтхе 2005, пп. 136, на темељу Феста, с.в. ордо сацердотум (хијерархија свештеника), 198 ед. Линдсаy.
  126. ^ Сцхултз 2006, пп. 79–81.
  127. ^ Липка 2009, стр. 141–142.
  128. ^ Варон, О пољопривреди, I, 1, 4, каже да су њихови златни кипови стајали на форуму, "шест мушких и исто толико женских".
  129. ^ Капитолска тријада заменила је индоевропску архајску тријаду, коју су чинила три мушка божанства, што је, како се верује, резултат етрурског утицаја; в. Сцхиллинг 1992, пп. 73, 87, 131, 150
  130. ^ Дyсон 2010, пп. 283.
  131. ^ Голден 1988, пп. 152–163.
  132. ^ Цицерон, О законима, II, 9, 21; Хемелријк 2009, пп. 255
  133. ^ Асса 1960, пп. 73.
  134. ^ Фаган 1999, пп. 26–27.
  135. ^ Асса 1960, пп. 92.
  136. ^ Wарриор 2006, пп. 182.
  137. ^ Асса 1960, пп. 102.
  138. ^ Асса 1960, пп. 96.
  139. ^ а б Асса 1960, пп. 65.
  140. ^ Асса 1960, пп. 60.
  141. ^ Асса 1960, пп. 66.
  142. ^ Фараоне & МцЦлуре 2008, пп. 6.
  143. ^ Асса 1960, пп. 67.
  144. ^ Помероy 1998.
  145. ^ Плиније Млађи, Писма, I, 4.
  146. ^ а б Олсон 2008, пп. 143.
  147. ^ Цларке 1998, пп. 34.
  148. ^ Рицхлин 1983, пп. 68, 110.
  149. ^ Цларке 1998, пп. 34 ет пассим.
  150. ^ Марцијал, Епиграми, I, 100; II, 52; XIV, 66.
  151. ^ Рицхлин 1983, пп. 52, 54, 68.
  152. ^ Плиније Старији, Природословбна питања, XXV, 95, где се позива на Анаксилаја, питагорејског лекара који је живео у Августово доба; Дицкие 2001, пп. 167. Плиније бележи да се кукута наносила и да би се спречила лактација.
  153. ^ Рицхлин 1983, пп. 38.
  154. ^ Бонфанте 1997, пп. 174 сqq.
  155. ^ Цорбеилл 2004, пп. 87 сqq.
  156. ^ Цамерон 2011, пп. 725.
  157. ^ Лефкоwитз & Фант 2005, пп. 350, нап. 5.
  158. ^ Јувенал, Сатире, VI, 286‒313.
  159. ^ Хансон 1991, пп. 259.
  160. ^ а б Хансон 1991, пп. 259–260.
  161. ^ Скиннер 1997, пп. 11: "Идеја о жени као 'Истом' и 'Другом' претпостављала је женско тело које је делом асимилирано у мушку конституцију и чије сексуалне фукције као што су лактација и чак трудноћа не представљају његову целокупну сврху постојања".
  162. ^ Хансон 1991, пп. 260; Соранова Гинекологија главни је извор аргумената које износи Хансон.
  163. ^ Хансон 1991, пп. 264.
  164. ^ Хансон 1991, пп. 265.
  165. ^ Хансон 1991, пп. 267, где се цитирају Приапеа 78 о штетним последивама претеране сексуалне активности и претераног испуштања сперме, те ЦИЛ 12.6721(5), натпис на једној од перузијских праћки (гландес). Преувеличани фалус у римској уметности био је повезан, међу осталима, и с богом Пријапом. Сматран је смешним и гротескним и кориштен је у магији; в. Фредерицк 2002, пп. 156. Кипови нагих мушкараца који је требало да изгледају лепо и достојанствено имају мали пенис.
  166. ^ Хансон 1991, пп. 267 Клиторидектомију доста детаљно описују византијски лекари и медицински писци Аетије из Амиде (5–6. век) и Павле са Егине, као и северноафрички писац Мусцио, који је око 500. године написао један трактат о гинекологији; в. Паркер 1997, пп. 59
  167. ^ Цроок 1984, пп. 48–50.
  168. ^ Раwсон 2003, пп. 194.
  169. ^ Цроок 1984, пп. 101.
  170. ^ МцГинн 2004, пп. 52.
  171. ^ МцГинн 1998, пп. 56.
  172. ^ МцГинн 1998, пп. 293.
  173. ^ Светоније, Калигула, 41.
  174. ^ Тацит, Анали, XV, 37.
  175. ^ МцГинн 1998, пп. 171, 310.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Жене у античком Риму на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Žene_u_antičkom_Rimu&oldid=26793631”