Корисник:НенадВасиљевиц258/песак

Рт Аркона данас, слика 1

Јаромарсбург Аркона
Храм и утврђење
Држава	Република Немачка
Острво	Руген
Основан	Између 936. и 965. године
Освојен	15. јун 1168.
Надморска висина	66 м (217 фт)
Становништво	Словенско племе Рујанци(Рујани)

Јаромарсбург је назив за старословенско светилиште које се налазило на рту Аркона, на острву Руген(Рüген), у данашњој Федералној Републици Немачкој. Острво је насељавало словенско племе Рујанци (Рујани) који су га називали Рујан (претпоставља се по цвету Руја који је растао по целом острву). Светилиште је било посвећено словенском богу Световиду (Световит, Свантевит, Свантевид), заштићено морем са две стране и са треће тврђавским бедемом, било је коришћено од 9. до 12. века када су га, 1168. године, покорили Данци на челу са краљем Валдемаром I.

Име

Рт Аркона данас, слика 2

Име Јаромарсбург је изведено из имена Рујанског принца Јаромара I, који је владао Рујаном након смрти свог брата Тетислава (последњи пут споменутог 1170.) у периоду након Данског освајања и покатоличавања острвског становништва. Неки историчари су сматрали да је Јаромарсбург другачије изговарање за Јомсбург, изгубљени Викингшко-словенски град, јер су ова два места била недалеко један од другог. Међутим, не постоји довољно доказа да се ова теорија потврди.

Кроз историју се термин "Аркона" (Арцун, Аркúн, Арцуне, Арцон, Арцхон, Арцхона, Орцунде,...) много чешће употребљавао за опис овог места.

Порекло имена Аркона је и даље непознато. Многи сматрају да није потекло из словенског језика јер Словени тада нису имали много имена која почињу знаком "А", те да је вероватније да је тај назив потекао из немачког или латинског који су чешће користили "А" на почетку својих имена.

На основу својих лингвистичких истраживања сличних промена, аутор Франтишек Адолф Шуберт у свом делу: Рујана, Витов, Аркона (Рујана, Wиттоw, Аркона): сматра да је оригиналан назив места био Јаркун (Јаркун, Јаркуон ор Јаркůн). Он је извео своје закључке на основу описа храма у Аркони који је написао Сакс Граматик (Саxо Грамматицус). Наиме, Граматик је у својим списима споменуо како је кров храма био обојен јарком црвеном бојом (типично за Словене) и како је као такав правио велики контраст у односу на беле кречњачке литице и плаво море. Придодат томе, Јаромарсбург носи исти корен од *јаръ са додатим немачким бург (замак).

Још један истраживач, Ј. Јакоб, сматрао је да је име места Јаркун, али је имао другачију теорију. Она је гласила да је име састављено од две речи: Јарý коń, што би значило јак, или најбољи коњ (по светом белом коњу који се чувао у Аркони и за кога се веровало да припада Световиду). Међутим, и други словенски храмови су гајили свете коње, а Шуберт сматра да Световидов коњ није довољан разлог да се назове овако важно светилиште по њему.

Др Бејерсдорф (Др. Беyерсдорф) је веровао да је првобитно име било Харган (од харга), не словенско, већ немачко име и да је пре Рујанаца место припадало племену Холмруг и да су Рујанци само задржали име, мало промењено у Аркун. Ова терија је могућа, с обзиром да готска реч "аркина", значи "свето", "чисто". Остаје питање зашто би Рујанци прихватили такво несловенско име када су сва насеља у близини Арконе носила очигледне словенске називе.

Опис локације

Сакс Граматик описује храм у Аркони на следећи начин:

"Усред града бејаше једно место на којем се уздизао један врло леп дрвени храм, поштован не само по величанствености његовог култа него и по идолу који је у себи скривао. Спољашност овога храма била је украшена дивним грубо обојеним дрворезом (аццурато целамине) који представља разне предмете. У њега се улази само кроз једна врата. Око самог храма бејаше двостука ограда: спољна ограда је била покривена црвеним кровом, унутрашња је састављена из застора који држе четири коца, а са спољном оградом се додиривала само кровом. У згради бејаше грдан идол, много већи него у природи; имао је четвора врата и четири главе, две спреда, а две с леђа; и спреда и позади изгледа да једна гледа на десну, а друга на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана као што носе Рујанци; у десној руци држи један рог направљен од разних метала; сваке године га свештеник пуни вином (меро); и по стању овога пића, он је предсказивао жетву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол бејаше саграђен од разних дрвећа и тако вешто спојених да се саставак могао приметити тек после најпажљивијег испитивања. Ноге су се опирале о земљу али се не види како је за њу био утврђен. Поред идола види се: једна узда, седло и други разни знаци божанства. Нарочито су се дивили једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло значајно изрезани."

