Пређи на садржај

Крста Цицварић

С Википедије, слободне енциклопедије
Крста Цицварић
Датум рођења(1879-09-14)14. септембар 1879.
Место рођењаНикојевићи, Кнежевина Србија
Датум смрти31. октобар 1944.(1944-10-31) (65 год.)
Место смртиБеоград, Краљевина Југославија (дејуре)
Подручје Војног заповедника у Србији (дефакто)

Крста Цицварић (Никојевићи, 14. септембар 1879. — Београд, 31. октобар 1944) био је српски активиста и новинар. У првој деценији 20. века износио је анархосиндикалистичке идеје, а при крају живота био је уредник неколико пронемачких таблоида и декларисани антисемит.[1][2]

За време окупације објављивао је текстове у квислиншким гласилима и подстицао на мржњу. Стрељан је без суђења 31. октобра 1944. године, иако потпуно слеп, од стране партизана након ослобођења Београда.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 14. септембра 1879. у селу Никојевићи код Ужица.

Похађао је Ужичку гимназију. Одбијао је да похађа часове веронауке, и изјавио да је атеиста и безбожник.[1] Због конфликта са Настасом Петровићем, професором у гимназији, који га је због неслагања назвао „демоном”,[3] исписао се из школе 1896. године.

Убрзо након тога напустио је град и преселио се у Београд где је завршио Гимназију и уписао Филозофски факултет Београдског универзитета. Након тога, уписао је факултет у Бечу, али је одлучио да се врати у Србију и бави се анархистичким активизмом.

Цицварић је хапшен и затваран неколико пута због тога што је писао. 1905. године Василије Кнежевић, један од чланова Цицварићеве групе Раднички клуб Једнакост основао је анархистички лист Хлеб и слобода. Убрзо креће да због листа плаћа новчане казне, и због немогућности да их плати бива осуђен на затворску казну, док лист преузима Цицварић. Лист престаје да излази после само 3 броја, а Кнежевић се склања у Ваљево разочаран својим контактом са анархистима Цицварићем и Петром Муњићем.[4] Цицварић је заједно са Петром Муњићем основао је анархистичке новине Радничка борба 1907. године. Новине престају да излазе после догађаја везаних за штрајк радника шећеране на Чукарици у фебруару 1907. године.[5] Због анархистичких текстова био је затворен у Пожаревцу и бива пуштен током анексионе кризе.[6]

У штампарији Живојина Дачића где се штампао Цицварићев лист Ново време је 1911. радио Недељко Чабриновић, коме је он поклонио велики број књига и сва своја дела. Чабриновић их је понео са собом у Сарајево где је неке спалила његова мајка, а неке је сачувао и позајмљивао пријатељима.[7][8]

Године 1911. покренут је дневни лист Стража као "слободоумни орган јавног мишљења". Директор је био Крста Цицварић, а исти уређивао Душан Шијачки.[9] Мобилисан је Крста у Балканским ратовима. Лав Троцки га спомиње у ратној кореспонденцији Балкански ратови 1912-1913 као „слободног анархисту” и директора листа Стража, за који тврди да критикује српске социјалдемократе на нивоу трачарења.[10] У социјалистичким "Радничким новинама", одбацују јула 1915. године оно што о њима пише "краљевски републиканац и царски демократа" Цицварић.[11] Поново је мобилисан током Првог светског рата, заробљен је и провео рат као ратни заробљеник Аустроугарске у Нежидеру.

Након Првог светског рата креће да пише за Београдски дневник чији је власник био Душан Паранос, а глодур Мехмед Жунић. Цицварић је испрва био уводничар и главни полемичар, да би 7. августа 1922. први пут био потписан као уредник и директор. Од септембра те године у заглављу листа стоји Београдски дневник Крсте Цицварића.[6] На мети су му најчешће били радикали као странка, и Никола Пашић и Стојан Протић као њени први људи. Пашић је био „лопурда”, „олош”, „зликовац” и, на крају, „најкоруптивнији човек за кога зна историја Србије”, а кад је његов син Радомир добио батине, “Београдски дневник” пише да се „поступак националне омладине у Новом Саду може потпуно разумети и да се он мора и потпуно одобрити“. Његов стил писања је био контроверзан, и због тога су га многи критиковали па и упоређивали са америчким издавачем жуте штампе Виљем Рандолф Херстом.[2]

Године 1929. прелази у Балкан, чији је власник Светолик Савић, осим што се бавио новинарством, продавао је и траве за лечење рака, туберкулозе, падавице и црног пришта. Пашић је у међувремену умро, па је главна мета Цицварићевих напада Влатко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, за кога се каже да је „јеврејско копиле”, и пита „што се тај дугоноси уопште усуђује да говори?”. У тексту „Србима Мојсијеве вере” из 29. априла 1936. каже да су Јевреји „упропастили и нашу Словенску мајку Русију и… посејали зло у целом свету” и да сада против њих „води борбу велики вођ Немачке Хитлер… Зашто? Сасвим оправдано.“[1]

Последње године живота провео је у Београду, готово потпуно слеп. Од маја 1940. до марта 1941. године Светолик Савић и он издају недељник Нови Балкан[12], који је прохитлеровски и антисемитски. Наиме, о Ајнштајну пише:

