Пређи на садржај

Анатомија једног убиства

С Википедије, слободне енциклопедије
Анатомија једног убиства
Филмски постер
Изворни насловAnatomy of a Murder
РежијаОто Премингер
СценариоВендел Мејз
ПродуцентОто Премингер
Темељи се наАнатомија једног убиства
(Роберт Трејвер)
Главне улогеЏејмс Стјуарт
Ли Ремик
Бен Газара
Артур О'Конел
Ив Арден
Кетрин Грант
Џорџ Си Скот
МузикаДјук Елингтон
Директор
фотографије		Сем Ливит
МонтажаЛуис Лефлер
Продуцентска
кућа		Carlyle Productions
СтудиоColumbia Pictures
Година1959.
Трајање160 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
Буџет2 милиона долара[1]
Зарада8 милиона долара (изнајмљивања)[1]
IMDb веза

Анатомија једног убиства (енгл. Anatomy of a Murder) је амерички драмски криминалистички филм из 1959. године, режисера и продуцента Ота Премингера. Сценарио Вендела Мејза заснован је на истоименом роману из 1958. који је написао судија Врховног суда Мичигена Џон Д. Велкер под псеудонимом Роберт Трејвер. Велкер је роман засновао на случају убиства из 1952. у којем је био бранилац.[2]

Главне улоге у филму тумаче Џејмс Стјуарт, Ли Ремик, Бен Газара, Артур О'Конел, Ив Арден, Кетрин Грант, Џорџ Си Скот, Орсон Бин и Мари Хамилтон. Судију је играо Џозеф Н. Велч, адвокат познат по томе што је изгрдио Џозефа Макартија током саслушања војске и Макартија. Музику за филм је компоновао Дјук Елингтон, који се такође појављује у филму. Мајкл Асимов, професор права на Универзитету Калифорније и коаутор књиге Reel Justice: The Courtroom Goes to the Movies (2006), описао га је као „вероватно најбољи филм о суђењу икада снимљен”.[3]

Године 2012, филм је изабран за чување у Националном филмском регистру Сједињених Држава од стране Конгресне библиотеке као „културно, историјски или естетски значајан”.[4][5][6]

Радња

[уреди | уреди извор]
„Слушајте сада! Ово је унакрсно испитивање у случају убиства, а не средњошколска дебата!” Брукс Вест (лево) и Џејмс Стјуарт (десно) суочени један са другим, док их Џорџ Си Скот (у средини) гледа

У Мичигену, адвокат из малог града Пол Биглер, бивши окружни тужилац који је изгубио своју кандидатуру за реизбор, проводи већину свог времена пецајући, свирајући клавир и дружећи се са својим пријатељом алкохоличарем и колегом Парнелом Макартијем и сардоничном секретарицом Маидом Ратлиџ.

Једног дана, Биглера контактира Лора Менион, у жељи да он брани њеног супруга, поручника америчке војске Фредерика „Менија” Мениона, који је ухапшен због убиства власника кафеа Бернарда „Барнија” Квила. Менион не пориче убиство, али тврди да је Квил силовао његову жену. Чак и са таквом мотивацијом, било би тешко ослободити Мениона од убиства, али Менион тврди да се не сећа тог догађаја, што сугерише да би могао бити квалификован за одбрану због неконтролисане побуде, верзије привременог лудила. Биглеров начин говора и опуштено држање крију оштар правни ум и склоност ка театралности у судници због које је судија заузет одржавањем контроле. Међутим, случај одбране не иде добро, посебно јер локалном окружном тужиоцу Мичу Лодвику помаже познати тужилац Клод Денсер из канцеларије државног тужиоца.

Штавише, тужилаштво у сваком случају покушава да блокира било какво помињање Менионовог мотива за убиство Квила. Биглер на крају успева да унесе силовање Лоре Менион у записник, а судија Вивер пристаје да дозволи да ово питање буде део разматрања. Током унакрсног испитивања, Денсер инсинуира да је Лора отворено флертовала са другим мушкарцима, укључујући човека за кога је тврдила да ју је силовао. Психијатри дају опречна сведочења о Менионовом стању ума у ​​време када је убио Квила. Денсер каже да је Менион можда сумњао да га је Лора преварила јер је од ње, католкиње, тражио да се закуне на бројаници да ју је Квил силовао. Ово изазива сумњу да ли је тај чин био споразуман.

