Војихна (кесар)
| Кесар Војихна | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1298. |
| Датум смрти | 1360. |
| Место смрти | Драма, |
| Гроб | Хиландар |
| Породица | |
| Потомство | Јелена (монахиња Јефимија) |
| Родитељи | Стефан Урошиц Немањић или Новак Гребострек[1] |
| Војвода, Кесар | |
Војихна, кесар Војихна или Војин од Драме (1298 — 1360) био је српски властелин и један од истакнутих војсковођа за време владавине и освајања цара Стефана Уроша IV Душана. Имао је титулу кесара и управљао Драмом.[1]
Порекло
[уреди | уреди извор]Извесни жупан Војихна помиње се 25. октобра 1323. године на двору краља Владислава II, сина краља Драгутина. Неки историчари сматрају да је ово кесар Војихна и да је био син Урошица, брата краља Владислава II.[2] С друге стране, Јован Мишковић и Т. Флорински сматрали су да је Војихна син војводе Новака Гребострека и његове супруге Кераце (у монаштву Теофанија), која је била кћи бугарског кнеза Шишмана, а сестра бугарског цара Михаила, који је погинуо код Велбужда.[1]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је око 1298. године. Српска војска је 25. септембра 1345. године освојила град Сер, тада трећи град по величини у Византији, након чега се Душан прогласио за цара 25. децембра 1345. у Серу и крунисао на државном сабору на Ускрс 16. априла 1346. године у Скопљу. После тога је Војихна добио титулу кесара и град Драму на управу. Пре тога је као војсковођа имао титулу војводе. Године 1348. поменут је два пута као царев „братучед“ у повељи издатој у Хиландару, за време боравка цара Душана на Светој Гори:[2][3][4]
„...царству ми властелин суродник, царства ми братучед Воихна...“
„...и по благосрдечному моленију... братучеда ми Воихне, дарова царство ми в Пострумском пределе село Потолиново... да јест всечестному монастиру отечества нашего Хиландару до дни и до веки...“
Повељом се потврђује Хиландару село Потолино као поклон кесара Војихне.
Историчари на основу овога претпостављају да није искључено да је био у крвном сродству са царем Душаном, али се степен сродства не може тачно одредити. Такође се помиње и 1369. године да је даровао цркву св. Арханђела код Грабова на планини Беласици код Струмице, у повељи деспота Јована Угљеше Мрњавчевића истој цркви.[3] На основу овога и других историјских извора, у новије време историчари сматрају да се земља којом је он управљао није ограничавала само на град Драму, већ да је обухватала знатно ширу област: на западу до планине Беласице и реке Струме, на југу до града Христопоља (данас Кавале) и Пангејске планине и на истоку до реке Месте.[5][6] Ова област била је саставни део удеоне области Српског царства којом су управљали царица Јелена и деспот Јован Угљеша.
После смрти цара Душана (20. децембар 1355), Матија Кантакузин, византијски цар савладар који је владао у области Родопа, постигао је договор са кесаром Војихном и архонтом Сера да заузму Сер. Матија Кантакузин кренуо је са својом војском и турским најамницима Орхана I, емира Ајдинског емирата, да заузме Сер у лето 1357. године. Претходно је прошао Волерон, кланце код Христопоља и опљачкао област око града Филипија. Његова војска сукобила се код Сера са војском српског цара Стефана Уроша V коју је послао као помоћ својој мајци, царици Јелени. Кесар Војихна прекршио је раније постигнути договор и прешао на страну српске војске. Војска Матије Кантакузина претрпела је пораз код Сера и повукла се ка Филипију. Становници града Филипија заробили су Матију, одвели га у Драму и предали кесару Војихни. Уз сагласног царице Јелене, кесар Војихна је уз откуп предао Матију византијском цару Јовану V Палеологу. Након тога, Матија је послат на острво Тенедос и одрекао се царске титуле. О овој бици постоји сведочанство византијског историчара Нићифора Григоре и цара Јована VI Кантакузина, оца Матије Кантакузина.[7] Иако одан цару Урошу и претходно цару Душану, на основу овог договора сматра се да је кесар Војихна имао намере да збаци са власти царицу Јелену и постане господар серске области. Такође, неки историчари претпостављају да је поменути архонт Сера, чије име није забележено, био деспот Јован Угљеша.
Познат је и запис монаха Рајчина Судића, у коме сведочи да су он и Кијевац лажно оптужени за неверу и да их је кесар Војихна заточио у тамницу пет месеци, а да није било доказа за ову оптужбу.[8] Кесар Војихна се у историјским изворима последњи пут помиње 1358.[3] године. У пролеће 1371. године, деспот Угљеша посетио је његов гроб у манастиру Хиландар.[3]
Породица
[уреди | уреди извор]Његова ћерка Јелена (монахиња Јефимија) била је удата за деспота Јована Угљешу Мрњавчевића.
О овоме постоји њен запис песме у Хиландару из 1398-1399. године, у коме пише:[3][9]
„...Јефимија монахиња, кћи господина ми кесара Војихне, који лежи овде, негда деспотица.“
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Мишковић, Јован (1890). Косовска битка. Београд: Краљевска српска државна штампарија. стр. 20.
- ^ а б Ђорђе Сп. Радојичић - Стари српски књижевници XIV-XVII века, Приступљено 30. марта 2014.
- ^ а б в г д Владимир Г. Алексић - Наследници Мрњавчевића и територије под њиховом влашћу од 1371. до 1395. године (докторска дисертација). pp. 12, 13. и 46, Приступљено 30. марта 2014.
- ^ Милан Ивановић - Прилози ο споменицима Метохије, Новобрдске Криве Реке, Сиринићке и Никшићке жупе, Приступљено 30. марта 2014.
- ^ Зборник радова византолошког института - Област кесара Војихне Архивирано на сајту Wayback Machine (30. март 2014) (језик: енглески), Приступљено 30. марта 2014.
- ^ Упознај Србију - Србија у доба цара Уроша V (1356—1371), распад Српског царства Архивирано на сајту Wayback Machine (7. март 2013), Приступљено 30. марта 2014.
- ^ Историјаска библиотека - цар скривен у мочвари, Приступљено 30. марта 2014.
- ^ Историјаска библиотека - Стари српски записи, Приступљено 30. марта 2014.
- ^ Ризница српска - Деспотица Јелена Мрњавчевић, Монахиња Јефимија (1350—1405) Архивирано на сајту Wayback Machine (29. децембар 2016), Приступљено 30. марта 2014.
Литература
[уреди | уреди извор]- Острогорски, Георгије (1964). „Христопољ између Срба и Византинаца”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 8 (1): 333—342.
- Острогорски, Георгије (1965). Серска област после Душанове смрти. Београд: Научно дело.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Радић, Радивој (1993). Време Јована V Палеолога (1332-1391). Београд: Византолошки институт.
- Ћирковић, Сима (1995). „Област кесара Војихне”. Зборник радова Византолошког института. 34: 175—184.
- Шкриванић, Гавро А. (1961). „О јужним и југоисточним границама српске државе за време цара Душана и после његове смрти”. 11 (1960): 1—15.