Пређи на садржај

Агресивност

С Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак Злочини против мира.
Две дивље свиње се припремају се за борбу

Агресија је понашање које карактерише контакт и комуникацију са другим људима силом. Људска агресија се изражава директно путем вербалних, физичких или комбинованих напада или индиректно кроз компензацију или индиректну агресију. Агресије могу бити прикладне, ако се користе за самоодбрану или самопобољшавање, али могу бити деструктивне за себе и друге. Неки аутори користе термин „агресија” само за штетна понашања, а термин асертивност за понашања која немају намеру да нашкоде другима. Агресивност се различито тумачи у хуманистичким, друштвеним и природним наукама. Појам је изведен из Фројдове поставке о нагонима (посебно нагону смрти) који је примарно усмерен на властити организам, (када се испољава у виду самодеструкције). Када се преусмери на спољашње објекте јавља се као агресивност. Као и Ерос, агресивност је примаран и урођен нагон и зато се, по Фројду, не може искоренити. По другим схватањима нагон агресивности нема сопствени извор енергије, већ је изведен из нагона за животом, те се јавља као реакција на фрустрацију.[1] Фром сматра да је агресивност и тежња за разарањем, одговор на ускраћивање основних људских потреба. Фром је инаугурисао теорију људске деструктивности којом јасно дефинише разлику између бенигне и малигне агресивности. Агресивни карактер поседује такав тип људи који отворено и безобзирно испољава своју необуздану тежњу ка моћи, односно по теорији Карен Хорнај, појединац који искоришћава друге људе како би сам постигао успех.

Људска агресија се може класификовати на директну и индиректну агресију; док прву карактерише физичко или вербално понашање са намером да се некоме нанесе штета, друго карактерише понашање чији је циљ наношење штете друштвеним односима појединца или групе.[2][3] У дефиницијама које се обично користе у друштвеним наукама и наукама о понашању, агресија је радња или одговор појединца који испоручује нешто непријатно другој особи.[4] Неке дефиниције укључују да појединац мора намерити да науди другој особи.[5] У интердисциплинарној перспективи, агресија се сматра „ансамблом механизама који се формирају током еволуције како би себе, рођаке или пријатеље истакао у односу на друге, стекао или одбранио ресурсе (крајње узроке) путем шкодљивих штетних средстава [...] Ови механизми су често мотивисани емоцијама попут страха, фрустрације, беса, осећаја стреса, доминације или задовољства (непосредни узроци) [...] Понекад агресивно понашање служи као ослобађање од стреса или јачања субјективног осећаја моћи.“[6][7] Предаторско или одбрамбено понашање припадника различитих врста не може се сматрати агресијом у истом смислу.

Агресија може имати различите облике, који се могу изразити физички, или комуницирати вербално или невербално: укључујући агресију против предатора, одбрамбену агресију (изазвану страхом), предаторску агресију, доминациону агресију, агресију међу мужјацима, агресија према уљезима, метеринску агресију, агресију специфичну за врсту, агресију повезана са полом, територијалну агресију, агресију изазвану изолацијом, иритабилну агресију и агресија индукована можданом стимулацијом (хипоталамус). Постоје два подтипа људске агресије: (1) контролисани-инструментални подтип (наменски или циљно оријентисан); и (2) реактивно-импулсивни подтип (често изазива неконтролисане радње које су непримерене или непожељне). Агресивност се разликује од онога што се обично назива асертивношћу, мада се изрази често користе синонимно међу лаицима (као у фразама пупут „агресивног продавца“).[8]

Преглед

[уреди | уреди извор]

Долард et al. (1939) су изнели становиште да агресија настаје услед фрустрације, која је описана као непријатна емоција која произлази из било ког ометања у постизању жељеног циља.[9] Берковиц[10] је проширио ову хипотезу о фрустрацији и агресији и предложио је да то није у толикој мери фрустрација, колико непријатна емоција што изазива агресивне тенденције, и да сви аверзивни догађаји производе негативан афекат, а тиме и агресивне тенденције, као и тенденције страха. Поред условљених подражаја, Арчер је подстицаје који изазивају агресију (као и изазивање страха) сврстао у три групе; бол, новина и фрустрација, мада је такође описао „назирање“, што се односи на објекат који се брзо креће ка визуелним сензорима субјекта, и може се категорисати као „интензитет“.[11]

