Крајпуташи у Кушићима
| Крајпуташи у Кушићима | |
|---|---|
 Споменичка група на улазу у насеље | |
| Опште информације | |
| Место | Кушићи |
| Општина | Општина Ивањица |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 19. век−20. век |
Крајпуташи у Кушићима налазе се на улазу у Кушиће (Општина Ивањица), изнад пута који повезује Ивањицу и Сјеницу. Шест крајпуташа првобитно се налазило у центру насеља, изнад чесме, одакле су 1977. године пренети на садашње место, где је некада било сеоско гробље.[1] Споменици су подигнути у помен војницима страдалим у Првом светском и Јаворском рату.[2]
Од шест споменика, премерених, преписаних и публикованих 1995. године[1] у целовитом стању преостала су само три.
Епитафи
[уреди | уреди извор]Крајпуташ Николи и Обраду Павловићу из Кушића
[уреди | уреди извор]Споменик од пешчара димензија 116х79х20 cm.[1] На предњој страни приказан је лик младог војника, а на полеђини и бочној страни уклесан текст епитафа.
Осим наслага жутог лишаја, споменик је релативно добро очуван.
Натпис гласи:
- Спомен НИКОЛЕ ПАВЛОВИЋА из Кушића
- кои је часно и поштено поживијо 59. г.
- а умро 30-ог новембра 1915. год.
- Бог да му душу прости и сина му
- ОБРАДА као војника II чете I батаљона 1-ог пука
- кои је као борац погинуо у 1916. год.
- у 27. години свог живота.
- Овај спомен подиже мужу и сину Петра и сна свекру
- и свом мужу Милорада и унук — син Милосав.[1]
Крајпуташ Михаилу Петронијевићу и Мијаилу и Душану Бошковићу
[уреди | уреди извор]Омањи споменик у облику стуба од сивог пешчара, димензија 105х33х20 cm.[1]
Преломљен и видно оштећен у горњем делу.
Споменик је подигла неутешна мајка тројици својих синова. Епитаф гласи:
- Да би се створила наша велика и уједињена држава
- дала сам све што сам имала, оно што ми је најмилије
- — моја три сина:
- МИХАИЛА ПЕТРОНИЈЕВИЋА кои као жанд. каплар Подринског жанд. одреда
- ордонанс штаба Дринског и умро 1. јануара 1914. год. у (нечитко)
- МИЈАИЛА БОШКОВИЋА кои као редов 3. чете 1. бат. IV пеш. пука
- умре од колере јуна 1913. г. у Велесу и
- ДУШАНА БОШКОВИЋА кои као редов 3. чете II поз.
- погину на Солунском фронту септембра 1916. год.
- Они сви тројица дадоше своје млађане животе
- за ослобођење и уједињење нашег народа
- и оставише своје кости на бојном пољу
- а мене оставише саму самохрану да их оплакујем док сам жива.
- Овај биљег који ћу уместо моја 3 сина гледати за кратко време мог живота
- подиже им од уштеђене инвалидске потпоре мајка Синђа уд. из Деретина 1921. г.[1]
Крајпуташ Вукоти и Радојку Рацићу из Деретина
[уреди | уреди извор]Споменик од пешчара у облику стуба димензија 183х39х30 cm.[1] Са обе стране урезане су стојеће фигуре војника, а на бочним, испод декоративних крстова, натписи.
Осим површинских оштећења и наслага жутог лишаја, споменик је релативно добро очуван.
Натпис гласи:
- Спомен умрлих ратника браће РАЦИЋА.
- ВУКОТЕ војника 7-ме брдске батерије Дрин. артиљ. пука
- храброг борца противу непријатеља Турака и Бугара
- који је одликован за храброс, а умро 7. маја 1914. год.
- у 28. год. свог живота, у Кривој Паланци у Македонији,
- и рођеног му брата
- РАДОЈКА војника 1. чете 1. батаљона 13. п. пука
- који умре 5. фебр. 1915. год. у 20. години у Штипу.
- — Синови бив. Саве Рацића из Деретина.
- Спомен овај подиже им ожалошћена мајка Станојка
- и брат од стрица Ђурђе, сестре Роса Станка и Станица.[1]
Крајпуташ Љубисаву Дабовићу из Кушића
[уреди | уреди извор]Споменик од пешчара у облику стуба димензија 130х31х18 cm.[1] На лицу уклесана је стојећа фигура војника, на десном боку пушка са бајонетом, а на наличју и левом боку натпис.
Споменик је прекривен лишајем и начет бројним површинским оштећењима.
Натпис гласи:
- Знак овај показује тело покојнога ЉУБИСАВА ДАБОВИЋА из Кушића
- бившег војника 1-ве кл. баталиона Моравичко Ужичке бригаде
- кои је у 21. год. живота свога за славу и слободу народа србског
- храбро борећи се против Турака погинуо у борби на Калипољу 24. јунија 1876. год.
- Бог да му душу прости, и син његов
- НОВИЦА од 3. г. умре 12. августа 1876. год.
- Биљег оваи подигнуо едином сину и унуку Никола Бабовић са снаом Анђелијом[1]
Крајпуташ непознатом учеснику Јаворског рата
[уреди | уреди извор]Споменик од пешчара у облику стуба. На предњој страни приказан је војник без оружја, а на полеђини уклесан текст епитафа.
Споменик је преломљен и нема горње половине, тако да се не зна коме је био посвећен.[1]
На преосталом делу пише:
- ... баталиона Моравичко Ужичке бригаде
- кои је у 24. год. живота свог
- под Владом Књаза Милана Обреновића IV-ог
- за славу и слободу народа србског
- храбро борећи се против Турака
- погинуо у битки на Калипољу 24. јунија 1876. год.
- Израдио Мијаило Поповић из села Свјештице.[1]
Крајпуташ непознатом учеснику Јаворског рата родом од Битоља
[уреди | уреди извор]Споменик је оборен у траву, преломљен и нема горње половине.[1]
Преостали део текста гласи:
- ... за крст часни и слободу златну
- борећи се с Турцима 21. август. 1876. г. на Кушићима погинуо.
- Никола је био човек кога сваки његов пријатељ и познаник
- морао оплакати а родом из Кожани од Битола.
- Овај споменик подиже му супруга Тодора и синовац его Никола.[1]
Референце
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Игњић, Стеван ... (1972). Ивањица : хроника моравичког краја. Београд: Републички одбор Савеза удружења бораца народноослободилачког рата Србије :.
- Радивојевић, Драгутин М. (1995). Камена казивања ратника: моравички крајпуташи. Чачак: Литопапир.
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Николић Радојко, Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: Литопапир.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.