Шта значи јеврејско духовно вођство сведочи случај са Ајнштајном. То је један Јеврејин из Мађарске… иначе Ајнштајн је математичар жонглер. Његова фамозна теорија (тзв. Теорија релативности) није довољно солидна и против ње постоје јаки приговори. Међутим борба против њега није била могућна. Имајући у рукама велику европску штампу, његови сународници направили су у циркуску рекламу: они су га приказали као највећег научног генија који се досад родио… Тако је пештански Јеврејин стекао светску славу и постао је такав ауторитет да му се на научним конгресима у његову присуству, није смело ништа приговорити. Постојало је тада у Европи, у научном свету, једно стање које се може назвати Ајнштановска опсесија. Хитлерова револуција учинила је крај тој опсесији у Немачкој и целој Европи.

— Крста Цицварић, Српски народ, 06.5.1944.

За време немачке окупације у Другом светском рату Цицварић је објављивао антијеврејске и пронацистичке текстове у новинама Ново време и љотићевским новинама Српски народ.[13] После ослобођења Београда, партизани су га оптужили за колаборационизам и стрељали без суђења[14] током ноћи између 30. и 31. октобра 1944. године. Локација његовог гроба је непозната.

Дела

[уреди | уреди извор]

Цицварић је написао неколико филозофских дела и углавном је писао о политици. Био је колумниста у многим новинама и љути критичар филозофа и научника Бранислава Петронијевића. Током целог живота писао је о анархизму и критиковао Западну цивилизацију. Био је љути противник монархије, комунизма, социјал-демократије и империјализма.

  • Из анархистичког програма, Нова штампарија С. Раденковића и Брата, Београд, 1909.
  • Плава књига о српском питању, Геца Кон и Комп, Цетиње, 1909.
  • Социјалисти на влади. Св. 1, Штампарија Д. Димитријевића, Београд, 1909.
  • Идеализам или материјализам, с нарочитим погледом на философију Бранислава Петронијевића, Штампарија Србија, Београд, 1909.
  • Како ћемо победити Аустрију, Наумовић и Стефановић, Београд, 1909.
  • Анархизам и анархисти, Наумовић и Стефановић, Београд, 1909.
  • Дарвин или Ламарк, пад дарвинистичке доктрине, Штампарија Србија, Београд, 1910.
  • Светозар Марковић и бирократски систем пред судом Слободана Јовановића, Б. Димитријевић, Београд, 1910.
  • Социјализам и балканска конфедерација или Један крупан успех српске социјалне демократије, Штампарија Србија, Београд, 1910.
  • Српска социјална демократија на прекрету, Штампарија Петра Муњића и Комп, Београд, 1910.
  • О Сањину, одбрана и критика, Штампарија Србија, Београд, 1910.
  • Демократија и социјализам, критички поглед на њихову праксу и њихову теорију, Издање пишчево, Београд, 1910.
  • Шта је метафизика, Штампарија Србија, Београд, 1910.
  • Стојан Протић и наш нови устав, Београдски дневник, Београд, 1919.

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в Petrović, Momčilo (1. 4. 2014). „Krsto Cicvarić, otac srpskih tabloida”. Blic. Приступљено 5. 12. 2018. 
  2. ^ а б Матић, Новица. „Ко је оклеветао Цицварића”. Српско наслеђе. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 5. 9. 2017. 
  3. ^ Ђерић, Александар. „Новинар, анархиста и филозоф Крста Цицварић”. Užice.net. Архивирано из оригинала 18. 01. 2013. г. Приступљено 5. 9. 2017. 
  4. ^ Кнежевић 2014, стр. 26
  5. ^ Кнежевић 2014, стр. 55–82
  6. ^ а б Barović, Vladimir (22. 7. 2010). „Nekrunisani kralj "žute" štampe”. Vreme. Приступљено 5. 12. 2018. 
  7. ^ Дедијер 1966, стр. 200
  8. ^ Bogićević, Vojislav (1954). Sarajevski atentat: izvorne stenografske biljes̆ke sa glavne rasprave protiv Gavrila Principa drugova, održane u Sarajevu 1914 g. Sarajevo: Državni arhiv Narodne republike Bosne i Hercegovine. стр. 29. Приступљено 6. 9. 2017. 
  9. ^ „Стража : слободоумни орган јавног мишљења”. Београд: Драгољуб Стојаковић. 1911—1915. 
  10. ^ Trotsky, Leon (1980). The Balkan wars, 1912-13 - The War Correspondence of Leon Trotsky. New York: Monad Press. стр. 103. ISBN 978-0-913460-67-2. Приступљено 6. 9. 2017. 
  11. ^ Радничке новине", Ниш 1915.
  12. ^ Goldstein, Ivo (2003). „The Catholic Church in Croatia and the 'Jewish problem', 1918–1941”. East European Jewish Affairs. 33 (2): 131. S2CID 162192189. doi:10.1080/13501670308578005. Приступљено 5. 9. 2017. 
  13. ^ Радановић 2011, стр. 277–278.
  14. ^ Перо Симић: "Тито и Срби", Београд 2016.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Крста_Цицварић&oldid=28720788”