Пређи на садржај

Никола Поповић (народни херој)

С Википедије, слободне енциклопедије
никола поповић
Никола Поповић
Лични подаци
Датум рођења(1916-12-09)9. децембар 1916.
Место рођењаЛипа, код Цетиња, Краљевина Црна Гора
Датум смрти8. новембар 2005.(2005-11-08) (88 год.)
Место смртиБеоград, Србија, Србија и Црна Гора
Професијавојно лице
Породица
СупружникВјера Поповић
Деловање
Члан КПЈ од1936.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска народна армија
19411973.
Херој
Народни херој од27. новембра 1953.

Одликовања
Орден народног хероја
Орден заслуга за народ са златним венцем Орден партизанске звезде са сребрним венцем Орден братства и јединства са сребрним венцем
Орден за војне заслуге са великом звездом Орден за храброст Партизанска споменица 1941.

Никола Поповић (Липа, код Цетиња, 9. децембар 1916Београд, 8. новембар 2005), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 9. децембра 1916. године, у селу Липи, код Цетиња, његов отац Крсто Зрнов Поповић, био је црногорски генерал и један од вођа Божићне побуне, 1919. године, против династије Карађорђевић. Током Другог светског рата Крсто је био вођа квислиншке оружане формације у НД Црној Гори зване Ловћенска бригада. Група Крста Поповића је била дистанцирана од групације окупљене око Секуле Дрљевића, али је ипак била под командом италијанских окупатора са задатком да се бори против партизана у Црној Гори, иако су му синови били у партизанима.

Школовао се у родном месту, затим Цетињу, па у Белгији — где му је отац боравио у избеглиштву. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1936. године.

Учесник је Народноослободилачке борбе од 1941. године. У Тринаестојулском устанку, био је на челу герилског одреда у борби за Чева и учествовао у борбама за ослобађање Цетиња. У току борбе на Сутјесци постављен је за команданта батаљона, који је имао задатак да обезбеди повратак Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору на окупирану територију Црне Горе. По ослобођењу Београда постављен је за команданта београдске бригаде народне одбране.

По ослобођењу Југославије завршио је Војну академију ЈНА. Након тога је постављен за начелника Девете поморске области, обављао је дужности начелника катедре КОВ-а у Вишој војној поморској академији, начелника катедре оператике у Ратној школи ЈНА све до 1973. године, када је пензионисан у чину генерал-мајора.

Умро је 8. новембра 2005. године у Београду, а сахрањен је у родном месту.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и других југословенских одликовања. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.

Литература

[уреди | уреди извор]