Пређи на садржај

Орхан Гази

С Википедије, слободне енциклопедије
Орхан I
тур. I. Orhan
Други османски владар, Орхан-бег.
Лични подаци
Пуно имеОрхан од Османа
Датум рођења(1281-07-05)5. јул 1281.
Место рођењаСогут, Иконијски султанат
Датум смрти17. март 1362.(1362-03-17) (80 год.)
Место смртиБурса, Османско царство
ГробЏамија Орхана Газија
Породица
СупружникНилуфер Хатун, Аспорча хатун, Теодора Кантакузин
ПотомствоМурат I, Халил, Сулејман-паша
РодитељиОсман I
Малхун Хатун
ДинастијаОсманска династија
2. Султан Османског царства (Бег)
Период9. август 132617. март 1362.
ПретходникОсман I
НаследникМурат I

Орхан-бег или Орхан Гази или Орхан Хан (тур. Orhan Bey или Orhan Gazi; 5. јул 1281Бурса, 17. март 1362), је био други владар (бег) Османског царства од 1326. до 1362. године, владајући непуних 36 година. Орхан је рођен у Согуту као син бег Османа I и султаније Малхун Хатун. Орханов деда је био бег Ертугрул, а баба Халиме Хатун.

У раним годинама своје владавине, бег Орхан I је усредсредио своју енергију на освајање већег дела северозападне Анадолије. Већина ових области била је под византијском влашћу и он је добио своју прву битку код Пелеканона против византијског цара Андроника III Палеолога. Емир Орхан I је такође заузео земље Карасида од Баликесира и Ахија од Анкаре.

Низ грађанских ратова који су обележили почетак владавине деветогодишњег византијског цара Јована V Палеолога, били су од велике користи султану Орхану I. У византијском грађанском рату 1341–1347,године, намесник цар Јован VI Кантакузин је удао своју ћерку принцезу Теодору за султана Орхана I. Султан Орхан I је ангажовао османске ратнике против супарничких снага царице Ане Савојске, дозвољавајући им да пљачкају Тракију. У византијском грађанском рату 1352–1357. године, цар Јован VI Кантакузин је користио османске снаге против цара Јована V Палеолога, дајући им на коришћење европску тврђаву Цимпе око 1352. године.[1][2] Снажан земљотрес разорио је Галипоље (савремени Гелиболу) две године касније, након чега је Орханов син, Сулејман-паша, заузео град, дајући Османлијама снажан мостобран у континенталној Европи.

Према муслиманском учењаку Ибн Батуту, султан Орхан I је био „највећи од туркоманских краљева и најбогатији богатством, земљом и војним снагама“.[3]

Долазак на власт

[уреди | уреди извор]

Султан Осман I Гази је умро 1323. или 1324. године,[4] а Орхан га је наследио. Према османској традицији, када је султан Орхан I наследио оца, предложио је свом брату Алаедину да деле царство у настајању. Он је то одбио на основу тога што је њихов отац одредио Орхана као јединог наследника и што царство не би требало да буде подељено. Прихватио је за свој део само приходе једног села у близини Бурсе.

Султан Орхан I му је тада рекао: „Пошто, брате мој, нећеш узети стада која ти нудим, буди пастир мога народа; буди ми везир“. Реч везир, на османском језику, са арапског вазир, значила је носилац терета. Алаедин је, прихватајући ту функцију, прихватио је терет моћи свог брата, према оријенталним историчарима. Везир Алаедин, као и многи његови наследници на тој функцији, није често лично командовао војскама, али се бавио оснивањем и управљањем цивилним и војним институцијама државе.

Државна организација

[уреди | уреди извор]

Османлије су престале да се понашају попут вазала владара Селџука и више нису печатирали новац њиховим ликом, нити су користили њихово име у јавним молитвама. Ове промене неки приписују самом султану Осману I, али велика већина оријенталних писаца их приписује везиру Алаедину, Орхановом брату. Такође му се приписују увођење закона који поштују различите субјекте царства и стварање и финансирање сталне војске регуларних трупа. Његовим саветом и саветом турског државника, формиран је прослављени јањичарски корпус, институција коју су европски писци погрешно и накнадно поправили и приписали султану Мурату I.

