Пређи на садржај

Јавна управа

С Википедије, слободне енциклопедије
Јавна управа је академска дисциплина и поље праксе; потоње је приказано на овој слици савезних државних службеника Сједињених Држава на састанку.

Јавна управа или јавна администрација је спровођење владине политике, као и академска дисциплина која проучава ову примену и припрема државне службенике за рад у јавној служби.[1] Као „поље истраживања са разноврсним опсегом”, чији је фундаментални циљ „унапређење управљања и политика како би влада могла да функционише”.[2] Неке од разних дефиниција које су понуђене за овај термин су: „управљање јавним програмима”;[3] „превођење политике у стварност коју грађани виде сваки дан”;[4] и „проучавање владиних одлука, анализа самих политика, разних инпута који су их произвели, и инпута неопходних за формулисање алтернативних политика.”[5]

Јавна управа је део извршне државне власти који врши управне послове у оквиру права и дужности те државе. Државну управу чине министарства, органи управе у саставу министарстава и посебне организације.[6] Државна управа се у савременим земљама традиционално сматра делом извршне власти, иако је неки теоретичари сматрају засебним подређеним ентитетом. Начин организације, делатности и методе рада државне управе се разликују од земље до земље, зависно о социоекономским или политичким приликама, али и државном уређењу; тако у некој земљи може постојати више државних управа са различитим овластима (нпр. федерална и државне управе); најнижа разина државне управе се назива локална управа или локална самоуправа. Делатност, овласти и рад државне управе у већини земаља регулативе управно право, исто као што је државна управа предмет проучавања науке о управи.

Јавна управа се „превасходно бави организацијом владиних политика и програма као и понашањем службеника (обично неизабраних) који су формално одговорни за њихово спровођење”.[7] Многи неизбирани јавни службеници могу се сматрати јавним администраторима, укључујући шефове градских, окружних, регионалних, државних и савезних одељења, као што су директори општинског буџета, администратори за људске ресурсе, градски менаџери, руководиоци пописа, државни директори менталног здравља и секретари кабинета.[4] Јавни администратори су јавни службеници који раде у јавним одељењима и агенцијама на свим нивоима власти.

У Сједињеним Државама, државни службеници и академици, попут Вудро Вилсона, промовисали су реформу државне службе током 1880-их, премештајући јавну управу у академије.[8] Међутим, „све до средине 20. века и ширења теорије о бирократији немачког социолога Макса Вебера” није постојало „велико интересовање за теорију јавне управе”.[9] Поље је мултидисциплинарног карактера; један од различитих предлога за подпоља јавне управе поставља шест стубова, укључујући људске ресурсе, теорију организације, анализу политике, статистику, управљање буџетом и етику.[10]

Дефиниција

[уреди | уреди извор]
Администратори углавном при раду користе папирне документе и рачунарске датотеке: „У последње две деценије дошло је до значајног преласка са папирних на електронски документе. Иако владине институције и даље штампају и одржавају папирне документе као званичне записе, велика већина записа се сада ствара и чува у електроничком формату.”[11] (на слици је Стипвен К. Дан, заменик управника Америчке морнарице)

Пол Х. Еплби је 1947. дефинисао јавну управу као „јавно вођење јавних послова директно одговорно за извршне акције”. У демократији, то се поистовећује са вођством и извршним радњама које поштују и доприносе достојанству, вредности и потенцијалима грађана.[12] Гордон Клап, некадашњи председник управе долине Тенесија, дефинисао је јавну управу „као јавни инструмент којим се демократско друштво може потпуније остварити”. То подразумева да се она „мора односити на концепте правде, слободе и потпуније економске прилике за људска бића" и стога се бави „људима, идејама и стварима”.[13] Према Џејмсу Д. Каролу & Алфреду М. Зуку, публикација Вудро Вилсоновог есеја „Студија управе” из 1887. године генерално се сматра почетком јавне управе као специфичног поља проучавања.[14]

Ослањајући се на тему демократије и одбацујући везу с извршном влашћу, Патриција М. Шилдс тврди да се јавна управа „бави управљањем и применом производа живе демократије”.[15] Кључни израз „производ” односи се на „оне предмете који су изграђени или произведени” као што су затвори, путеви, закони, школе и безбедност. „Као извршитељи, јавни менаџери користе ове производе.” Они учествују у прављењу и стварању „живе” демократије. Жива демократија је „окружење које се мења, органско”, несавршено, недоследно и препуно вредности. Наглашено је управљање, јер се јавна администрација брине „о одговорности и ефикасној употреби оскудних ресурса и ултиматно успостављању везе између рада, стварања и демократских вредности”.[16]

