Барска надбискупија

Барска надбискупија
Катедрала Светог Петра у Бару
Основни подаци
Држава	Црна Гора
Површина	око 10.000 km
Седиште	Бар
Датум оснивања	11. или 12. вијек
Поглавар	Рок Ђонлешај
Верници
Број католика	11,227 (2012)
Проценат католика	1.8%

Барска надбискупија (лат. Archidioecesis Antibarensis) је католичка надбискупија са сједиштем у граду Бару, у данашњој Црној Гори. Надлежни надбискуп је монсињор Рок Ђонлешај.

Традиционалним датумом оснивања Барске надбискупије сматра се 1089. година, али то питање је у науци спорно.

Предисторија

Иако се појава раног хришћанства на источној обали Јадрана везује се за прве вијекове хришћанске историје, најранија поуздана свједочанства о успостављању црквеног поретка на подручју данашње Црне Горе потичу из позног античког периода. Тада се у најзначајнијим градовима провинције Превалитене развијају прве локалне епископије. Почевши од 535. године, све епископије у поменутој провинцији потпадале су под надлежност новоустановљене Архиепископије Прве Јустинијане (данашњи локалитет Царичин Град код Лебана у Србији). Тадашња Дукљанска епископија, која је посвједочена у изворима из 599. године, била је под врховном јурисдикцијом Римске цркве, али је у политичком смислу потпадала под власт Византијског царства, усљед чега су се на том подручју и током наредних вијекова укрштали утицаји западног и источног хришћанства.

Историја

Католичка црква у Црној Гори:
Барска надбискупија и Которска бискупија

Главни чланак: Историја Барске надбискупије

Питање о тачном времену и начину оснивања римокатоличке надбискупије са сједиштем у Бару предмет је бројних расправа у домаћој и страној историографији. Разлике међу истраживачима проистичу првенствено из неслагања поводом питања о аутентичности извесних спорних исправа, које су датиране (стварно или фиктивно) у 11. или 12. вијек.

Након темељитих дипломатичких анализа, већина истраживача је усвојила став да наводна повеља која се приписује папи Александру II, а која је датирана 18. мартом 1067. године, представља фалсификат из 13. вијека. Слична сагласност не постоји поводом спорне повеље која се приписује противпапи Клименту III, а која је датирана 8. јануаром 1089. године. Иако поједини истраживачи сматрају да је реч о аутентичном документу, новије анализе су показале да се вјероватно ради о фалсификату, који би такође настао током 13. вијека, а сачуван је само у веома позном препису из 16. вијека.

У поменутим фалсификатима, барским надбискупима је приписивана надлежност над разним (стварним и фиктивним) бискупијама, ако што су: Дукљанска, Барска, Которска, Улцињска, Свачка, Скадарска, Дривастанска, Пулатска, Српска, Босанска и Травунска.

Насупрот томе, у историјској стварности већег дијела 11. и 12. вијека, Бар је још увијек био сједиште обичне бискупије, која је потпадала под надлежност надбискупа из оближњег Дубровника.

Међутим, већ у то вријеме постокала су разна спорна питања око црквене јурисдикције. Тако се на пиримјер у поузданим изворима из 1078. године помиње да је тадашњи римски папа Гргур VII предлагао да барски бискуп Петар дође у Рим ради рјешавања спорних црквених питања са Дубровником, а тим поводом је помињано и питање о додјељивању палијума.

Први неспорни подаци о званичном признању Барске надбискупије од стране Рима потичу са краја 12. вијека, односно из времена владавине Вукана Немањића, који је као драљ Далмације и Дукље владао српским Приморјем. Ступивши у преговоре са римским папом Иноћентијем III, краљ Вукан је 1199. године успио да обезбеди званичну потврду постојања Барске надбискупије, чиме је означен почетак дуготрајних спорова са сусједним надбискупом из Дубровника.

Не зна се сигурно када су барски надбискупи постали српски примаси. Утврђено је да се од 16. вијека несметано називају Serbiae primas (примас Србије) и totius regni Serviae primas (примас свег краљевства српског). На молбу дукљанско-барског надбискупа Милиновића, папа Лав XIII му је 7. марта 1902. изричито одобрио да се тим називом и даље служи.

Почетком 20. вијека, Дукљанско-барска надбискупија бројала је око 18.000 католичких душа, 18 жупа, 16 свештеника (7 свјетовних и 9 фрањеваца).

Питање статуса

Иако у данашњој Црној Гори поред Барске надбискупије постоји и Которска бискупија, Ватикан још увек није решио питање о оснивању католичке метрополије за подручје Црне Горе, пошто домаћа Которска бискупија и даље потпада под надлежност стране Сплитско-макарске надбискупије, чији се центар налази у суседној Хрватској, а изостанак позитивних решења је последица одлуке црногорских државних власти (2011) да се Католичкој цркви призна потпуна самосталност по питању устројства локалних бискупија и надбискупија.

Барски надбискупи

Главни чланак: Списак надбискупа Бара

Током историје, на положају барских надбискупа налазило се неколико истакнутих личности, међу којима су били: Андрија Змајевић (1671-1694) и Вицко Змајевић (1701—1713).

Види још

• Историја Барске надбискупије
• Списак надбискупа Бара

Литература

• Божић, Иван (1982). „Потискивање православља”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 278—288. 
• Драгојловић, Драгољуб (1989). „Црквене прилике у Далмацији од разарања Салоне до обнове Сплитске надбискупије”. Balcanica. 20: 211—226. 
• Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209. 
• Јевтић, Атанасије (1991). „О унијаћењу на територији Српске православне цркве” (PDF). Теолошки погледи. 24 (1-4): 131—146. Архивирано из оригинала (PDF) 01. 10. 2020. г. Приступљено 29. 01. 2019. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Митровић, Катарина (2011). „Сукоб барског архиепископа и которског епископа око јурисдикције над католичким парохијама у средњовековној Србији”. Споменица академика Симе Ћирковића. Београд: Историјски институт. стр. 289—305. 
• Митровић, Катарина (2014). „Култ светог арханђела Михаила међу бенедиктинцима на подручју Барске митрополије и Которске епископије: Oдраз друштвених и културних прилика (9-13. век)” (PDF). Култура: Часопис за теорију и социологију културе и културну политику. 143: 219—229. 
• Mitrović, Katarina (2015). Benediktinci na području Barske nadbiskupije i Kotorske biskupije (9. stoljeće-1571). Cetinje: Ministarstvo kulture Crne Gore. 
• Митровић, Катарина (2017). „Краљевство од искона: Барска (архи)епископија и Дукља”. Српска краљевства у средњем веку. Краљево: Град Краљево. стр. 47—83. 
• Митровић, Катарина (2019). „Барска (архи)епископија у држави Бодинових наследника”. Црквене студије. 16 (2): 477—499. 
• Митровић, Катарина (2019). „Помени бенедиктинских опатија на подручју Барске архиепископије у Латеранским регистрима папе Иноћентија VII (1404-1406)”. Београдски историјски гласник. 10: 59—76. 
• Митровић, Катарина (2021). „Барска архиепископија у Латеранским регистрима папе Иноћентија VII (1404-1406)”. Између Подунавља и Средоземља. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 241—262. 
• Радонић, Јован (1950). Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века. Београд: Научна књига. 
• Ћирковић, Сима (2000). „Archiepiscopus Craynensis”. Историјски записи. 73 (1-2): 47—54. 

Спољашње везе

• Barinfo: Barska nadbiskupija