Пређи на садржај

Државни савјет Краљевине Црне Горе

С Википедије, слободне енциклопедије

Државни савјет Краљевине Црне Горе је био управни суд и управни орган у Краљевини Црној Гори.

Претходни Државни савјет Књажевине Црне Горе (1879—1905) имао је улогу књажевске владе, законодавног тијела и највише надзорне власти. Његова тадашња улога је била слична улози Државног савјета Кнежевине Србије до доношења Намјесничког устава (1869).

Према Никољданском уставу (1905) Државни савјет је био састављен од шест чланова. Постављао их је књаз господар и међу њима одређивао предсједника.

Државни савјетници су могли бити они црногорски држављани који су: навршили 35 година живота, завршили редовно факултет или вишу стручну школу која је била у рангу факултета, провели 10 година у државној служби или они који су били министри.[1]

Предсједник и чланови Државног савјета су били народни посланици по положају.

Дјелокруг

[уреди | уреди извор]

Према Никољданском уставу (1905) Државни савјет је имао ове дужности:[2]

  • да проучава законске предлоге које је влада подносила Народној скупштини и да даје своје мишљење о њима;
  • да даје влади своје мишљење о предметима које би му она предложила;
  • да разматра и рјешава жалбе против министарских рјешења у спорним административним питањима. Та рјешења Државног савјета су била обавезна за министре;
  • да рјешава сукобе између административних власти, као и између судских и административних власти;
  • да суди државним чиновницима као дисциплинарни суд;
  • да одобрава дјелимичне издатке из општег кредита одређеног буџетом за ванредне потребе, као и дјелимичну употребу одређеног кредита за велике грађевине;
  • да одобрава изузетно ступање у црногорско држављанство;
  • да одобрава поравнања између државе и појединих лица, која би се показала као корисна по државне интересе;
  • да одобрава задуживање државе, као и ванредне кредите;
  • да разматра и рјешава по жалбама против указа којим су се вријеђала законом ујемчена приватна права. Ако је указом био повријеђен неки државни материјални интерес у корист појединаца онда је Главна државна контрола имала право да се жали Државном савјету у име државе;
  • да разматра и рјешава по жалбама против министарских рјешења донесених по предметима за које министар по закону није био надлежан или кад су прелазила круг његове законом одређене власти;
  • да рјешава о продаји непокретних добара која су припадала областима, капетанијама и општинама;
  • да рјешава о расходовању оних сума за које би се показало да се нису имале откуд наплатити;
  • да може од Главне државне контроле захтијевати потребне извјештаје о државним рачунима;
  • да пресуђује о жалбама против „одсуднијех“ рјешења Главне државне контроле;
  • да врши оне послове које би одредили разни земаљски закони.

Пословни ред у Државном савјету прописивао се посебним законом.

  1. ^ Чланови 118. и 119. Устава за Књажевину Црну Гору (1905)
  2. ^ Члан 120. Устава за Књажевину Црну Гору

Литература

[уреди | уреди извор]