Јањичари

[уреди | уреди извор]

Историчари говоре да је Алеадиново војно законодавство много допринело каснијим освајањима Османлија. За османски беглук је створио сталну војску, редовно плаћену и дисциплиновану пешадију и коњицу, и то много векова пре него што је краљ Шарл VII, основао своје прве сталне чете, које се сматрају првом модерном "стајаћом" војском.[5]

Орханови претходници, бег Ертугрул и султан Осман I, ратовали су на челу наоружаних вазала и добровољаца. Ова војска се појављивала само када је требало да се бори, а потом би се распуштала. Везир Алаедин је био одлучан да Османлије буду успешне у својим освајањима, стога је створио пешадију која је постала стална и која је била уредно плаћена. Те трупе су се звале јаје, или пијаде. Били су подељени на десетине, стотине и хиљаде са својим заповедницима. Њихова плата је била велика, а њихов понос је забринуо остале државе око Османског царства. Из овога је произашао чувени јањичарски корпус, који се дуго сматрао пошасти Балкана и Централне Европе, све док га није укинуо султан Махмуд II 1826. године.

Чандарли, који је био Орханов рођак, је предложио султану Орхану I да створи војску у потпуности сачињену од деце из освојених места. Чандарли је тврдио:[6]


Неки говоре да је установљено да би се супротставило моћи турског племства које је у очима Османлија порасло у снази, угледу и непоузданости. Други муслимани су били против тога, видећи девширму као грубо кршење права султанових немуслиманских поданика. Османски правни стручњаци покушали су да оправдају девширму на основу тога што регрутовани нису били „заштићени људи“ јер су њихови преци били покорени.[6]

Такође је тврдио да ће формирање јањичара од покорене деце навести друге људе на усвајање, не само деце из покорених нација, већ и Османлије, који ће доћи као добровољци да се придруже војсци. Поступајући по овом савету, султан Орхан I је изабрао хиљаду најлепших дечака из освојених хришћанских породица. Регрути су обучавани у складу са њиховим индивидуалним способностима и запослени на радним местима од професионалних војника до великог везира. Ова пракса се наставила вековима, све до владавине султана Мехмета IV.

Владавина

[уреди | уреди извор]

Прва половина владавине

[уреди | уреди извор]

За првог везира свога царства, Орхан је прогласио свога брата Алаедина. У младости је био јако повучен, али се после вратио на братов двор и вредно радио на организовању нове државе. Нарочиту пажњу је посветио финансијама, као главном извору државне снаге, почевши од 1328. год. ковати Орканов новац. Његов задатак је био да са кнежевима склапа, дели и води бригу и послове владара. Уједно, био је и први носилац титуле — паша.

Само државно уређење у младој турској држави било је у основи демократско. Вредност људи се највише ценила по војничким вештинама, jер све што је постигао, Орхан је, у ствари, постигао помоћу ратничке вредности Турака, који су свима традицијама били везани за ту врсту рада.

У првој половини своје владавине од 1326. до 1344. године, Орхан је учврстио темеље своје владавине у Малој Азији, истовремено изграђујући своју војску. У исто време се распало Царство Селџука, и било је већим делом припојено Османском царству. 1337. године Орхан је покушао са 36 бродова да заузме Константинопољ, али је доживео понижавајући пораз.[7]

Друга половина владавине

[уреди | уреди извор]
Територија Османског царства око 1355. године, за време Орхановог владања.

У другом делу његове владавине, од 1344. до 1359. године, владавина Орхана се распростирала до Тракије и Македоније. Он се заправо и сматра творцем Османског царства. Козе Михаило је био врло близак са њим, као вођа његове велике војске. Орхан је основао и изградио многе манастире, џамије и школе. Однос са Византијом је био проблематичан, па су често водили ратове. Орхан је наредио 1357. године свом сину Сулејман-паши да пређе Дарданеле. Он је тада заузео Галипоље, али је умро убрзо након тога. Султан Орхан је умро у дубокој старости 1362. године.[7]

Учешће у рату два Јована

[уреди | уреди извор]

Освојивши највећи део западне Анадолије, Орхан је узео учешћа у политичким превирањима у тада декадентном Византијском царству женидбом са Јеленом, ћерком Јована Кантакузина. Као цену овог брака, Орхан је 1346. године помогао Кантакузину да збаци свог дотадашњег савезника Јована V са престола и његове регенте.

