Портал:Историја/Биографија 20 2013
Марко Мрњавчевић (око 1335 — 1395) био је de jure српски краљ од 1371. до 1395, док је de facto владао само територијом у западној Македонији са центром у Прилепу, познатом као Прилепско краљевство. У српској народној епици, у којој му је посвећен један од циклуса пјесама, познат је као Краљевић Марко. Његов отац, Краљ Вукашин, био је савладар цара Стефана Уроша V, чија је владавина била обиљежена слабљењем централне власти и осамостаљивањем обласних господара у Српском царству, што је поспјешило његов распад. Вукашинови посједи обухватали су земље у Македонији, Косову и Метохији. Он је 1370. или 1371. крунисао Марка за „младог краља“; ова титула укључивала је могућност да Марко наследи бездјетног Уроша на српском пријестолу.
У Маричкој бици 26. септембра 1371, Турци Османлије поразили су и убили Вукашина, а око два мјесеца касније умро је Цар Урош. Марко је након тога законски постао краљ српске државе, али српски великаши, који су практично постали независни од централне власти, нису ни помишљали да га признају за свог врховног господара. Неодређеног датума након 1371. ушао је у вазални однос према турском султану. До 1377. значајне дијелове територије коју је наслиједио од Вукашина разграбили су господари околних области. Краљ Марко је у стварности постао само један од обласних господара, који је владао релативно малим подручјем у западној Македонији. Задужбина му је Манастир Светог Димитрија близу Скопља, познат као Марков манастир, изграђен 1376. Погинуо је у бици на Ровинама 17. маја 1395, борећи се у Влашкој на страни Турака.
Иако је био владар релативно скромног историјског значаја, Марко је током турске окупације постао један од најпопуларнијих јунака српске народне епике и усмене традиције уопште. Сличан статус има и у традицијама других јужнословенских народа. Бугари га поштују као свог народног јунака под именом Крали Марко. Запамћен је као неустрашиви заштитник слабих и беспомоћних, који се борио против неправде и дијелио мегдане са турским насилницима. ...даље...