Ваљало би додати да су зидови у храму били прекривени пурпурним завесама, исте боје као и цвет Руја.

Светилиште се састојало од два узастопна бедема који су достизали висину од 13 метара, плус додатна утврђења. Утврђења и храм су били од дрвета. Утврђења су се простирала 300 метара у правцу север-југ и 350 метара исток-запад.

Уметничка реконструкција светилишта на Аркони (Јаромарсбург)

Рт се уздизао 43 метара изнад мора стрмом кречњачком литицом, тако да се стреле из бродова нису могле пребацити преко утврђења. Унутар утврђења, поред храма, налазиле су се и штале и смештај за 300 коња и још толико коњаника Световидове "личне" гарде.

У просеку сваких сто година овај рт, као и остатак острва, губи између 10 и 20 метара. Данашњи остаци утврђења претстављају трећину оригиналне локације.

Као резултат тога, неколико година су вршена хитна археолошка ископавања која су открила место Световидовог храма, за које се дуго мислило да је изгубљено због обалног колапса.

Историја

Словени су се на Рујан доселили у 9. веку и претпоставља се да су још тада основали светилиште, а касније су постепено зидали и надограђивали утврђење. Рујанци су неко време доминирали острвом и храм је добио на значају као верски центар за Словене на јужном Балтику након уништења града Ретре 1068. Храм је служио као место пророчишта и примао је понуде од других народа, не само од Словена. Једном приликом, дански краљ Само даровао је храму златни пехар врхунске израде, за шта је примио и награду.

Године 1136. дански краљ Ерик II је са својом војском освојио тврђаву светилишта и натерао Рујанце да приме хришћанство. Међутим, одмах при повлачењу Данаца, Рујанци су се вратили свом паганизму. Као знак побуне неколико рујанских бродова напало је и опљачкало данске луке, што је данцима јасно дало до знања да ако желе да покоре Рујанце, морају заузети цело острво.

Године 1157. олуја је уништила рујанску флоту код обала Норвешке. Ово је Дански краљ Валдемар I искористио како би покренуо велику експедицију 1159. у намери да заузме Аркону, а у томе му је помогао новоизабрани бискуп од Роскилде, и његов лични пријатељ из детињства, Абсалон.

Овај, први покушај заузимања Арконе, је прошао неуспешно. По приближавању на острво, дошло је до неслагања краља са својим вазалима око тога како треба извести опсаду, што је дало довољно времена гарнизону у Аркони да их примети и организује одбрану места. Непосредно након тога, уследила је олуја која је потопила велики број данских бродова. Многи су се повукли назад у Данску и од 260, остало је само 60 бродова који су са Валдемаром приспели на острво. Огорчен изгледом ситуације, он је спровео пар напада на оближња места пре повлачења.

Рушење кипа Световида 1168.

Иако је експедиција била неуспешна, ови омањи напади, више налик викиншким пљачкањима, следећих 10 година постали су главни начин данског ослабљивања моћи Рујанаца. Њихове армије постале су маје, а напади све учесталији, са све дубљим продирањем у вендску(рујанску) територију. Мада се никад нису упуштали у опсаде већих градова, увек избегававши суочавање са пуном моћи Рујанске војске.

Године 1168. Валдемар покреће нову експедицију и 19. маја започиње опсаду града која је трајала до 15. јуна, када је једна група данских и рујанских млађих војника почела да се гађа камењем преко утврђења. Један од Данаца је направио ризичан потез и покушао да подметне пожар под зидинама, у чему је успео. Због мањка воде, Рујанци нису могли да угасе пожар и предали су утврђење. Након уласка у град, Световидов кумир је срушен, а његов храм опљачкан.