Квилово имање ће наследити Мери Пилант, коју Денсер оптужује да је Квилова љубавница. Макарти сазнаје да је Пилантова у ствари Квилова ћерка, што она жели да очува у тајности пошто је рођена ван брака. Биглер, који губи случај, покушава да убеди Пилантову да Ал Пакет, бармен који је био сведок убиства, можда зна да ли је Квил признао да је силовао Лору, али Пакет то прикрива, или зато што воли Пилантову или из лојалности Квилу. Преко Пилантове, Биглер не може да натера Пакета да сведочи у корист Мениона.

Током суђења, Лора тврди да јој је Квил поцепао доњи веш док ју је силовао; доњи веш није пронађен на месту где она тврди да се силовање догодило. Пилантова, која раније није знала за било какве детаље случаја, чује за ово током суђења, а затим каже Биглеру и касније сведочи да је пронашла доњи веш у вешерници гостионице јутро након наводног силовања. Биглер сугерише да је Квил можда покушао да избегне сумњу тако што је спустио доњи веш низ отвор за веш који се налази поред његове собе. Денсер покушава да утврди да су Пилантини одговори засновани на њеној љубомори. Када Денсер насилно тврди да је Квил био Пилантин љубавник и да је Пилантова лагала да би прикрила ову чињеницу, Пилантова шокира све изјавом да је Квил био њен отац. Менион је проглашен „невиним због лудила”. Након суђења, Биглер одлучује да отвори нову канцеларију, са сада трезним Макартијем као партнером.

Џејмс Стјуарт у трејлеру за филм

Следећег дана, Биглер и Макарти путују до приколице Менионових да би узели Менионов потпис на меници за коју се надају да ће бити довољан залог за очајнички потребан кредит. Испоставља се да су Мениони напустили парк приколица, а надзорник тврди да је Лора плакала. Менион је оставио белешку за Биглера, наводећи да је његов бег био „неконтролисана побуда”, што је исто оправдање које је Биглер користио током суђења. Биглер наводи да га је Мери Пилант унајмила да изврши Квилов тестамент; Макарти каже да ће рад за њу бити „поетска правда”.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Џејмс Стјуарт Пол Биглер
Ли Ремик Лора Менион
Бен Газара поручник Фредерик Менион
Артур О'Конел Парнел Макарти
Ив Арден Маида Ратлиџ
Кетрин Грант Мери Пилант
Џорџ Си Скот Клод Денсер
Орсон Бин др Метју Смит
Рас Браун Џорџ Лемон
Мари Хамилтон Алфонс Пакет
Брукс Вест Мич Лодвик
Кен Линч Џејмс Дарго
Џон Куален заменик шерифа Сало
Џозеф Н. Велч судија Вивер
Дјук Елингтон „Пај-Ај”

Продукција

[уреди | уреди извор]

Инспирација

[уреди | уреди извор]

Дана 31. јула 1952. поручник Колман А. Питерсон пуцао је и убио Мориса Ченовета у Биг Беју, Мичиген.[7] Велкер је унајмљен као бранилац неколико дана касније.[8] Суђење је почело 15. септембра 1952,[9] а помоћник државног тужиоца Ирвинг Бити помогао је тужиоцу округа Маркет, Едварду Томасу.[10] Велкер је користио ретку верзију одбране за лудило под називом „неконтролисана побуда” која није коришћена у Мичигену од 1886. године.[11] Порота је расправљала четири сата 23. септембра 1952, пре него што је донела пресуду оптужени да није крив због безумља.[12] Два дана касније, након што је Питерсона прегледао психијатар који га је оценио здравим, пуштен је.[13] Питерсон и његова супруга су се развели убрзо након суђења.[14] Судија Окружног суда у Хилсдејлу Чарлс О. Арч Старији је судио у случају због болести локалног судије.[15]

Снимање

[уреди | уреди извор]
Зграда суда округа Маркет је коришћена за сцене суда.