Агресија може имати адаптивне предности или негативне ефекте. Агресивно понашање је индивидуална или колективна социјална интеракција која је непријатељско понашање са намером наношења штете или повреде.[2][3] Обично се разликују две широке категорије агресије. Једна укључује афективну (емоционалну) и непријатељску, реактивну или узвратну агресију која је одговор на провокацију, а друга укључује инструменталну, циљно оријентисану или предаторску, у којој се агресија користи као средство за постизање циља.[12] Пример непријатељске агресије била би особа која удара некога ко ју је увредио. Инструментални облик агресије била би оружана пљачка. Истраживања насиља из низа дисциплина пружају одређену подршку разлици између афективне и предаторске агресије.[13] Међутим, неки истраживачи доводе у питање корисност непријатељске наспрам инструменталне дистинкције код људи, упркос њеној свеприсутности у истраживањима, јер већина случајева у стварном животу укључује мешане мотиве и узроке који утичу једни на друге.[14]

Предложен је низ класификација и димензија агресије. Они зависе од критерија попут тога да ли је агресија вербална или физичка; да ли укључује или не релациону агресију као што је прикривено малтретирање и социјална манипулација;[15] да ли се намерава наношење штете другима или не; да ли се изводи активно или се изражава пасивно; и да ли је агресија усмерена директно или индиректно. Класификација такође може обухватити емоције повезане са агресијом (нпр. бес) и ментална стања (нпр. импулсивност, непријатељство).[16] Агресија се може јавити као одговор на несоцијалне, као и на социјалне факторе, и може бити у блиској вези са стилом суочавања са стресом.[17] Агресија се може исказати како би се застрашило.

На оперативну дефиницију агресије могу утицати морални или политички ставови. Примери су аксиоматско морално становиште названо принципом ненападања и политичка правила која регулишу понашање једне земље према другој.[18] Исто тако у такмичарским спортовима или на радном месту, неки облици агресије могу бити санкционисани, а други не (видети агресију на радном месту).[19] Агресивно понашање повезано је са проблемима прилагођавања и неколико психопатолошких симптома као што су антисоцијални поремећај личности, гранични поремећај личности и интермитентни експлозивни поремећај.[20][21]

