Женско одевање у Србији током XIX и почетком XX века

Иако је било покушаја да се само помоћу мушког одела створи национални костим, одећа грађанки је постепеним комбиновањем оријенталних и европских одевних предмета успела да се наметне као српска градска ношња. Женски костим који се најдуже одржао током XIX века чинили су кошуља, антерија или фистан (дуга хаљина са срцоликим изрезом око врата), либаде (капутић са дугим широким рукавима), бајадер (свилени широки појас), фес (капа од чоје) или тепелук (мала женска капа)са барешом (трака од сомота украшавана бисерном граном или прстеном – као ознака брачног статуса жене. У појединим крајевима, као и у Београду и Крагујевцу, жене су већ тридесетих година почеле да одбацују оријенталне елементе попут шалвара и марама, док у неким крајевима Србије остају присутни до краја века. Жене у Србији нису заостајале ни у моди ни у борби за друштвени статус, у односу на жене Европе.

Мода XIX века

У Србији се за време XIX века осетио велики утицај Европе у грађанском одевању. Тридесетих година су прве промене забележене у Београду и Крагујевцу, а касније и у другим ослобођеним градовима. До тада су се строго поштовала правила облачења која је прописивало Османско царство. Србија је највећу трансформацију у култури одевања доживела баш тада, када је полако кренула да се, из турског пашалука, мало по мало претвара у европску државу. Процес ослобађања од оријенталних утицаја и прихватање европске моде је био постепен – чак је, нешто пре средине XIX у ослобођеном делу Србије (Кнежевина Србија) дошло до симбиозе елемената леванско-балканске одеће и европског модног костима у такозвану српску градску ношњу, која је постала типичан образац одевања жена у српским градовима. Ову ношњу чинили су фистан (оријентална тканина и обликовање изреза и рукава; пропорција и основна линија подржава европски модни тренд), марама за груди и бунда (европски), либаде, фес и тепелук (оријентални одевни предмет). Појас – бајадер, накит (брош, грана, прстење и др.), као и обавезни модни детаљи (сунцобрани, лепезе, рукавице) увожени су са Запада. Већ од 1870. У Србији преовлађује западноевропски начин одевања, а у Београд I градове у унутрашњости пристизали су часописи “Дие Моденwелт”, “Ла Моде Парисиенне”, “Цхиц Парисиен” I “Ла Таиллеур”.

Женска мода у XIX веку пролазила је кроз сталне модне трансформације, а поред сезонских осцилација у детаљима одеће, у бојама украсима и пратећем прибору, долазило је и до честих дубљих промена које се могу означити као суштинске промене стила. То је врло лако уочљиво у битним карактеристикама модне линије, као што су односи пропорција (витка и висока или ниска и волуминозна; наглашени струк, груди, бедра, или њихово ублажавање потенцираним вертикалним линијама кроја итд). Ти елементи су увек имали превагу и доприносили су потпуно новом облику и значењу одеће. Истовремено представљали су инспирацију и преузимани су из костима ранијих епоха, почев од античких времена, преко средњовековних и ренесансних облика до барокних и рококо елемената, а често и из “егзотичних” култура.

I историја моде XIX века надовезује се на начине одевања који су настали крајем претходног столећа, када су са обновом античких идеала уобличени стилови са једноставним и прозаичним лаким муслинским хаљинама, подигнутог струка, које су женско тело привемено ослободиле стега корсета, тежине материјала I украса. С проглашењем Наполеоновог царства тај модел постојао је, међутим, све тежи и све украшенији, приближавајући се новом идеалу, романтичарском укусу средњих класа. Талас трансформација започео је око 1815. године, када је вертикалне пропорције тела почела да нарушава сукња која је постајала све шира, а струк, приближавајуци се свом природном месту током двадесетих година, све наглашенији, сто су јос више истицали широки рукави. Истовремено, на фигурама које су личиле на “пешчани сат” или два обрнуто постављена троугла која се теменима додирују у струку створено је знатно више простора за украсе тако да хаљине поново постају богато накићене разним декоративним елементима. До поцетка четврте деценије романтичарски идеал крхких, нежних, беспомоћних, детињастих жена са анђеоским особинама био је потпуно развијен. Током следећих деценија тај модел је постојао све сигурнији, масивнији, озбиљнији и грациознији, приближавајуци се ери реализма шездесетих година XIX века. Тада су жене желеле да најаве да су коначно биле спремне да промене свој дотадашњи положај у друштву I да се боре за своја права. Последња четвртина XIX века била је посвећена тој борби, сто се јасно одражавало у женској одећи која је тада све чешће пролазила кроз стилске трансформације, да би почетком XX века била већ својеврсна демонстрација њихових дотадашњих успеха.