Рујански принчеви Тетислав и Јаромар су наставили да управљају својим територијама као вазали данске краљевине, а стари пагански храмови су замењени хришћанским. Након смрти свог брата, Јаромар је владао до 1218.

Култ Световида

Модерна реконструкција Световидовог кумира

Уметнички приказ храма у Аркони

Сакс Граматик описује Световидов култ на следећи начин:

"Ево како се светковао велики празник овога идола. Једанпут у години, кад се сабере летина, скупи се гомила народа испред храма, па принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и врло дугу косу, једини је имао право да уђе у светилиште. Дан пре те свечаности, он је брижљиво очистио метлом сав храм, где он такође једини има право да уђе, пазећи добро да не дише док је ту. Кад му треба да удише ваздух, истрчи на врата да божанство не би било окужено додиром једног човечјег даха. Сутрадан, кад се скупи свет пред вратима, свештеник (жрец) узме суд из идолових руку и испитује да ли се течност у суду смањила од раније обележеног знака. Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој години; у противном случају, предсказује изобиље. По овим знацима, он унапред обавештава да ли ће бити мало или много користи од земаљских производа. Затим, то пиће од прошле године проспе по идоловим ногама у виду преливања жртве, па напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање, чинећи да му нуди да пије, почне онда од њега свечаним призивањем тражити свакојака добра за себе и за отаџбину, богатство и славу за грађане. Онда одједном прогута све оно што је било у суду, поново га напуни, па стави у десну идолову руку. После овога, донесу пред кип један округао и као стас човечји висок колач, посут медом; свештеник зађе иза колача и пита народ да ли га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу да га догодине не виде. Ова жеља значи не да свештеникова или народна срећа догодине буде боља, већ да је догодишња жетва обилнија. Затим поздрави народ у име идола, опомене га да остане постојан у својој побожности и у приношењу жртава, а зато му обећава извесну награду у победе на копну и на мору.

Остатак дана посвећен је гозби; једу месо животиња принесених на жртву. Оне их тада наведу и на неумереност. Но, на овим гозбама повредити умереност и трезвеност (прејести се и напити се), значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култ богу по један новчић. Попу додељују трећину плена као да је он допринео победи. За своју службу он има три стотине коња и толико коњаника. Све што се оружјем или крађом задобије, поверава се на чување свештенику. Он прави заставе и украсе (металне). Пљачку чува у сандуцима у којима бејаше доста сребра и употребљиве материје. Ту су се гомилали и сви државни и приватни поклони, које су купили ревносни просиоци. Овај бог је имао још храмова у многим местима. Њих су опслуживали свештеници нижег реда.

За себе је он (кип-бог) имао свог коња беле боје. Бејаше грех ишчупати му из гриве или репа и једну длаку. Само свештеник храма је могао да га напаса и опрема. По причању Рујана, Световид (тако се зове овај идол) ратује противу непријатеља јашући на овоме коњу. Главни разлог за ово веровање био је овај: Често ујутру коњ бејаше сав каљав и знојав као да је дуго јурио по Пољу. Исти коњ служио је и за гатање, на овај начин: Кад је реч да ли треба или не треба предузимати какав рат, свештеници наместе испред храма троструки ред копаља. Затим, вежу два копља косо са шиљцима доле. Кад хоће да крену у рат, најпре обаве свечане молитве и свештеник доведе коња да пређе преко копаља. Пође ли он при прескакању десном ногом, онда је срећан знак за исход рата; ако пође левом ногом, одмах се окану поласка. Исто тако раде и са походима на море и са свима осталим активностима."

Световид или Свети Вид

Историчари Хелмолд и Сакс слажу се у објашњењу Световидовог имена, именом хришћанског свеца Светог Вида(Санцтус Витус) или Светог Гија. Наводно, половином 9. века калуђери из Корвеја (Цорвеy) дошли су на Рујан да проповедају хришћанство. Они су тамо основали храм посвећен Господу Исусу Христу и Светом Виду. Након што су их Рујанци протерали, они су почели величати Светог Вида као Бога. Треба додати да Адам Бременски, од кога је Хелмолд позајмио доста података о Аркони, не спомиње Корвејске калуђере нити преобраћање Светог Вида у Световида.

