Пређи на садржај

Владалац

С Википедије, слободне енциклопедије
Владалац
Владалац насловна страна
Настанак и садржај
Ориг. насловIl Principe
АуторНиколо Макијавели
ЗемљаФиренца, Италија
ЈезикИталијански
Жанр / врста делаПолитичке науке
Издавање
Број страница109 (српско издање)
Превод
Датум
издавања		1532.
Класификација
ISBN ?978-86-83817-12-2

Владалац (итал. Il Principe) је уз Расправе најважније политичко дело Никола Макијавелија, и далеко најутицајније. Написан је 1513. године на пољском добру аутора у Сан Кашану у близини Фиренце. Из преписке произилази да је једна верзија дистрибуирана 1513. године, користећи латински наслов, De Principatibus.[1] Владалац је посвећен Лоренцу II Медичију, сину Пјера ди Медичија господара Фиренце. Проучавање путева и начина добијања и одржавања аристократске власти централна је тема дела, а одсуство етике у овом „приручнику“ један је од основних разлога одомаћености термина макијавелизам у већини светских језика. Макијавели једноставно пише студију о политици тог времена која је постављена на начелу „циљ оправдава средство“ које се данас уобичајено и користи као објашњење појма макијавелизам.[2] Треба такође истаћи да Макијавели начелно не стаје на једну од страна у супротности добро-зло, већ подручје свог истраживања (тј. политику) смешта изван ових категорија. Он је јасан; нема моралног закона који владар не би морао прекршити ако жели остати на власти! Једини критеријум његовог деловања је сврсисходност.

Из Макијавелијеве преписке, произилази да је верзија дистрибуирана 1513. године, користећи латински наслов, De Principatibus (О кнежевинама).[3] Међутим, штампана верзија је објављена тек 1532. године, пет година након Макијавелијеве смрти. Ово је урађено уз дозволу медичијског папе Климента VII, али „давно пре тога, заправо од првог појављивања Владаоца у рукопису, водиле су се контроверзе око његових списа“.[4]

Иако је Владалац написан као да је традиционално дело у стилу огледала за принчеве, постојала је генерална сагласност да је посебно иновативно. То је делом зато што је написано на народном италијанском, а не на латинском, што је пракса која је постала све популарнија од објављивања Дантеове Божанствене комедије и других дела ренесансне књижевности.[5][6]

„Владалац“ се најчешће сматра једним од првих дела модерне филозофије, а што се тога тиче посебно модерне политичке филозофије у којој је истина битнија од апстрактних идеала. Књига је такође била у сукобу са у то време доминантним католичким и схоластичким учењима.[7][8] Католичка црква је ову књигу као и остала дела Макијавелија 1559. ставила у Индекс забрањених књига. Књига је Макијавелијев дар Лоренцу де Медичију и базиран је на његовом знању о делима великих људи. Он не пише само о оним о којима је читао и проучавао их, већ и о онима које је Макијавели лично познавао и имао политичка искуства са њима. Ово је необично за једно филозофско дело, пошто је велика већина дела из политичке филозофије стриктно теоријска.

Кратки преглед

[уреди | уреди извор]

Сваки део Владаоца је опширно коментарисан током векова. Дело има препознатљиву структуру, на коју је највећим делом указао сам аутор. Може се резимирати као:[9]

Писмо Лоренцу де Медичију, војводи од Урбина

[уреди | уреди извор]

Макијавели уводно представља своје дело уводним писмом Лоренцу де Медичију, војводи од Урбина, примаоцу његовог дела.

Тема: Нова кнежевства (поглавља 1 и 2)

[уреди | уреди извор]

Владалац почиње тако што описује тему којом ће се бавити. У првој реченици Макијавели користи реч „држава“ (италијански стато, што би могло да значи и „статус“) да би неутрално покрио „све облике организације врховне политичке власти, било републиканске или кнежевске“. Начин на који је реч „држава“ добила овај савремени тип значења током ренесансе био је предмет многих академских дебата, при чему се ова и сличне реченице у Макијавелијевим делима сматрају посебно важним.[10]

Макијавели каже да би Владалац био о кнежевинама, напомињући да је писао о републикама на другим местима (референца на Расправе о Ливију), али у ствари, он меша расправу о републикама у ово дело на многим местима, ефективно третирајући републике као тип кнежевства, такође, и једне са много снага. Што је још важније, и мање традиционално, он разликује нова кнежевства од наследно успостављених кнежевина.[тражи се извор] Он се брзо бави наследним кнежевинама у 2. поглављу, говорећи да је њима много лакше владати. За таквог принца, „осим ако ванредни пороци не изазивају мржњу према њему, разумно је очекивати да ће његови поданици бити природно расположени према њему“.[11] Гилберт,[12] упоређујући ову тврдњу са традиционалним представљањем савета за принчеве, написао је да је новина у поглављима 1 и 2 „намерна сврха обрачуна са новим владаром који ће морати да се успостави упркос обичајима”. Обично су ове врсте дела биле упућене само наследним принчевима. Он мисли да је на Макијавелија можда утицао Тацит, као и на његово сопствено искуство.