Помаган од Турака, Јован Кантакузин поправља свој положај. Када је у Цариграду умро његов главни противник, Алексије Апокавк, окренуло се и јавно мишљење у његову корист. Свет је био сит грађанског рата и његових све тежих последица. Кантакузенова странка веровала је у способности свог вође и хтела је, да му, уз компромис са законитим царем, обезбеди власт и утицај у држави. 3. фебруара 1347. отворили су му капије престонице. Кантакузен је поново био крунисан за цара и дата му власт на десет година, када ће царовати сам у име младог цара, који ће постати његов зет, а да после тога ће царовати заједно. То измирење није поправило положај Византије.

Као заповедник области према српској граници, од Дидимотике до Кавале је био постављен Кантакузинов син Матија. Он је, као царев син, имао задатак да ободри Грке под српском влашћу и да им да наде на скоро ослобођење. Чим је учврстио свој положај у Цариграду, Кантакузен шаље посланство Душану, у ком му захваљује за учињене услуге и тражи повраћај узетих градова. Душан је то одбио и Византија напада Србију. Помаган од стране Орханових Турака, којима је један од вођа био и Орханов син Мурат, касније цар, Матија нападе Србе на источној граници, око Кавале. У тим борбама грчко становништво страдало је више од Турака, жељних плена, који нису много разбирали коме шта припада, него од самих Срба. Сам поход, због таквог понашања Турака, није много допринео савезницима.[7]

Рат против Србије

[уреди | уреди извор]
Отоманска минијатура Орхана Газија из 16. века.

После тога Турци настављају пљачке по Византијским територијама и по јужној Бугарској. Византија их позива у рат против Српског царства. Лако су освојили град Бер, искористивши скеле постављене за оправку градских зидина. Градска посада српска је била разоружана, па пуштена, а немачки најамници могли су изаћи слободно са свом опремом. Одмах, чим су добили тај град, Срби су довели доста велику посаду и прегли су одмах са огромним бројем радника (говорило се о 10.000) да обнове његове бедеме, и то у великом обиму, како би се у град могао склонити не само што већи број људи, него и стоке, и то са местом за пашу. Његов губитак изазвао је због тога врло мучан утисак, тим више што је притом било и издаје. После Бера пали су Воден, Острово, Нотија. У овим освајањима знатна удела су имали Турци. Напад на град Србију храбро је одбио војвода Прељуб, иако се грчко становништво одмах споразумело са нападачима. О предаји Византији су сад размишљали и хрисопољски заповедник Брајан, заповедник Гинекокастра Вук, па чак и угледни српски војсковођа Хлапен. Када се цар Душан вратио на југ повратио је све изгубљене територије.[7]

Османски односи на Балкану

[уреди | уреди извор]

У Малој Азији је њихово систематско продирање лишило Грке њихових главних градова и богатих области и сатерало их до саме обале. Кад су први већи Орханови одреди стигли у Цариград, свет их је тамо дочекао с радосним клицањем, не само зато што су Грци били радосни ради доласка нових помоћника, него и што су ти помоћници представљали стварну снагу. Да су ти помоћници били понекад далеко од тога да служе као просто оруђе Грцима видело се већ досад у више прилика.

Турци су показали прави интерес за Европу. Њихови први одреди нису били ништа друго него обичне помоћне чете, које слушају наредбе својих господара, али су врло брзо те помоћне чете постале нека врста извидница. Чим су Турци видели, како стоје ствари у Европи, каква је снага њихових грчких послодаваца и како је богат плен коме се с оне стране Дарданела могу надати, они су се лако решили да искористе то стање и то ново подручје. Османлије нису, као ни други пљачкаши, пазили много на то да ли ће оштетити своје најмодавце, а нарочито онда, кад ти најмодавци не врше према њима примљене обавезе.