По Велкелу (Воелкел), ова прича је била измишљена. Забележено је да су корвејски калуђери много штошта измишљали како би привукли пажњу лаковерног света. Могуће је, да је бог са таквим именом већ постојао међу Словенима, и да су због те сличности покушали да замене Световида са Светим Видом.

Забележено је да су Словени имали више назива са наставком -вид (вит, витх). Први део имена "Свент" је очигледно значио "свет", реч словенског порекла која, иако слична латинском "санцтус", нема никакве везе са латинским. Наставак "вит" постоји и у називима других словенских богова. Код Сакса налазимо бога Поревитхуса и једног који се зове Ругиевитхус - Руђевид; код Еба и Херборда, биографа Отона Бамбершког, спомиње се бог Херовитх или Геровитх. Поред тога тај наставак постоји и у доста личних имена (Зиемовит, Хостивит, Гозтивит, Лиудевитус).

Још једна теорија говори да би име овог бога можда могло да значи и свети дах, што допуњује прича о томе да свештеник није смео дисати док је у храму.

Археолошка истраживања

Световидов камен у католичком храму у Алтенкирхену

Јаромарсбург у Аркони је једини бедем за који имамо детаљне извештаје из тог времена. Бедем су више пута истраживали археолози због ерозије која се стално јавља око бедема. То је врло јасно показала информативна табла на Археолошкој изложби у Шверину 1995. године. Површина утврђења се смањила за 1000 година на 1/3 првобитне величине.

Ово је навело археологе да истраже утврђење пре него што је потпуно нестало у мору. Царл Сцхуцхардт, археолог из Берлина, предузео је 1921. године прво познато истраживање. Важан налаз је био да су писани извештаји Сакса били тачни и да је простор око храма као богомоље празан. Западни део храма показивао је мањи, али сада нивелисан зид, иза великог зида који је показивао дневни боравак. Да ли је то било за култне свештенике и њихове слуге или као уточиште за околна насеља као и занатску радњу, до данас се није могло утврдити.

У оближњој цркви Алтенкирхен, чија је градња вероватно већ почела 1185. године, налази се Свештенички камен (Приестерстеин) или Свантевит камен (Свантевитстеин) – непосредно изнад темељне основе – који је положен са стране. Постоје различите интерпретације овог камена. Могуће је да је камени рељеф исклесан у прехришћанско доба на Рујану, и да је свештеник могао представљати словенског бога Световида, јер је само он имао право да додирне велики и китњасти Световидов рог за пиће. Али то може бити и надгробни споменик принца Тетислава, који је добио полуострво Витов након данског освајања Рујана. Надаље, претпоставља се да положај камена представља супериорност Бога над паганским боговима.

Године 1930. Вилхелм Печ је истражио зид и документовао налазе. Најважнији резултат је то што је пронашао трагове борбе из 1136. (освајање данског краља Ерика II) испод борбеног и ватреног слоја из 1168. (дански краљ Валдемар I.). Још је био присутан дубљи спаљени слој који је датовао у 1000. годину.

Литература

• Луј Леже (франц. Лоуис Лéгер): Словенска Митологија (франц. Ла мyтхологие Славе), објављена 1901. године., први пут преведена на српски 1904. године од стране Радослава Агатоновића
• Краљевство словена, Мавро Орбини, Песаро 1601., превод: Фрањо Баришић, Радован Самарџић, Сима Ћирковић.
• Петзсцх-Мартинy: Wалл анд гате оф темпле фестивалс Аркона. Прäхист. Јоурнал XXI, п 237 фф у. 262, 1930
• Царл Сцхуцххардт : Аркона, Ретхра, Винета. Берлин 1926тх
• Петзсцх: А Викинг Фунд оф Аркона. Ин: Релеасес тхе антиqуитиес цоллецтион Греифсwалд. Волуме VII, 1935
• Астрид Туммусцхеит: Тхе стове алл еррорс – Тхе Темпелбург Аркона он тхе нортхерн тип оф Рüген. Ин: . Арцхаеологицал дисцовериес ин Мецкленбург-Ворпоммерн(= . Арцхаеологy ин Мецкленбург-Ворпоммерн Банд 5), Стате Оффице фор Цултуре анд Пресерватион, Сцхwерин 2009, п 157 фф,

Спољни линкови

• споттингхисторy, Јаромарсбург