У новије време научници тврде да „јавна управа нема општеприхваћену дефиницију”, јер је „опсег теме толико велик и дискутабилан да се лакше може објаснити него дефинисати”.[17] Јавна управа је област проучавања (тј. дисциплина) и занимање. Постоји многа неслагања око тога да ли се проучавање јавне управе може правилно назвати дисциплином, највећим делом због расправе о томе да ли је јавна управа подпоље политичке науке или подпоље административне науке, друга од којих има корене у истраживањима анализе и евалуације политике.[17][18] Научник Доналд Кетл спада међу оне који јавну управу доживљавају „као потпоље унутар политичке науке”.[19] Према Лалору, за друштво с јавним ауторитетом које пружа најмање једно јавно добро може се рећи да има јавну управу, док одсуство једног јавног органа или пружања најмање једног јавног добра подразумева одсуство јавне управе. Он тврди да је јавна управа јавно пружање јавних добара у којем функција потражње мање или више ефективно задовољена датом политиком, чији је примарни алат реторика, обезбеђивање јавних добара, а функција понуде је задовољена мање или више ефикасно јавном управом. Морална сврха јавне управе, подразумевана прихватањем њене улоге, јесте максимизирање могућности јавности да задовољи своје потребе.[20]

Дефиниција сектора државне управе у Северноамеричком индустријском класификационом систему (NAICS 91) наводи да јавна управа „... обухвата установе које се превасходно баве активностима владине природе, односно доношењем и судском тумачењем закона и њихових прописа, и администрирањем програма заснованих на њима”. Ово укључује „законодавне активности, опорезивање, националну одбрану, јавни ред и безбедност, имиграционе службе, спољна питања и међународну помоћ, а администрација владиних програма су активности чисто владине природе”.[21]