Филм је сниман на неколико локација на Горњем полуострву Мичиген (Биг Беј, Маркет, Ишпеминг и Мишигаме). Неке сцене су снимљене у Тандер Беј Ину у Биг Беју, један блок од кафане Ламберџек, места убиства 1952. које је инспирисало већи део романа.[16] Филм је претпремијерно приказан 18. јуна 1959. у Чикагу,[17] а Variety је изјавио да је то било 21 дан након завршетка снимања и рекорд за филм са великим буџетом.[18] Прву пројекцију имао је у Ишпемингу и у Маркету 29. јуна 1959. године.[17] Светска премијера филма одржана је 1. јула 1959. у Детроиту.[19]

Правни аспекти

[уреди | уреди извор]
Фасада кафане Ламберџек, попришта стварног злочина на којем је филм заснован

Филм испитује очигледну погрешивост људског фактора у јуриспруденцији.[20][21] На различите начине, све људске компоненте – браниоци и тужилаштво, оптужени и његова супруга и сведоци – имају своје различите ставове о томе шта је исправно или погрешно, и различите перспективе о интегритету, правди, моралу и етици. Ослањање на кредибилитет сведока и „проналажење чињеница” на основу тих одређења је „Ахилова пета” судског процеса.[21]

Једно контроверзно правно питање у овом филму је могуће тренирање сведока, што је кршење правне етике. Једину веродостојну правну одбрану коју поручник Менион има — одбрана од лудила — практично је изнео збуњеном Мениону његов будући адвокат,[22] који затим привремено прекида разговор и предлаже Мениону да преиспита свој чињенични/правни став. Подучавање сведока од стране тужилаштва је још очигледније јер позивају друге затворенике који чекају на изрицање казне да сведоче против Мениона, што је приказано као подметање кривоклетства у извесној мери. Први сугерише да окривљени можда прикрива истину и манипулише својом причом како би добио најбољу могућу пресуду, а други да је тужилаштво нагодбом о признању кривице закачило могућу блажу казну као подстицај за лажно сведочење.[3][23]

Пријем

[уреди | уреди извор]
Где је тело пало

Језик коришћен током филма запрепастио је градоначелника Чикага Ричарда Џ. Дејлија[17] и његовог комесара полиције. Као резултат тога, филм је привремено забрањен у граду са великом концентрацијом католика.[24] Премингер је поднео захтев савезном суду у Илиноису и одлука градоначелника је поништена. Филму је дозвољено да буде приказиван након што је суд утврдио да је клинички језик током суђења био реалистичан и одговарајући у контексту филма.[25][26] Часопис Variety је тврдио да филм садржи речи које се никада раније нису чуле у америчким филмовима са печатом продукцијског кода Америчке филмске асоцијације као што су „контрацепција”, (сексуални) „врхунац” и „сперматогенеза”.[18]

У другој савезној тужби у Чикагу, ћерка жртве убиства из стварног живота из случаја из 1952. тужила је компаније Dell Publishing и Columbia Pictures у јулу 1960. за клевету због оптужби да су књига и филм „превише пажљиво пратили [стварно суђење]” и осликавали две жене у неласкавом светлу;[27] тужба је одбачена мање од годину дана касније у мају 1961. године.[28]

Филм је наишао на добар пријем међу припадницима правне и образовне професије. Америчка адвокатска комора га је 1989. године оценила као један од 12 најбољих судских филмова свих времена. Поред заплета и музичке партитуре, у чланку је наведено: „Прави врхунац филма је његова способност да покаже како се развија правна одбрана у тешком случају. Колико би се филмова о суђењу усудило провести толико времена гледајући како адвокати раде оно што многи адвокати радите највише (а најмање уживају) — истражују?”[29] Филм је такође коришћен као наставно средство на правним факултетима, јер обухвата (са становишта одбране) све основне фазе у систему кривичног правосуђа САД од интервјуа са клијентима до оптужби током суђења. Филм је наведен као број 4 од 25 „најбољих правних филмова” од стране Америчке адвокатске коморе.[30]

Процењује се да је филм зарадио око 11 милиона долара, чиме је зарадио 5,5 милиона долара од изнајмљивања биоскопа у САД и Канади.[31][32] Зарадио је ренте од 8 милиона долара широм света.[1]

Филмски критичари су приметили моралну двосмисленост, где адвокат из малог града тријумфује лукавством, прикривеношћу и преваром. Филм је искрен и директан. Језик и сексуалне теме су експлицитне, у супротности са временом (и другим филмовима) када је настао. Црно-бела палета се види као допуна оштром пејзажу Горњег полуострва Мичигена.[33] Филм је „направљен црно-бело, али је пун локалних боја”.[34]

