Пређи на садржај

Казимир III Велики

С Википедије, слободне енциклопедије
Казимир III Велики
Казимир III Велики, рад Јана Матејка
Лични подаци
Пуно имеКазимир III Пјаст
Датум рођења(1310-04-30)30. април 1310.
Место рођењаКраков,
Датум смрти5. новембар 1370.(1370-11-05) (60 год.)
Место смртиКраков,
Породица
СупружникАлдона Литванска, Аделхејд Есенска, Кристина Рокичана, Једвига Саганска
ПотомствоЈелисавета од Пољске, војвоткиња Помераније, Кунигунда од Пољске, Ана од Пољске, грофица Цеља
РодитељиВладислав I Кратки
Јадвига од Калиша
ДинастијаПјастови
Краљ Пољске
ПретходникВладислав I Кратки
НаследникЛајош I Анжујски

Казимир III Велики (пољ. Kazimierz III Wielki; 1310 — 1370) је био краљ Пољске (1333—1370). Био је последњи краљ Пољске из династије Пјастова. Проширио је Пољску два пута, основао је свеучилиште у Кракову 1364. и донео је 1347. законик зван Статути Казимира Великог.[1][2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Кракову. Казимир Велики се најпре оженио ћерком кнеза Литваније Гедиминаса. Женио се 4 пута и имао петоро деце, али није имао мушког потомка, односно није имао законитог мушког наследника престола. Када је он умро 1370. наследио га је сестрић Лудовик I Анжујски, па је Пољска била у персоналној унији са Угарском.[3][4]

Ситуација у Пољској

[уреди | уреди извор]

У тренутку његова ступања на власт, Пољска се налазила у тешком положају. Шлеска је пала под власт Бохемије, Мазовија је деломично припадала Чесима, деломично немачким витезовима, Поморје је такође било изгубљено. Пољска је била окружена непријатељима, који су отимали град за градом. Пољска економија је била упропаштена, а земља је била исцрпљена ратом и са много мање становништва.

Велики краљ

[уреди | уреди извор]
Саркопфаг Казимира Великог у катедрали Вавел

Казимир Велики је једини пољски краљ, који је добио у пољској историји епитет „Велики“, а то је и заслуживао. И Болеслав Храбри се једном звао Велики, али не више. Када је Казимир Велики примао круну, био је у опасности, јер му нису то признавали и звали су га краљ Кракова. Проширио је територију Пољске, тако да је постала дупло већа. Већином се проширио на територије данашње Украјине. Пољска је током његове владавине постала много богатија и просперитетнија земља. Одмах на почетку своје власти, склопио је многобројне мировне споразуме са суседима, да би добио времена да подигне посусталу пољску економију. Са Мађарима је склопио споразум 1334, са Чесима је склопио Вишеградски мир 1336, а са немачким редом 1343. године.[5]

Касније када је економија ојачала водио је многобројне ратове. Освојио је Рутенију и Галицију 1366. године. Саградио је бројне замкове, реформирао је пољску војску и пољске законе.

Законодавство

[уреди | уреди извор]

Познат је као велики законодавац. Законе који су звани и Статути Казимира Великог донио је 1347. године. У исто време цар Душан доноси 1349. Душанов законик, а Карло IV свој законик.

Законици указују на настанак модерних држава у источној Европи. Ограничио је и каматне стопе, које су могли Јевреји зарачунавати хришћанима. Ограничио их је на 8% годишње, а пре тога су биле 100—180%. Због значајне инфлације нове ниже каматне стопе донеле су губитке јеврејским посуђивачима новца. Та мера је донесена након притиска пољског племства (шљахте) и Сејма, који су били главни посуђивачи новца од Јевреја.

Оснивање универзитета

[уреди | уреди извор]

Основао је Универзитет у Кракову 1364, а његова смрт је зауставила развој универзитета. У приближно исто време основани су први универзитети у источној Европи. Универзитет у Прагу је основано 1348, у Кракову 1364, у Бечу 1365. и Печуху 1367. године. Оснивање универзитета у источној Европи говорило је о културном нивоу држава, које су ојачале док је у западној Европи била криза због Стогодишњег рата и раздобља нестабилности у Немачкој након смрти Фридриха II.

Уступци шљахти

[уреди | уреди извор]
Већа из доба власти Казимира Великог

Да би добио подршку племића (шљахте) је био принуђен да им да многобројне привилегије и уступке. Подршка племића му је посебно била значајна за вођење ратова. Давањем уступака и привилегија шљахти, они се уздижу изнад становника градова.

Споразумом из Тренчина 1335. Казимир Велики се одриче полагања права на Шлеску. У Буди 1355. пристаје да његов нећак и син угарског краља Карла Роберта Лудовик I Анжујски постане његов наследник. У замену за све то смањује се пореско оптерећење шљахте и нису више били обавезни да плаћају војне експедиције ван Пољске. Ти потези су касније довели до раста јединствене племићке демократије у Пољско-литванској заједници.

Пошто није имао мушких наследника, одлучио је да наследник буде син његове сестре Елизабете, која је била краљица Угарске. Тако је Лудовик I Анжујски после њега постао краљ и Угарске и Пољске. Многи утицајни пољски племићи били су незадовољни персоналном унијом са Угарском, па након Лудовикове смрти нису пристали да Лудовикова ћерка Марија Угарска постане њихова краљица, него су одабрали Маријину млађу сестру Јадвигу Пољску и тиме су повратили пољску независност.

Односи са пољским Јеврејима

[уреди | уреди извор]

Потврдио је привилегије, које су претходни краљеви дали Јеврејима. Увео је смртну казну, за оне који су киднаповали јеврејску децу, да би их покатоличавали. Увео је и велике казне за нападе на јеврејска гробља. Јевреја је било у Пољској и пре Казимира Великог, али он допушта насељавање у великом броју.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Казимир II Праведни
 
 
 
 
 
 
 
8. Конрад Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Јелена Пшемисл Пјаст
 
 
 
 
 
 
 
4. Казимир I Кујавски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Свјатослав III Игоревич
 
 
 
 
 
 
 
9. Agafia of Rus
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Јарослава Рјуриковна
 
 
 
 
 
 
 
2. Владислав I Кратки
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Мјешко IV Лаконоги
 
 
 
 
 
 
 
10. Казимир I Ополски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Људмила
 
 
 
 
 
 
 
5. Ефросинија од Ополе
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Wiola-Wencisława
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Казимир III Велики
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Odon of Poznań
 
 
 
 
 
 
 
12. Władysław Odonic
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Viacheslava of Halych
 
 
 
 
 
 
 
6. Болеслав од Великопољске
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. Jadwiga of Pomerania
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јадвига од Калиша
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Андрија II Арпадовић
 
 
 
 
 
 
 
14. Бела IV
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Гертруда Меранска
 
 
 
 
 
 
 
7. Јоланда Пољска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Теодор I Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
15. Марија Ласкарис
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ана Анђелина Комнина
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Casimir III king of Poland”. Britannica. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)
  2. ^ „King Casimir III The Great – between history and legend”. Kazimierz Dolny. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)
  3. ^ „Casimir III of Poland”. New World Encyclopedia. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)
  4. ^ „Casimir III, King of Poland”. The British Museum. Приступљено 18. 1. 2021. (језик: енглески)
  5. ^ „CASIMIR III., THE GREAT (Polish, Kazimierz)”. Jewish Encyclopedia. Приступљено 18. 1. 2021. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Казимир_III_Велики&oldid=28883745”