Из академске перспективе, Национални центар за статистику образовања (NCES) у Сједињеним Државама дефинише студију јавне управе као „програм који људе припрема да буду руководиоци у извршној руци локалне, државне и савезне владе и који се фокусира о систематском проучавању извршне организације и управљања. Обухваћене су обука о улогама, развоју и принципима јавне управе; вођење јавне политике; извршно-законодавни односи; јавни прорачунски процеси и управљање финансијама; административно право; управљање јавним особљем; професионална етика и методе истраживања.”[22]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Random House Unabridged Dictionary”. Dictionary.infoplease.com. Приступљено 23. 8. 2014. 
  2. ^ Handbook of Public Administration. Eds Jack Rabin, W. Bartley Hildreth, and Gerard J. Miller. 1989: Marcel Dekker, NY. p. iii
  3. ^ Robert and Janet Denhardt. Public Administration: An Action Orientation. 6th Ed. 2009: Thomson Wadsworth, Belmont CA.
  4. ^ а б Kettl, Donald and James Fessler. 2009. The Politics of the Administrative Process. Washington D.C.: CQ Press.
  5. ^ Jerome B. McKinney and Lawrence C. Howard. Public Administration: Balancing Power and Accountability. 2nd Ed. 1998: Praeger Publishing, Westport, CT. p. 62
  6. ^ ZAKON O DRŽAVNOJ UPRAVI ("Sl. glasnik RS", br. 79/2005, 101/2007, 95/2010 i 99/2014)
  7. ^ UN Economic and Social Council. Committee of Experts on Public Administration. Definition of basic concepts and terminologies in governance and public administration. 2006
  8. ^ Wilson, Woodrow. June, 1887. "The Study of Administration", Political Science Quarterly 2.
  9. ^ Public administration. (2010) In Encyclopædia Britannica. Retrieved August 18, 2010, from Encyclopædia Britannica Online.
  10. ^ Shafritz, J.M., A.C. Hyde. 2007. Classics of Public Administration. Wadsworth: Boston.
  11. ^ „Electronic Records and Document Management Systems: A New Tool for Enhancing the Public's Right to Access Government-Held Information?” (PDF). Приступљено 29. 4. 2017. 
  12. ^ Appleby, Paul 1947. "Toward Better Public Administration", Public Administration Review. 7  (2):  93–99.
  13. ^ Clapp, Gordon. 1948. "Public Administration in an Advancing South", Public Administration Review Vol. 8. no. 2 pp. 169–75. Clapp attributed part of this definition to Charles Beard.
  14. ^ Carroll, J.D. & Zuck, A.M. (1983). "The Study of Public Administration Revisited". A Report of the Centennial Agendas project of the American Society for Public Administration. Washington, DC; American Society for Public Administration.
  15. ^ Shields, Patricia. 1998. "Pragmatism as a Philosophy of Science: A Tool for Public Administration" Research in Public Administration Vol. 4. pp. 195–225.
  16. ^ Shields, Patricia. 1998. "Pragmatism as a Philosophy of Science: A Tool for Public Administration", Research in Public Administration Vol. 4. p. 199.
  17. ^ а б „Public Administration | the Canadian Encyclopedia”. Архивирано из оригинала 28. 3. 2017. г. Приступљено 13. 3. 2018. 
  18. ^ Haveman, R. H. (1987). „Policy analysis and evaluation research after twenty years”. Policy Studies Journal. 16 (1): 191—218. .
  19. ^ Kettl, Donald F. „The Future of Public Administration” (PDF). H-net.org. Приступљено 25. 10. 2010. 
  20. ^ Lalor, Stephen (2014). A General Theory of Public Administration. 
  21. ^ „Definition Public Administration (NAICS 91)”. Ic.gc.ca. Архивирано из оригинала 06. 05. 2013. г. Приступљено 25. 10. 2010. 
  22. ^ „CIP user site”. Nces.ed.gov. Приступљено 23. 8. 2014. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  •  Kirchwey, George W. (1905). „Civil Administration”. Ур.: Gilman, D. C.; Thurston, H. T.; Colby, F. M. New International Encyclopedia (I изд.). New York: Dodd, Mead. 
  • Dubois, H.F.W. & Fattore, G. „Definitions and typologies in public administration research: the case of decentralization”. International Journal of Public Administration. 32 (8): 704—27. 2009. .
  • Jeong Chun Hai @Ibrahim, & Nor Fadzlina Nawi. Principles of Public Administration: An Introduction. Kuala Lumpur: Karisma Publications. 2007. ISBN 978-983-195-253-5. 
  • Smith, Kevin B. and Licari, Michael J. (2006). Public Administration – Power and Politics in the Fourth Branch of Government. Los Angeles: Roxbury Pub. Co. ISBN 978-1-933220-04-8. 
  • White, Jay D. and Guy B. Adams. Research in public administration: reflections on theory and practice. 1994.
  • Donald Menzel and Harvey White (eds) 2011. The State of Public Administration: Issues, Challenges and Opportunity. New York: M. E. Sharpe.
  • Janicke, M (1990). State Failure. Cambridge: Polity Press. .
  • Kanter, R. M (1985). The Change Masters: Corporate Entrepreneurs at Work. Hemel Hempstead: Unwin Paperbacks. 
  • Lane, R. E (1991). The Market Experience. New York: Cambridge University Press. 
  • Lynn, L. E., Jr. (1996). "Public Management as Art, Science, and Profession." Chatham House, CQ Press.
  • Lynn, L. E., Jr. (2006). "Public Management: Old and New." Routledge.
  • Albrow, Martin. Bureaucracy. London: Macmillan, 1970.
  • Kingston, Ralph. Bureaucrats and Bourgeois Society: Office Politics and Individual Credit, 1789–1848. Palgrave Macmillan, 2011.
  • On Karl Marx: Hal Draper, Karl Marx's Theory of Revolution, Volume 1: State and Bureaucracy. New York: Monthly Review Press. 1979. .
  • Marx comments on the state bureaucracy in his Critique of Hegel's Philosophy of Right and Engels discusses the origins of the state in Origins of the Family, marxists.org
  • Ernest Mandel, (1992). Power and Money: A Marxist Theory of Bureaucracy. London: Verso. .
  • On Weber: Watson, Tony J. (1980). Sociology, Work and Industry. Routledge. ISBN 978-0-415-32165-5. 
  • Neil Garston,, ур. (1993). Bureaucracy: Three Paradigms. Boston: Kluwer. .
  • Chowdhury, Faizul Latif (2006). Corrupt Bureaucracy and Privatization of Tax Enforcement. ISBN 978-984-8120-62-0. . Dhaka: Pathak Samabesh. .
  • Ludwig von Mises (2007). Bureaucracy. Yale University Press. стр. 1962. ISBN 978-0-86597-663-4. . Liberty Fund.
  • Lavie, Smadar. Wrapped in the Flag of Israel: Mizrahi Single Mothers and Bureaucratic Torture. Oxford and New York: Berghahn Books. 2014. ISBN 978-1-78238-222-5. hardback. ISBN 978-1-78238-223-2. ebook.
  • Schwarz, Bill (1996). The expansion of England: race, ethnicity and cultural history. Psychology Pres. ISBN 978-0-415-06025-7. .
  • Weber, Max. The Theory of Social and Economic Organization. Translated by A.M. Henderson and Talcott Parsons. London: Collier Macmillan Publishers, 1947.
  • Wilson, James Q. (1989). Bureaucracy. Basic Books. ISBN 978-0-465-00785-1. 
  • Weber, Max (2015). „Bureaucracy”. Ур.: Tony Waters and Dagmar Waters. Weber's Rationalism and Modern Society: New translations on Politics, Bureaucracy, and Social Stratification. ISBN 9781137373533. . . English translation of "Bureaucracy" by Max Weber.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Јавна управа на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јавна_управа&oldid=28527518”