Босли Краутер, филмски критичар за The New York Times, рекао је: „Након бесконачног низа судских мелодрама које су мање-више прекорачиле границе људског разума и правила адвокатуре, весело је и фасцинантно видети ону која величанствено сече линија драматичног али разумног понашања и правилног поступка на суду. Таква је Анатомија једног убиства, која је јуче приказана у Критеријуму и Плази. То је најбоља судска мелодрама коју је овај стари судија икада видео... Осим чињенице да ова драма постаје мало заморна на одређеним местима – у своја два сата и четрдесет минута, од којих је већина проведена на суду – скоро је беспрекорна као слика америчког суда, карактера из малог града и просечне прљавштине злочина.”[35]

Часопис Time је сматрао да је филм био у добром ритму, добро одглумљен и да је експлицитан језик оправдан у контексту филма.[24]

У јуну 2008, Амерички филмски институт је објавио АФИ-јевих 10 топ 10, листу 10 најбољих филмова у 10 „класичних” америчких филмских жанрова, након анкетирања преко 1.500 људи из креативне заједнице. Анатомија једног убиства изабрана је за седми најбољи филм у жанру судске драме.[36]

На сајту Rotten Tomatoes филм има рејтинг одобравања од 100% на основу 50 испитаних критичара; просечна оцена је 8,70/10. Консензус сајта гласи: „Као једна од најбољих биоскопских судских драма, Анатомија једног убиства је напета, изазива размишљање и бриљантно одглумљена, са сјајним изведбама Џејмса Стјуарта и Џорџа Си Скота”.[37]

Музика

[уреди | уреди извор]
Анатомија једног убиства
Саундтрек албум: Дјук Елингтон
Издат1959.
Жанрџез

Џез партитуру за филм компоновали су Дјук Елингтон и Били Стрејхорн, а одсвирао ју је Елингтонов оркестар. У филму се појављује неколико пратилаца Елингтон бенда, укључујући Џимија Хамилтона, Џимија Џонсона, Реја Ненса и Џимија Вуда, а сам Елингтон игра лик „Пај-Аја”.[38]

Мервин Кук, у Историји филмске музике, тврди да, упркос томе што се чује „у деловима”, партитура „садржи неке од његових најадикативнијих и најречитијих музичких тема... и мами примамљивим мирисом фаталне жене”. Укључујући мале комаде Билија Стрејхорна, историчари филма га препознају као „маркер—прву значајну холивудску филмску музику Афроамериканаца која садржи недијегетску музику, односно музику чији извор није видљив или имплициран радњом у филму, као што је бенд на екрану.” Партитура избегава културне стереотипе који су раније карактерисали џез партитуре и „одбацивали су стриктно придржавање визуелних ефеката на начин који је наговестио Нови талас биоскопа 1960-их.”[39]

Саундтрек албум, који садржи 13 нумера, објавила је Columbia Records 29. маја 1959. године. CD је објављен 28. априла 1995. и поново га је издао Sony у делукс издању 1999. године.[40]

Пријем

[уреди | уреди извор]

Музички критичар Detroit Free Press-а Марк Страјкер закључио је: „Иако је неопходан, мислим да је резултат превише неодређен да би се сврстао у највиши ранг међу Елингтон-Стрејхорн ремек-делима као што су Such Sweet Thunder и The Far East Suite, али су најинспиративнији тренуци једнаки са њима.”[41] Партитура користи „прегршт тема, бесконачно рекомбинованих и реоркестрираних. Елингтон никада није написао заводљивију мелодију од „Flirtibird-а” од које се љуљају кукови, која садржи „неодољиво похотљив тремор” Џонија Хоџиса на алто саксофону. Уходани ритам једва да садржи узаврело насиље главне насловне музике” Партитура је јако уроњена у „мирис блуза и Елингтонов оркестар пршти бојама”.[41] Рецензија AllMusic-а доделила је албуму 3 звездице и назвала га „виртуозном џез партитуром — ћудљивом, духовитом, секси и — на свој тих начин — разиграном”.[41] The AllMusic review by Bruce Eder awarded the album 3 stars and called it "a virtuoso jazz score—moody, witty, sexy, and—in its own quiet way—playful".[42]

Елингтонова партитура освојила је три награде Греми 1959. године, за најбоље извођење оркестра за плес, најбољу музичку композицију која је први пут снимљена и објављена 1959. и најбољи саундтрек албум.