Рачунајући с тим, Душан намисли да турске чете или премами на своју страну или да их одврати од помагања Византије. Стога шаље једно своје посланство у Бурсу и нуди султану ништа мање него своју кћер за жену. Бар тако говори Нићифор Григора. Султан је српско посланство примио с чашћу и отпратио га с даровима, али оно није доспело да се здраво и читаво врати у Србију. Једна грчка чета, коју је водио намесник Халкидике, пресрела је код Родоста српско посланство и њихову турску пратњу, затим је један део људи побила, а други заробила. Тај поступак веома је огорчио Турке и само велико унижење Кантакузеново могло је да смири Орхана. Душан је свакако ишао за тим, да Византију сасвим осами и да је онда, слабу и растровану, савлада без тежих напора. Његове планове није било тешко прозрети.[7]

Прелазак у Европу

[уреди | уреди извор]
Сребрни новчићи из периода владавине Орхана Газија.

У великој поморској бици пред Цариградом, 13. фебруара 1352, Млечани са својим грчким пријатељима не могоше савладати ђеновску флоту, која је била у савезу са Орханом. Уплашен тим неуспехом, Кантакузен се поче трудити, да се измири с Ђеновом и њиховим турским савезницима. Учинио је то несумњиво стога, што му је било јасно, да је немогућно водити борбу на толико фронтова и одржати се против свих напасти. Сукоб с царем Јованом био је поново на помолу.

Већ у лето 1352. водио је млади цар борбе с Кантакузеновим сином Матијом, само ускоро пожури отац у помоћ. Да се осигура за нове сукобе и да не би губио времена у превозу чета, Кантакузен понуди Турцима град Чимпу на Галипољу. Ови су примили понуду и 1352. прешли су у Европу, на одређено место, ако и не с намером да ту оснивају нову државу, да у Европи добију јако упориште за своје акције. Њихов прелазак у Европу, према томе, ако и није био завојевачки, с већим планом, није ипак био ни онако случајан како се понекад хтело да прикаже.

Стојан Новаковић је рекао једном приликом:

Цар Јован, видећи припреме Кантакузенове и бојећи се да сам прими борбу против њега и његових опасних савезника, обрати се за помоћ српском и бугарском цару. Да покаже своје искрене намере он је послао Душану као таоца свог брата Михаила. Тај акт најбоље показује значај Душанове личности и сарадње и однос византијског цара према њему. Душан се одазвао том позиву, који је био приправљен читавим његовим политичким радњом последњег времена. Одазвали су се и Бугари. Српску коњицу водио је казнац Градислав Бориловић. Близу градића Емпитија дође до борбе с Орхановим Турцима. Боља и окретнија турска коњица савлада Србе, уморне с далека пута, док Бугари побегоше, а Грци падоше у плен. Та битка решила је борбу. Као победник Кантакузен прогласи свог зета лишеним престола, а за савладара је поставио сина Матију. Цар Јован се повукао у Солун.

Притисак Турака осећао се све више. Њихове коњичке чете, сурове и грабљиве, нису водиле много рачуна о становништву подручја кроз која су пролазиле и од њих је наскоро процвилео и савезник и душманин. Непријатељи Кантакузенови бацали су кривицу за ту напаст на њега и имали су у том правцу доста успеха код света који је страдао и био киван и огорчен. Кантакузен је и сам увиђао, да му нови савезници почињу постајати опасан терет. Он стога куша да их се ослободи. Али сва његова настојања, па чак и богате новчане понуде, да се Турци врате у Азију остају без успеха. Друга беда, која је задесила јужну Тракију, а коју Турци одмах искористише, беше страховити земљотрес од 2. марта 1354. Од њега нарочито настрада Галипоље. Турци, предвођени Орхановим сином, Сулејман пашом, у великом броју, из Чимпе и нарочито из Азије, нагрнуше у опустели град и крај и поседоше га. Земља би одмах подељена у спахилуке и уведене турске власти. Узимање земље и поседа извршено је насилно, без много обзира према стародалницима. Тако се Турци угнездише на Балканском полуострву.