Мода турнира (1870—1890)

Крајем шездесетих година XIX века, када је мода широких сукњи дошла до свог екстрема и када је кринолина, због све ниже цене, постала доступна свим женама без обзира на друштвени положај и тако изгубила ексклузивност, “челични кавез” је напустио модну сцену. Мода турнира трајала скоро читаве две деценије. Тадашње модне форме исувише су истицале сексуалност женског тела. Идеал лепоте био је: витак струк, истакнуте груди, I наглашени бокови. Вечерње и балске хаљине биле су пастелних тонова, док је за дневне варијанте било карактеристично да су се израђивале од материјала јарких боја и контрастних дезена.

Много пажње је било посвећено и модним детаљима као што су рукавице, сунцобрани и лепезе. Рукавице су биле углавном од коже или тканине и ношене су током целог дана, откако је прописано половином XIX века да даме морају да имају покривене руке. Лепезе су више биле део вечерње опреме, мада су се носиле и током дана, разних облика, боја и материјала, као сто су чипка, шифон, перје, перлице, слоновача итд. Сунцобрани су такође били обавезни пратилац дневне тоалете. Израђивани су луксузно од чипке, шифона и свиле, украшавани воланима, ришевима итд. Зими су омиљени детаљи били муфови од крзна и дугачке бое од крзна и перја. Капути, жакети и огртачи били су разних дужина, облика и кројева, али већином укројени у струку. Израђивани су од штофа и твида, често са крагнама, манџетнама и обрубима од астрагана, дабровине, самура и чинчиле. Летњи огртачи били су од тешке свиле или чипке постављени сатеном, богато украшени.

Од осамдесетих година XIX века жене су интензивније почеле да се баве спортом, тако је направљена одећа која је доносила привремену релаксацију од тортуре модних тоалета - краће сукње, ципеле с равним потпетицама, комотније блузе, лежернији жакети. Највећа револуцију изазвала је одећа за бицикл.

Мода великих шешира и уских сукњи (1908—1914)

У ери друштвених нереда и оснаживања радничке класе, кад су жене стицале све значајније друштвене улоге, “Дама доколице” није више била узор начина живота и одевања. Њено место заузимала је активна и одлучна жена и на радном месту и у кући, пошто није имала бројну послугу I гувернанте за децу. Та промена је имала I последице на моду. Широке сукње, дуги шлепови, јако затезање струка, заменила је појава витке и високе фигуре и равна и једноставна линија одеће која је откривала природан облик тела. Тако је постављена основа савременог начина одевања и задати су сви елементи моде XX века, који су омогућили трансформацију одеће током Првог светског рата и после њега. Боје су поново јаке као током седме I осме деценије XIX века, али за разлику од ранијег периода постигнута је већа хармонија нијанси и склад.

Мода почетком XX века

На почетку XX века доминирала су два стила одевања:

- Преподневна неформална или пословна одећа, која се састојала од костима са равном сукњом до чланка и дугог жакета, који су имали све елементе као и на мушком капуту, са дискретним украсима од гајтана, порупчића или украсних штепова. Зимски костими израђивани су од мушких штофова и дезена и боја типичних за мушка одела. Летња одела су шивена од јаких платнених и свилених тканина. Блузе су биле у стилу кошуљице. Дневне хаљине су биле једноставног кроја од меканих вунених, памучних и свилених тканина, најчешце са везеним декоративним додацима који су тада били јако модерни.

- Поподневне или вечерње хаљине, које су биле израђене од лаких тканина (воал, муслин, памучни и свилени жоржет, сатен, шифон итд.). Биле су нешто компликованијег кроја и више украшене. Долазила је до изражаја мешавина стилова што је карактеристика ове епохе. Из европског костима ранијих времена позајмљена је “Медичи” крагна, затим ампир линија, као I драпирање тканине. Богати извор идеја пружао је Исток, копирање јапанских кимоно рукава и израде кућних хаљина по угледу на традиционалну одећу Јапанки. Тако се у женској моди појавио оријентални турбан, харемске шалваре, велови који су покривали доњи део лица, дуге ниске бисера, обиље украса од перлица и шљокица. Већину ових детаља претопио је у европски модни костим један од најоригиналнијих француских креатора свих времена, Пол Поаре. Ипак нису сви делови ове егзотичне одеће били подједнако прихваћени, посебно шалваре, осим једног елемента који се појављивао у свим креацијама моде 1911-1914. Била је то туника разних дужина, од оних које су биле до кукова до оних нешто краћих од доње сукње, разноврсних облика (набране, плисиране, драпиране, припијене уз тело). То је била једна од најзначајнијих новина из периода уочи Првог светског рата, јер је и касније послужила као основа за стварање кратке хаљине.

Види још

• Женска мода у Београду између два рата
• Мода између два светска рата 1918-1941. у Србији
• Историја српске моде