Ова категоризација типова режима је такође „неаристотеловска“[13] и очигледно је једноставнија од традиционалне која се налази на пример у Аристотеловој Политици, која дели режиме на оне којима влада један монарх, олигархија или народ, у демократија.[14] Макијавели такође игнорише класичне разлике између добрих и корумпираних облика, на пример између монархије и тираније.[15]

Ксенофонт је, међутим, направио потпуно исту разлику између типова владара на почетку свог Образовање Кирa, где каже да се, у погледу знања о томе како да владају људским бићима, Кир Велики, његов узорни принц, веома се разликовао „од свих осталих краљева, оних који су наследили своје престоле од својих очева и оних који су својим трудом стекли своје круне“.[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ He wrote about a short study he was making by this Latin name in his letter to Francesco Vettori, written 10 Dec 1513. This is letter 224 in the translated correspondence edition of James B. Atkinson and David Sices: Machiavelli 1996, стр. 264
  2. ^ Strauss 1987, стр. 297: "Machiavelli is the only political thinker whose name has come into common use for designating a kind of politics, which exists and will continue to exist independently of his influence, a politics guided exclusively by considerations of expediency, which uses all means, fair or foul, iron or poison, for achieving its ends – its end being the aggrandizement of one's country or fatherland – but also using the fatherland in the service of the self-aggrandizement of the politician or statesman or one's party."
  3. ^ He wrote about a short study he was making by this Latin name in his letter to Francesco Vettori, written 10 Dec 1513. This is letter 224 in the translated correspondence edition of James B. Atkinson and David Sices: Machiavelli 1996, стр. 264.
  4. ^ Bireley 1990, стр. 14.
  5. ^ „Italian Vernacular Literature”. Vlib.iue.it. Архивирано из оригинала 27. 03. 2012. г. Приступљено 2012-01-09. 
  6. ^ Gilbert 1938 emphasizes similarities between The Prince and its forerunners, but still sees the same innovations as other commentators.
  7. ^ Bireley 1990
  8. ^ Although Machiavelli makes many references to classical sources, these do not include the customary deference to Aristotle, which was to some extent approved by the church in his time. Strauss 1958, стр. 222 says, "Machiavelli indicates his fundamental disagreement with Aristotle's doctrine of the whole by substituting "chance" (caso) for "nature" in the only context in which he speaks of "the beginning of the world." Strauss gives evidence that Machiavelli was knowingly influenced by Democritus, whose philosophy of nature was, like that of modern science, materialist.
  9. ^ See for example de Alvarez 1999 p. viii; and Strauss 1958, стр. 55
  10. ^ Guarini 1999, стр. 30
  11. ^ Machiavelli, „Chapter 1”, The Prince, Constitution.org, Архивирано из оригинала 2015-09-08. г., Приступљено 2010-01-01 
  12. ^ Gilbert 1938, стр. 19–23
  13. ^ Gilbert 1938, стр. 19
  14. ^ de Alvarez 1999, стр. 9.
  15. ^ Strauss, Leo (2014-07-04). Thoughts on Machiavelli (на језику: енглески). University of Chicago Press. стр. 26—27. ISBN 9780226230979. 
  16. ^ Xenophon, Cyropaedia, 1.1.4

Литература

[уреди | уреди извор]

Преводи на енглески

  • Machiavelli, Niccolò (1958), „The Prince”, Machiavelli:The Chief Works and Others, 1 . Translated by Allan Gilbert
  • Machiavelli, Niccolò (1961), The Prince, London: Penguin, ISBN 978-0-14-044915-0 . Translated by George Bull
  • Machiavelli, Niccolò (2006), El Principe/The Prince: Comentado Por Napoleon Bonaparte / Commentaries by Napoleon Buonaparte, Mestas Ediciones . Translated into Spanish by Marina Massa-Carrara
  • Machiavelli, Niccolò (1985), The Prince, University of Chicago Press . Translated by Harvey Mansfield
  • Machiavelli, Niccolò (1995), The Prince, Everyman . Translated and Edited by Stephen J. Milner. Introduction, Notes and other critical apparatus by J.M. Dent.
  • Machiavelli, Niccolò (1996), Machiavelli and his friends: Their personal correspondence, Northern Illinois University Press . Translated and edited by James B. Atkinson and David Sices.
  • Machiavelli, Niccolò (2015), The Prince with Related Documents, Bedford St. Martins . 2d rev. ed. Translated and edited by William J. Connell.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Владалац на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владалац&oldid=28413634”