Долазак Турака у Европу донео је опасан елеменат за њену безбедност. Силни Орхан, са својом организаторском способношћу и јаком руком, беше створио од њих одличну војничку снагу и домало политичког чиниоца прворазредног значаја. "Са старинским вештинама пустињског разбојника спајају ови нови малоазијски Турци финесе њихових грчких суседа". Нагли развој раније запуштене Брусе, њихове престонице од 1326. год., давао је довољно доказа чак о конструктивној вредности њених господара. Сматрати Турке овог времена као просте пљачкашке хорде, које је само пук случај довео у повољну ситуацију, сасвим је погрешно и неисторијски. Код њих је, у ово време, владала једна воља, која је добро знала шта хоће и имала шири интерес.

Опасност од Турака опазили су доста рано сви суседи. Гомиле бегунаца са Галипоља доспеше до самог Цариграда, где су са ужасом причале о турској најезди. На Кантакузена диже се општа повика и гнев. Он постаде једна од најнепопуларнијих личности, јавно окривљаван због довођења Турака у Европу. И он сам увиђао је своју погрешку, али касно. Заузевши Галипоље, Турци су на његове протесте с иронијом одговарали, да они нису прекршили уговора, нити се огрешили о савезнике; они су само посели места потпуно напуштена. Узбуђена маса у престоници, незадовољна Кантакузеном, поче прилазити у редове странке младог цара Јована. Још ове исте године, 22. новембра 1354, успеше његове присталице да Јована доведу у Цариград и сруше Кантакузена. Осећајући се крив и одговоран, Кантакузен изгуби старо присуство духа и не покуша нов војнички отпор, него се помири са својим новим монашким чином, који је значио одрицање од сваке светске сујете. Као монах Јоасаф (од 10. децембра 1354.), предавши се богословским студијама и писању хисторије свога времена, Кантакузен је умро у дубокој старости 1383. године.

Ширење у Тракији

[уреди | уреди извор]
Турбе (гробница) Орхана Газија.

Угнездивши се на Галипољу, Турци брзо шире своја освајања. Још 1354. год. узели су Кипселу, на доњем току Марице, и Малград, па су затим продужили пљачке и походе дуж читаве обале Мраморног Мора све до Цариграда. Од раније научени на плен на бугарском подручју они 1354/5. год. почињу да проваљују и преко бугарске границе. Једна бугарска хроника говори, да су допрли чак до Софије. У сукобима с турским одредима цар Јован Александар изгубио је два своја сина, од којих му је Михајло био наследник и савладар.

Цару Душану су Турци задавали бриге, јер су сваким даном постајали видно јачи и агресивнији. Оном ко је мислио да иде даље према Истоку и Цариграду они су представљали ако не несавладљиву, свакако опасну препреку. Сметали су чак и у поседу стеченог. Брзи, лако покретни, смели, вешти ратници, они су српској војсци задали већ дотад два-три осетна ударца. Ако им се за времена не пресече даље укорењивање у Тракији, они, са својим јаким резервама у Малој Азији, могу доста брзо постати не само врло непогодан сусед, него можда и такмац за питање византијског наслеђа. Због тога Душан долази на мисао, да једном већом акцијом учини крај њиховом задржавању у Европи. Али, да би могао према њима развити своју пуну снагу, требало је да добије слободне руке на другим странама, нарочито на северу, где су Угри у последње време, од 1353. год., почели показивати своје старо непријатељско расположење. Требало је и иначе помирити западни свет, посебно талијанске републике и француски двор, са српском акцијом у Тракији, којој би непосредни циљ био одбијање Турака, а посредни, готово сигурно, посед Цариграда. Можда је цар желео, да се у његовој борби с Турцима не нађе на противничкој страни која хришћанска сила, можда Ђенова, стари пријатељ Турака и Душану и Србији не баш пријатељска ради њихових веза са Млецима. Стога свега, Душан решава да се обрати папи, да му понуди унију своје цркве с римском, а да папа зато њега призна и прогласи "капетаном Хришћанства", борцем за веру, и да га тако заштити од непријатељства других хришћанских држава.[8]

Паника у Византији

[уреди | уреди извор]