Професионални рејтинг
Резултати
ИзворРејтинг
AllMusic3/5 звездица[42]
The Penguin Guide to Jazz Recordings3/4 звездице[44]
The Rolling Stone Jazz Record Guide4/5 звездица[43]

Листа нумера

[уреди | уреди извор]

Оригинално издање

[уреди | уреди извор]

Аутор(и) свих песама: Дјук Елингтон и Бил Стрејхорн.

№ Назив Трајање
1. Main Title/Anatomy of a Murder   3:57
2. Flirtibird   2:14
3. Way Early Subtone   3:59
4. Hero to Zero   2:11
5. Low Key Lightly   3:39
6. Happy Anatomy   2:35
7. Midnight Indigo   2:46
8. Almost Cried   2:26
9. Sunswept Sunday   1:53
10. Grace Valse   2:30
11. Happy Anatomy II   1:28
12. Haupe   2:36
13. Upper and Outest   2:23

CD бонус издање

[уреди | уреди извор]

Аутор(и) свих песама: Дјук Елингтон и Бил Стрејхорн.

№ Назив Трајање
14. Anatomy of a Murder   2:44
15. Merrily Rolling Along (aka Hero to Zero)/Sunswept Sunday   3:49
16. Beer Garden   1:53
17. Happy Anatomy   2:43
18. Polly (aka Grace Valse, Haupe, Low Key Lightly, Midnight Indigo)   3:35
19. Polly   3:54
20. Happy Anatomy   2:15
21. More Blues   2:15
22. Almost Cried (aka Flirtibird)   2:13
23. Soundtrack Music: Anatomy of a Murder (Duke Ellington a la Guy Lombardo)   2:29
24. Anatomy of a Murder   2:36
25. The Grand Finale (Rehearsal/Lines/Interview/Music/Stings/Murder)   10:47

Персонал

[уреди | уреди извор]

Сценска адаптација

[уреди | уреди извор]

Након што је Трејверов роман објављен, St. Martin's Press је планирао да га адаптира за позориште, намеравајући да направи бродвејску продукцију, по којој би потом био снимљен филм. Пре него што је умро у децембру 1957, Џон ван Друтен је написао груби нацрт адаптације представе. Неко време након тога, издавач је тада ставио на располагање филмска права, која је откупио Ото Премингер.[45]

Коначно, Трејверову књигу је 1963. адаптирао за сцену Елиху Винер. Представа је премијерно приказана у позоришту Мил Рун у предграђу Чикага, а објавио ју је 1964. Семјуел Френч.[46]

Референце у медијима и популарна култура

[уреди | уреди извор]

Снимање филма је било тема песме „Marquette County, 1959”, коју је извела група Great Lakes Myth Society.[47][48]

Дана 29. јуна 2009, новинар и филмски стваралац Џон Пепин дебитовао је са Анатомијом '59: Стварање класичног филма на јавним телевизијским станицама широм државе Мичиген. Водитељска станица за те емисије била је WNMU-TV у Маркету, Мичиген. Документарац приказује оригинални инцидент који је изнедрио бестселер Анатомија једног убиства Роберта Трејвера и снимања филма Ота Премингера. Пепинов документарац је дебитовао на 50. годишњицу светске премијере Анатомије једног убиства у Ишпемингу и Маркету у Мичигену; овај датум је био и рођендан Џона Велкера. Пепин је одрастао у улици Барнум у Ишпемингу, истој улици у којој је живео Велкер и где се налазио Матер Ин, где су током продукције боравиле звезде Премингеровог филма. Анатомија '59 садржи интервјуе са глумцима из Анатомије једног убиства који су још увек били живи 2009, укључујући Бена Газару, Кетрин Грант-Кросби, Орсона Бина и Дона Роса.[49]

