Пређи на садржај

Корисник:Томкела/песак 4

С Википедије, слободне енциклопедије

Битка код Торy острва (понекад названа Битка код Донегала, Битка код Лох Свилија или Wарренова Акција) била је поморска борба током Француских револуционарних ратова, која се одиграла 12. октобра 1798. године између француских и британских ескадра на северозападној обали округа Донегал, тада у Краљевини Ирској. Последња акција Ирског устанка из 1798. године, Битка код Торy острва завршила је последњи покушај француске морнарице да искрца значајан број војника у Ирској током рата.

Битка код Тори острва.

Друштво Уједињених Ираца, предвођено Wолфом Тонем, извело је устанак против британске власти у Ирској 1798. године. Француска снага, под генералом Умбером, је искрцана у Килали, Мејо округу, на захтев побуњеника, али су били поражени. Необавештени о предаји Умбера, Французи су послали појачање. Краљевска морнарица је пресрела Французе у близини Торy острва, код обале Донегала. Французи су поражени, а Британци су заробили четири брода. Убрзо затим још 3 брода. Од укупно 10 бродова којих су Французи донели, само су се три вратила. Британци су поднели минималну штету. Битка је окончала наде Уједињених Ираца за спољном подршком. Тоне је ухапшен на заробљеном француском броду и изведен на обалу у Бункрани.

Означен је последњи покушај Француске морнарице да изврши инвазију било ког дела Британских острва. Такође је окончала последње наде које су Уједињени Ирци имали у добијању спољне подршке у својој борби против Британаца. Након акције, Тон је препознат на заробљеном француском броду и ухапшен. Британци су га извели на обалу у Бункрани, на полуострву Инисхоwен. Касније је оптужен за издају и осуђен, али је извршио самоубиство док је био у затвору у Даблину, неколико сати пре него што је требало бити обешен.

Почетак[уреди | уреди извор]

Непријатељи Велике Британије на континенталној Европи су одавно препознали Ирску као слабу тачку у британској одбрани. Искрцавање трупа тамо је било популаран стратешки циљ,[1] не само зато што би нападач могао очекивати подршку великог дела домаће популације,[1] већ и зато што би се највероватније суочио са мање бројним трупама у поређењу са осталим деловима земље. Ангажовање Британске војске у дуготрајној кампањи у Ирској би смањило њену доступност за друге ратне позорнице.[2] Коначно, француски планери су сматрали да би успешна инвазија Ирске могла послужити као идеална платформа за каснију инвазију Велике Британије.[3]

Реторика Француске револуције инспирисала је многе Ирце да се боре за сличне принципе слободе, једнакости и братства у својој сопственој нацији; слобода у овом контексту углавном значи независност од Велике Британије.[4] Са овим циљевима на уму, 1791. године дублински адвокат Вулф Тон основао је Друштво Уједињених Ираца. Удружујући се са Француском Републиком, друштво је било сузбијено од стране британских власти и приморано да се повуче у илегалу, када је избио рат између Француске и Велике Британије 1793. године.[5] Тон и други чланови тајно су путовали у Француску да убеде Француску Националну Конвенцију да изврши инвазију Ирске. Они су тврдили да би таква инвазија могла да рачуна на подршку великог броја ирских герилаца и, ако би била успешна, нанела би тежак ударац британским ратним напорима - можда чак довољно тежак да примора Британију да тражи примирје.[6]

Покушаји инвазије[уреди | уреди извор]

Француске поделе и порази, попут Глориозног Првог Јуна и операције Цроисиèре ду Гранд Хивер, отежали су организацију операције против Ирске. Негативан менталитет француске морнарице, услед њеног губитка великог броја најбољих генерала током Јакобинске диктатуре, повећавао је недостатак стратегијског размишљања.[7] У децембру 1796. године, адмирал Морар де Гал предводио је катастрофалну Експедицију за Ирску са 17 бродова линије и 27 мањих пловила, превозећи око 25.000 људи.[8] Међутим, није успео ниједан француски војник да се успешно искрца.[9] Године 1797. Вулф Тон и његови сапутници тражили су подршку од Батавијске Републике, која је била под француском окупацијом,[10] али ова холандска флота, уједињена с француском, поражена је од стране Северноморске флоте Краљевске морнарице под адмиралом Адамом Данкананом, у Бици код Кампердојна, чиме је окончана претња батавијске инвазије.[11]

Побуна 1798. године[уреди | уреди извор]

У нади да ће искористити спонтани устанак који се проширио Ирском у мају 1798. године, комодор Даниел Савари предводио је трећи и успешнији покушај. Са малом ескадром фрегата које су носиле лажне британске боје, искрцао је 1.150 француских војника у Килали, у августу, под командом генерала Хумберта.[12] Међутим, Французи су били неспремни јер су британске обавештајне операције откриле и ухапсиле већину вођа Уједињених Ираца и изазвале рани устанак.[13] Иако је устанак имао неке ране успехе, када је Хумберт стигао, исход је већ био одлучен поразом побуњеничких војски од стране британских трупа. Снагама Хумберта су се придружиле многи чланови Уједињених Ираца и они заједно имали су неког почетног успеха, али нису могли да се супротставе бројнијим британским снагама у Бици код Баллинамуцка и предали су се 8. септембра.[14] Упркос малој величини, Саваријева ескадра фрегата и војска које су превозиле нису имале значајан утицај на кампању.[15]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Пакенхам, п. 25
  2. ^ Цооксон, п. 52
  3. ^ Цоме, п. 182
  4. ^ Пакенхам, п. 27
  5. ^ Броокс, п. 605
  6. ^ Пакенхам, п. 29
  7. ^ Реган, п. 88
  8. ^ Јамес, п. 4
  9. ^ Пакенхам, п. 19
  10. ^ Иреланд, п. 146
  11. ^ Иреланд, п. 147
  12. ^ Иреланд, п. 153
  13. ^ Броокс, п. 605
  14. ^ Смитх, п. 141
  15. ^ Цлоwес, п. 344

Литература[уреди | уреди извор]

  • Броокс, Рицхард (2005). Цасселл'с Баттлефиелдс оф Бритаин & Иреланд. Лондон: Wеиденфелд & Ницолсон. ИСБН 978-0-304-36333-9. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Tomkela/песак_4&oldid=25756224”