Душан се надао да ће му догађаји у Византији из друге половине 1354. год. знатно помоћи да се приближи свом давном циљу. Борбе између старог Кантакузена и младог цара нису биле завршене падом Кантакузена. Очеву борбу наставили су Кантакузенови синови, иако су добро осећали колико им успеху смета огорчење које је завладало против њиховог оца. У широком народу, који је највише страдао, страх од Турака претварао се понегде у панику. Један млетачки извештај из Цариграда од 6. августа 1354. говорио је, да би тамошњи грађани пристали и на туђу власт, чак и на млетачку или српску, само ако би та могла да их заштити од азијатског савезника.[8]

Пропаст Кантакузина

[уреди | уреди извор]

После смрти цара Душана у Србији избијају међусобице, а чим је за њих сазнао Матија Кантакузин напао је у заједници с једним турским одредом од неких 5.000 људи српско подручје, мислећи да ће на доста лак начин моћи да га поврати својој држави. Али, мимо очекивања, наишао је под Сером на добро спремљену српску војску, коју је водио ћесар Војихна. Грци и Турци су били потучени и нагнани у бег. Сам цар Матија, се сакрио у неком тршчару близу Филипија, али су га ту пронашли ловачки пси. Ухваћеног, Срби су га предали његовом противнику цару Јовану V Палеологу, по наредби царице мајке Јелене, која се налазила у свом серском граду, где је задржала власт, иако се одмах по Душановој смрти замонашила, и постала монахиња Јелисавета.[8]

Орхан је био најдуговечнији и владао је скоро највише од будућих османских султана. У последњим годинама, већину државних моћи препустио је рукама свог другог сина Мурата и живео је повучено у Бурси.

Године 1356, Орханов син Халил је био киднапован. Један од ђеновашких трговаца је успео да уочи младог принца и да га ухвати, а затим одведе на територију под ђеновском власти. Орхан је био веома бесан и успео је да наговори његовог зета Јована Палеолога да покуша да врати Халила. Јован је успео да га врати, плативши киднаперима 100 хиљада византијских иперпира.

1357. године Орханов најстарији и најискуснији син и вероватно наследник, Сулејман паша, умро је после повреда задобијених падом с коња у близини обале Мраморног мора. Коњ са којег је Сулејман пао сахрањен је поред њега и њихове гробнице се могу видети и данас. За Орхана је речено да га је веома погодила смрт његовог сина.

Орхан је убрзо умро, вероватно из природних разлога. Чини се прилично вероватним да је смрт његовог сина, међутим, била штетна за његово здравље. Орхан је умро 1362. године у Бурси, у доби од осамдесет година, након тридесет шест година владавине. Сахрањен је у турбе (гробници) са супругом и децом у Gümüşlü Kumbet, Бурси.

Супруге и потомство

[уреди | уреди извор]
  • Сулејман-паша (око 1316 - 1357). Најстарији познати син и планирани наследник који је био архитекта османског ширења у Тракији. Умро је од последица задобијених након пада са коња, а сахрањен је заједно са коњем у Болајиру, северно од Галипоља, где се њихови гробови могу видети и данас.
  • Хатиџе Хатун, удата за Сулејман-бега, сина Савџи-бега и преко њега унука Османа I.
  • 1299. године Орхан се оженио (1359.) Нилуфер Хатун, ћерком принца од Јархишара или византијска принцеза Хелена (Нилуфер), која је била грчког порекла,[9][10] и имала једног сина:
  • Мурат I (1319/1326 - 15. јуна 1389). Убио га је Милош Обилић током Косовске битке.[11][12]
  • Орхан се оженио Аспорчом Хатун. Њено порекло није познато.[13] Почивалиште Аспорче налази се у гробници Орхан у Бурси у Турској. Имали су најмање четворо деце:
  • Ибрахим бег, гувернер Ескишехира (1316–1362). Погубљен је по наредби његовог полубрата Мурата.
  • Фулерефулах-бег
  • Фатма Хатун
  • Селчук Хатун
  • Орхан се оженио 1346. Теодором Кантакузин, рођеном 1332. Била је ћерка Јована V Кантакузина, цара Византије, и Ирене Асанине.[14] Имали су бар једног сина:
  • Халил (1347–1362). Још док је био дете, ђеновашки гусари су га киднаповали. Византијски цар и његов будући таст Јован V Палеолог били су кључни за његово коначно пуштање на слободу. Халил се оженио Ирен, која је била ћерка Јована V Палеолога и Хелене Кантакузине.