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
Награда[34] Категорија Номиновани Исход
Оскар[50] Најбољи филм Ото Премингер Номинација
Најбољи глумац Џејмс Стјуарт Номинација
Најбољи споредни глумац Артур О'Конел Номинација
Џорџ Си Скот Номинација
Најбољи адаптирани сценарио Вендел Мејз Номинација
Најбоља фотографија – црно-бела Сем Ливит Номинација
Најбоља монтажа Луис Лефлер Номинација
Награде БАФТА[51] Најбољи филм Ото Премингер Номинација
Најбољи страни глумац Џејмс Стјуарт Номинација
Најбољи новајлија Џозеф Н. Велч Номинација
Награде Удружења режисера Америке[52] Најбоље режирани играни филм Ото Премингер Номинација
Филмски фестивал Фаро Ајланд Најбољи филм (награда Златни воз) Номинација
Најбољи глумац (награда публике) Џејмс Стјуарт Освојено
Најбољи сценарио (награда Златни воз) Вендел Мејз Освојено
Награде Златни глобус[53] Најбољи филм – драма Номинација
Најбоља глумица у филму – драма Ли Ремик Номинација
Најбољи споредни глумац у филму Џозеф Н. Велч Номинација
Најбољи режисер Ото Премингер Номинација
Награде Греми[54] Најбоља музичка композиција која је први пут снимљена и објављена 1959. Анатомија једног убиства – Дјук Елингтон Освојено
Најбољи саундтрек албум Освојено
Најбоље извођење оркестра за плес Освојено
Награде Ловор Најбоља драма Освојено
Најбољи глумац Џејмс Стјуарт Освојено
Најбољи споредни глумац Артур О'Конел Освојено
Најбоља споредна глумица Ив Арден 5. место
Национални одбор за рецензију филмова[55] Топ десет филмова 3. место
Национални одбор за очување филмова[56] Национални регистар филмова Укључен
Награда Удружења њујоршких филмских критичара[57] Најбољи глумац Џејмс Стјуарт Освојено
Најбољи сценарио Вендел Мејз Освојено
Награде онлајн филмског и телевизијског друштва[58] Галерија славних – филмови Освојено
Филмски фестивал у Венецији Златни лав Ото Премингер Номинација
Најбољи глумац Џејмс Стјуарт Освојено
Награде Удружења сценариста Америке[59] Најбоље написана америчка драма Вендел Мејз Номинација

Остала признања

[уреди | уреди извор]

Листе Америчког филмског института:

Филм је био један од 25 остварења који су додани у Национални филмски регистар 2012. године. „Годишње селекције Конгресне библиотеке обухватају више од једног века америчког филмског стваралаштва.”[63]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в „Wall St. Researchers' Cheery Tone”. Variety. 7. 11. 1962. стр. 7. 
  2. ^ „Justice Story: The Murder Behind the Movie”. Daily News (на језику: енглески). New York. Приступљено 6. 10. 2017. 
  3. ^ а б Asimow, Michael (фебруар 1998). „Anatomy of a Murder: The 'Lecture'”. Архивирано из оригинала 3. 3. 2010. г. 
  4. ^ King, Susan (19. 12. 2012). „National Film Registry Selects 25 Films for Preservation”. Los Angeles Times. 
  5. ^ Cannady, Sheryl; Ross, Donna (20. 12. 2012). „2012 National Film Registry Picks in A League of Their Own” (Саопштење). Library of Congress. Приступљено 15. 09. 2020. 
  6. ^ National Film Preservation Board. „Complete National Film Registry Listing”. Library of Congress. Приступљено 15. 09. 2020. 
  7. ^ „Army Officer Held for Murder of Big Bay Tavern Proprietor: 'Mike' Chenoweth, Former State Policeman, Slain Following Alleged Rape”. The Mining Journal. Marquette, MI. 31. 7. 1952. стр. 1. ISSN 0898-4964. 
  8. ^ „Atty. Voelker Retained by Lt. Peterson”. The Mining Journal. Marquette, MI. 5. 8. 1952. стр. 2. ISSN 0898-4964. 
  9. ^ „Judge Arch Allows Motion by Prosecutor for Additional Witness in Murder Case”. The Mining Journal. Marquette, MI. 15. 9. 1952. стр. 2. ISSN 0898-4964. 
  10. ^ Pepin, John (2009). Anatomy '59: The Making of a Classic Motion Picture (DVD). Marquette, MI: WNMU-TV. 
  11. ^ Thomson, Kimberley Reed (фебруар 2003). „The Untimely Death of Michigan's Diminished Capacity Defense”. Michigan Bar Journal. св. 82 бр. 2. стр. 17—19. ISSN 0164-3576. 
  12. ^ „Lt. Peterson Not Guilty Because of Insanity”. The Mining Journal. Marquette, MI. 23. 9. 1952. стр. 1. ISSN 0898-4964. 
  13. ^ „Last Chapter Written in Murder Case: Judge Frees Lt. Peterson from Custody”. The Mining Journal. Marquette, MI. 25. 9. 1952. стр. 2. ISSN 0898-4964. 
  14. ^ Krajicek, David (17. 1. 2009). „Killing of Michigan Bar Owner in 1952 Inspired Film Anatomy of a Murder”. Daily News. New York. Приступљено 4. 7. 2018. 
  15. ^ „Circuit Court Opens Monday; 58 Cases Listed on Docket”. The Mining Journal. Marquette. 6. 9. 1952. стр. 5. ISSN 0898-4964. 
  16. ^ „John D. Voelker”. 50th Anniversary Anatomy of a Murder. Northern Michigan University. Приступљено 7. 12. 2011. 
  17. ^ а б в Shaul, Richard D. (November—December 2001). „Anatomy of a Murder” (PDF). Michigan History. св. 86 бр. 6. стр. 89. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2006. г. Приступљено 7. 12. 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  18. ^ а б „Film Reviews: Anatomy of a Murder”. Variety. 1. 7. 1959. стр. 6. Приступљено 19. 5. 2019 — преко Archive.org. 
  19. ^ United Artists Press and Marketing. Anatomy of a Murder Premiere (1959). Архивирано из оригинала 7. 9. 2017. г. Приступљено 21. 2. 2014 — преко Online Video Guide. 
  20. ^ Frank, Jerome (1973). Courts on Trial. Princeton University Press. стр. 23–24. 318. 
  21. ^ а б Thomas, Edward Wilfrid (2006). The Judicial Process: Realism, Pragmatism, Practical Reasoning and Principles. Auckland University Press. стр. 318—324. ISBN 978-0-521-85566-2. 
  22. ^ Shaul, Richard D. (November—December 2001). „Backwoods Barrister” (PDF). Michigan History. св. 86 бр. 6. стр. 82. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2006. г. Приступљено 7. 12. 2011.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  23. ^ Saltzburg, Stephen A. (2006). Trial Tactics. American Bar Association. стр. 225, 231. ISBN 1-59031-767-X. 
  24. ^ а б „Cinema: The New Pictures, July 13, 1959”. Time. 13. 7. 1959. Архивирано из оригинала 1. 2. 2011. г. 
  25. ^ Schumach, Murray (1964). The Face on the Cutting Room FloorНеопходна слободна регистрација. William Morrow and Company. 
  26. ^ „Chicago Loses Bid to Censor Movie”. The Deseret News. Salt Lake City. 9. 7. 1959. Приступљено 28. 10. 2011. 
  27. ^ „Anatomy of a Murder Target of Libel Suit”. Detroit Free Press. 18. 7. 1960. стр. 2B. Приступљено 19. 1. 2019 — преко Newspapers.com.  Шаблон:Free access