Биолошки приступи концептуализују агресију као унутрашњу енергију која се ослобађа услед спољних стимулуса, производ еволуције кроз природну селекцију, део генетике, производ хормонских флуктуација. Психолошки приступи агресију схватају као деструктивни инстинкт, одговор на фрустрацију, афекат побуђен негативним стимулусом, резултат запаженог учења друштва и разноврсног поткрепљења, резултанту променљивих које утичу на лична и ситуациона окружења.[22][23]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ DeBono, Amber; Muraven, Mark (1. 11. 2014). „Rejection perceptions: feeling disrespected leads to greater aggression than feeling disliked”. Journal of Experimental Social Psychology. 55: 43—52. ISSN 0022-1031. doi:10.1016/j.jesp.2014.05.014. 
  2. ^ а б De Almeida, Rosa Maria Martins; Cabral, João Carlos Centurion; Narvaes, Rodrigo (2015). „Behavioural, hormonal and neurobiological mechanisms of aggressive behaviour in human and nonhuman primates”. Physiology & Behavior. 143: 121—35. PMID 25749197. S2CID 27711931. doi:10.1016/j.physbeh.2015.02.053. 
  3. ^ а б Miczek, Klaus A.; Almeida, Rosa M. M. de; Kravitz, Edward A.; Rissman, Emilie F.; Boer, Sietse F. de; Raine, Adrian (31. 10. 2007). „Neurobiology of Escalated Aggression and Violence”. Journal of Neuroscience (на језику: енглески). 27 (44): 11803—11806. ISSN 0270-6474. PMC 2667097 Слободан приступ. PMID 17978016. doi:10.1523/JNEUROSCI.3500-07.2007. 
  4. ^ Buss, A. H. (1961). The psychology of aggression. Hoboken, NJ: John Wiley.
  5. ^ Anderson, Craig A.; Bushman, Brad J. (2002). „Human Aggression”. Annual Review of Psychology. 53: 27—51. PMID 11752478. doi:10.1146/annurev.psych.53.100901.135231. 
  6. ^ Wahl, Klaus (2020). The Radical Right. Biopsychosocial Roots and International Variations. London: Palgrave Macmillan. стр. 47. ISBN 978-3-030-25130-7. OCLC 1126278982. 
  7. ^ Wahl, Klaus (2013). Aggression und Gewalt. Ein biologischer, psychologischer und sozialwissenschaftlicher Überblick. Heidelberg: Spektrum Akademischer Verlag. стр. 2. ISBN 978-3-8274-3120-2. OCLC 471933605. 
  8. ^ Akert, R.M., Aronson, E., & Wilson, T.D. (2010). Social Psychology (7th ed.). Upper Saddle River, NJ: Prentice Hall.
  9. ^ Dollard, J.; Doob, L.W.; Miller, N.E.; Mowrer, O.H.; Sears, R.R. (1939). Frustration and Aggression. New Haven, CT: Yale University Press. 
  10. ^ Berkowitz, L. (1987). „Frustrations, appraisals, and aversively stimulated aggression”. Aggressive Behavior. 14 (1): 3—11. PMID 2667009. doi:10.1037/0033-2909.106.1.59. 
  11. ^ Archer, J. (1976). „The organization of aggression and fear in vertebrates”. Ур.: Bateson, P.P.G.; Klopfer, P.H. Perspectives in Ethology (Vol.2). New York, NY: Plenum. стр. 231—298. 
  12. ^ Berkowitz, L. (1993). Aggression: Its causes, consequences, and control. New York, NY: McGraw-Hill.
  13. ^ McEllistrem, Joseph E. (2004). „Affective and predatory violence: A bimodal classification system of human aggression and violence”. Aggression and Violent Behavior. 10 (1): 1—30. doi:10.1016/j.avb.2003.06.002. 
  14. ^ Bushman, Brad J.; Anderson, Craig A. (2001). „Is it time to pull the plug on hostile versus instrumental aggression dichotomy?”. Psychological Review. 108 (1): 273—9. PMID 11212630. S2CID 14223373. doi:10.1037/0033-295X.108.1.273. 
  15. ^ Ellie L. Young, David A. Nelson, America B. Hottle, Brittney Warburton, and Bryan K. Young (2010) Relational Aggression Among Students Principal Leadership, October, copyright the National Association of Secondary School Principals
  16. ^ Ramírez, J.M.; Andreu, J.M. (2006). „Aggression, and some related psychological constructs (anger, hostility, and impulsivity) Some comments from a research project”. Neuroscience & Biobehavioral Reviews. 30 (3): 276—91. PMID 16081158. S2CID 17678048. doi:10.1016/j.neubiorev.2005.04.015. 
  17. ^ Veenema, Alexa H.; Neumann, Inga D. (2007). „Neurobiological Mechanisms of Aggression and Stress Coping: A Comparative Study in Mouse and Rat Selection Lines”. Brain, Behavior and Evolution. 70 (4): 274—85. PMID 17914259. S2CID 25067952. doi:10.1159/000105491. 
  18. ^ Simons, Marlise (мај 2010). „International Court May Define Aggression as Crime”. The New York Times. 
  19. ^ Nathaniel Snow Violence and Aggression in Sports: An In-Depth Look (Part One) (Part 2Part 3) Bleacher Report, 23 March 2010
  20. ^ Coccaro, Emil F.; Beresford, Brendan; Minar, Philip; Kaskow, Jon; Geracioti, Thomas (2007). „CSF testosterone: Relationship to aggression, impulsivity, and venturesomeness in adult males with personality disorder”. Journal of Psychiatric Research. 41 (6): 488—92. PMID 16765987. doi:10.1016/j.jpsychires.2006.04.009. 
  21. ^ Constantino, John N.; Grosz, Daniel; Saenger, Paul; Chandler, Donald W.; Nandi, Reena; Earls, Felton J. (1993). „Testosterone and Aggression in Children”. Journal of the American Academy of Child & Adolescent Psychiatry. 32 (6): 1217—22. PMID 8282667. doi:10.1097/00004583-199311000-00015. 
  22. ^ Barbara Krahé (11. 2. 2013). The Social Psychology of Aggression: 2nd Edition. Psychology Press. стр. 16. ISBN 978-1-136-17772-9. 
  23. ^ Elizabeth Kande Englander (30. 1. 2003). Understanding Violence. Psychology Press. стр. 55—86. ISBN 978-1-135-65676-8. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
  • R. Douglas Fields (мај 2019). „The Roots of Human Aggression: Experiments in humans and animals have started to identify how violent behaviors begin in the brain”. Scientific American. 320 (5): 64—71. . "Decisions to take aggressive action are risky and bring into play specific neural circuits." (p. 66.)
  • Van Staaden, M.J, Searcy, W.A. & Hanlon, R.T. 'Signaling Aggression' in Aggression Academic Press, Stephen F. Goodwin, 2011
  • Maestripieri, Dario (1992). „Functional aspects of maternal aggression in mammals”. Canadian Journal of Zoology. 70 (6): 1069—77. doi:10.1139/z92-150. 
  • Psychology- The Science of Behaviour, pg 420, Neil R Clarkson (4th Edition)
  • Stearns, D. C. (2003). Anger and aggression. Encyclopedia of Children and Childhood: In History and Society. Paula S. Fass (Ed.). Macmillan Reference Books

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Агресивност на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Агресивност&oldid=28435801”