1351. године Орхан и Стефан Урош IV Душан од Србије преговарали су о потенцијалном савезу. Било је предлога да се Душанова ћерка Теодора уда за Орхана, или за једног од његових синова. Међутим, српске дипломате напао је Нићифор II Орсини, након чега су преговори престали, брак се није догодио, а Србија и османска држава наставиле су непријатељство.[15]

У популарној култури

[уреди | уреди извор]

Лик Орхана приказан је у турској серији Kuruluş "Osmancık", из 1988. године.

Породично стабло

[уреди | уреди извор]
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Сулејман Шах
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Ертугрул
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Хајме Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Осман I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Халиме Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Орхан Гази
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Шејх Едебали
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Рабиа Бала Малхун Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Nicolle, David and Hook, Adam. Ottoman Fortifications 1300–1710. Osprey Publishing, 2010. page 8 Retrieved 3 Sep 2011.
  2. ^ Goffman, Daniel. The Ottoman Empire and Early Modern Europe. Cambridge University Press, 2002. page 42 Retrieved 3 September 2011.
  3. ^ Henry Glassie (1991). Turkish Traditional Art Today. p. 370.
  4. ^ Kafadar, Cemal (1995). Between Two Worlds: The Construction of the Ottoman State. стр. 16. 
  5. ^ Lewis, B. (1964). „Edward S. Creasy: History of the Ottoman Turks. (Oriental Reprints, No. 1.) xix, [xii], 560 pp. Beirut: Khayats, 1961. (Distributed in G.B. by Constable. 42s.)”. Bulletin of the School of Oriental and African Studies. 27 (1): 224—225. ISSN 0041-977X. doi:10.1017/s0041977x00101090. 
  6. ^ а б „Tumblr”. thelastdiadoch.tumblr.com. Приступљено 2021-07-01. 
  7. ^ а б в г д „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. www.rastko.rs. Приступљено 2021-07-01. 
  8. ^ а б в „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. www.rastko.rs. Приступљено 2021-07-22. 
  9. ^ Anastos, Milton V. (1969). „Steven Runciman. The Fall of Constantinople, 1453. Cambridge: Cambridge University Press, 1965. xiv+256 pp. Map, 8 plates, 2 figures. Index. $6.50.”. Renaissance Quarterly. 22 (2): 157—159. ISSN 0034-4338. doi:10.2307/2858811. 
  10. ^ Salzmann, Ariel (2006-04-01). „The Nature of the Early Ottoman State. Heath W. Lowry”. Speculum. 81 (2): 557—558. ISSN 0038-7134. doi:10.1017/s0038713400003213. 
  11. ^ Helmolt, Hans F. (1907-01-01). „Ein verschollener politischer Aufsatz Leopold Rankes”. Historische Zeitschrift. 99 (1): 552—567. ISSN 2196-680X. doi:10.1515/hzhz-1907-0192. 
  12. ^ Fine, John V. A. (1994). The late medieval Balkans : a critical survey from the late twelfth century to the Ottoman Conquest (1st paperback edition изд.). Ann Arbor. ISBN 978-0-472-10079-8. OCLC 749133662. 
  13. ^ „Leslie P. Peirce. The Imperial Harem: Women and Sovereignty in the Ottoman Empire. (Studies in Middle Eastern History.) New York: Oxford University Press. 1993. Pp. xii, 374. Cloth $60.00, paper $19.95”. The American Historical Review. 1995. ISSN 1937-5239. doi:10.1086/ahr/100.2.560. 
  14. ^ Peter F. Sugar, стр. 15-16.
  15. ^ Vryonis, Speros; Ostrogorsky, George (1958). „History of the Byzantine State”. The American Historical Review. 64 (1): 85. ISSN 0002-8762. doi:10.2307/1844874. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
турски султан
1326 — 1362