  28. ^ „Anatomy of a Murder Libel Suit Dismissed”. The News-Palladium. Benton Harbor, MI. Associated Press. 17. 5. 1961. § 3, p. 11 — преко Newspapers.com.  Шаблон:Free access
  29. ^ Verrone, Patric M. (новембар 1989). „The 12 Best Trial Movies”. ABA Journal. св. 75 бр. 11. стр. 96—100. ISSN 0747-0088. Приступљено 10. 6. 2015 — преко Google Books. 
  30. ^ Brust, Richard (1. 8. 2008). „25 Greatest Legal Movies”. American Bar Association Journal. Приступљено 24. 2. 2012. 
  31. ^ Leigh, Harri (21. 10. 2016). „Looking Back at Anatomy of a Murder”. Upper Michigan's Source. Negaunee, Michigan: WLUC-TV. Приступљено 14. 12. 2018. 
  32. ^ „1959: Probable Domestic Take”. Variety. 6. 1. 1960. стр. 34. 
  33. ^ „A Collection of Professional Reviews”. Rotten Tomatoes. Приступљено 22. 11. 2007. 
  34. ^ а б Monaghan, John (20. 1. 2009). „The Movie that Put Ishpeming on the Map: UP Plans Events this Summer to Mark 50th Anniversary of Anatomy of a Murder”. Detroit Free Press. Архивирано из оригинала 24. 1. 2009. г. 
  35. ^ Crowther, Bosley (3. 7. 1959). „A Court Classic”. The New York Times. 
  36. ^ „AFI's 10 Top 10”. American Film Institute. 17. 6. 2008. Архивирано из оригинала 19. 6. 2008. г. Приступљено 18. 6. 2008. 
  37. ^ „Anatomy of a Murder”. Rotten Tomatoes. Приступљено 22. 2. 2022. 
  38. ^ „Anatomy of a Murder”. Library of Congress. Приступљено 23. 2. 2021. 
  39. ^ Cooke, Mervyn (2008). History of Film Music. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-01048-1. 
  40. ^ „A Duke Ellington Panorama”. Архивирано из оригинала 9. 9. 2017. г. Приступљено 14. 5. 2010. 
  41. ^ а б в Stryker, Mark (20. 1. 2009). „Ellington's Score Still Celebrated”. Detroit Free Press. 
  42. ^ а б Eder, B. „AllMusic Review”. AllMusic. Приступљено 17. 5. 2010. 
  43. ^ Swenson, J., ур. (1985). The Rolling Stone Jazz Record Guide. Random House/Rolling Stone. стр. 69. ISBN 0-394-72643-X. 
  44. ^ Cook, Richard; Morton, Brian (2008). The Penguin Guide to Jazz Recordings (9th изд.). Penguin. стр. 436. ISBN 978-0-141-03401-0. 
  45. ^ „Anatomy of a Murder 50th Anniversary”. Northern Michigan University. 
  46. ^ Winer, Elihu (1964). Anatomy of a Murder: A Court Drama in Three Acts. New York: Samuel French. ISBN 0-573-60530-0. 
  47. ^ „CD Review: The Great Lakes Myth Society”. Blogcritics. Архивирано из оригинала 03. 11. 2011. г. Приступљено 15. 10. 2022. 
  48. ^ Great Lakes Myth Society. „Marquette County, 1959” (audio). Приступљено 5. 4. 2014. 
  49. ^ Diem, Christopher (27. 6. 2009). „Making History: Documentary Look at Making of a Classic”. Anatomy of a Murder 50th Anniversary Special Section. The Mining Journal. Marquette, Michigan. стр. 5. 
  50. ^ „The 32nd Academy Awards (1960) Nominees and Winners”. oscars.org. Архивирано из оригинала 6. 7. 2011. г. Приступљено 21. 08. 2011. 
  51. ^ „BAFTA Awards: Film in 1960”. BAFTA. 1968. Приступљено 16. 9. 2016. 
  52. ^ „12th DGA Awards”. Directors Guild of America Awards. Приступљено 5. 7. 2021. 
  53. ^ „Anatomy of a Murder – Golden Globes”. HFPA. Приступљено 5. 7. 2021. 
  54. ^ „1959 Grammy Award Winners”. Grammy.com. Приступљено 1. 5. 2011. 
  55. ^ „1959 Award Winners”. National Board of Review. Приступљено 5. 7. 2021. 
  56. ^ Meslow, Scott (19. 12. 2012). „The 25 Films Added to the National Film Registry in 2012”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2012. г. Приступљено 4. 1. 2012. 
  57. ^ „1959 New York Film Critics Circle Awards”. Mubi. Приступљено 5. 7. 2021. 
  58. ^ „Film Hall of Fame Inductees: Productions”. Online Film & Television Association. Приступљено 15. 8. 2021. 
  59. ^ „Awards Winners”. wga.org. Writers Guild of America. Архивирано из оригинала 05. 12. 2012. г. Приступљено 2010-06-06. 
  60. ^ „AFI's 100 Years...100 Movies Nominees” (PDF). Приступљено 3. 2. 2013. 
  61. ^ „AFI's 100 Years...100 Thrills Nominees” (PDF). Приступљено 3. 2. 2013. 
  62. ^ „AFI's 100 Years of Film Scores Nominees” (PDF). Приступљено 3. 2. 2013. 
  63. ^ Meslow, Scott (19. 12. 2012). „The 25 Films Added to the National Film Registry in 2012”. Архивирано из оригинала 19. 12. 2012. г. Приступљено 4. 1. 2012. 

Даље читање

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Анатомија једног убиства на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Анатомија_једног_убиства&oldid=28541684”