Разговор:Пресократовци/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили научним, експериментални поступком, ве== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили научним, експериментални поступком, ве== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили нау== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили научним, експерименталним поступком, ве== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула.== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили научним, експерименталним поступком, ве== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили науч== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили науч== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили науч== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили науч== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили науч== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула. А они до својих закључака и нису долазили научним, експериментални поступком, ве== Први поднаслов == КОЛЕВКА ЗАПАДНЕ МИСЛИ — ЈОНИЈА

Родно место грчке филозофије била је обала Мале Азије, а први грчки филозофи били су Јоњани.Док се Грчка, због инвазија Дорана који су у XI веку старе ере преплавили стару егејску културу, налазила у стању прилваичног хаоса и варварства, Јонија је сачувала дух старије цивилизације дотичног тла.Јонском свету припадао је и Хомер (Хомерос), без обзира на то што је своје епове написао под патронатом нове ахајске аристократије. Међутим, Хомерови епови не могу се сматрати за филозофска дела (иако су они, наравно, веома значајни због откривања одређених слојева грчког схватања света и начина живота, а њихов васпитни утицај на Грке из каснијих времена не би смео да се потцени), јер изоловане филозофске идеје, које налазимо у овим еповима, веома су далеко од систематичности [мање систематичне него у еповима Хесиода (Хесиодос), епског песника копнене Грчке, који излаже своје песимистичко схватање историје, своје убеђење у владавину закона у животињском свету и своју моралну оданост правди међу људима]. Ипак, значајно је то да и највећи грчки песник и први почеци систематске филозофије припадају Јонији. Али те две велике јонске творевине, Хомерови епови и јонска космологија, не јављају се, напросто, једна за другом. Без обзира на то какво гледиште имали о ауторству, композицији, датуму или датумима настанка Хомерових епова, јасно је бар то да друштво које они приказују није друштво из периода јонске космологије, већ друштво које припада знатно примитивнијем добу. Слично томе, друштво које слика Хесиод, млађи од »двојице« великих епских песника, далеко је од друштва грчког полиса, од оног друштва које је настало након слома моћи племенске аристократије, односно, након оног слома који је омогућио слободан раст градског живота у копненој Грчкој. Грчка филозофија није израсла у условима херојског живота насликаног у Илијади, нити у оним условима када је господарило земљишно племство приказано у Хесиодовим еповима. Рана грчка филозофија, иако је по природи дело појединаца, била је, такође, и творевина града-државе. Она је, у одређеној мери, одсликавала владавину закона и схватање закона која су предсократовци у својим космологијама проширили, на читав универзум. Зато у одређеном смислу постоји континуитет између ране јонске космологије и хомерског схватања врховног закона, судбине или воље која управља боговима и људима, хесиодске слике света и песникових моралних захтева. Када су уредили друштвени живот, људи су могли да се окрену рационалном размишљању, а у периоду детињства филозофије њихову пажњу је, пре свега, заокупљала природа као целина. Са психолошког становишта, то би се могло једино и очекивати. Дакле, иако је непобитно да је грчка филозофија настала у народу чија цивилизација потиче из преисторијских времена, оно што називамо раном грчком филозофијом јесте »рано« само у односу на потоњу грчку филозофију и процват грчке мисли и културе на Копну. Међутим, када је реч о претходним вековима развоја грчког народа, она може да се сматра пре плодом зреле цивилизације, плодом који, с једне стране, обележава крај јонске блиставости и, с друге, најављује сјај хеленске, посебно атинске културе. Ми смо рану грчку филозофску мисао представили као завршну творевину древне јонске цивилизације. Међутим, ми морамо да се присетимо да је Јонија била, тако рећи, место сусрета Запада и Истока, па може да се постави питање да ли је грчка филозофија настала под утицајем Истока, да ли је она, на пример, пренета из Вавилона или Египта. Неки су заступали такво гледиште, али је оно морало да буде напуштено. Грчки филозофи и писци не знају ништа о томе — чак ни Херодот(Херодотос), који је толико нестрпљив да изложи своју омиљену теорију о египатском пореклу грчке религије и цивилизације.Теорија о источном пореклу углавном потиче од александријских писаца, од којих су је преузелу хришчански апологети.На пример, Египчани из хеленистичког периода тумачили су своје митове према идејама грчке филозофије.Медутим, то тумачење јесте само један пример алгоризовање које су чинили александрици; оно нема ништа објективнију вредност од мишљрња Јевреја да је Платон своју мудрост црпио из Старог завета.Наравно, било би веома тешко да се објасни како је египатска мисао могла да буде пренета Грцима (ми и не очекујемо да су трговци били ти који су преносили филозофске идеје), али као што је то Барнет приметио, истраживати да ли су филозофске идеје овог или оног источног народа могле да буду пренете Грцима практично значи губити време, уколико се претходно не утврди да ли је дотичан народ заиста имао филозофију. Никада није доказано да су Египћани имали филозофију коју би могли пренети, док је неодржива претпоставка да је грчка филозофија дошла из Индије или из Кине. Постоји још једно становиште које треба размотрити. Грчка филозофија је била присно повезана са математиком, па се тврдило да су Грци своју математику преузели од Египћана, а астрономију од Вавилонаца. Више је него вероватно да је математика у Грка претрпела утицај Египта а астрономија утицај Вавилона, и то због тога што су грчка наука и филозофија почеле да се развијају управо у оном подручју где би се могла очекивати размена с Истоком. Тај исказ не треба бркати с исказом да Грци научну математику изводе из Египта, а своју астрономију из Вавилона. Да оставимо детаљне аргументе по страни, нека буде довољно то што ћемо указати да су математику Египћана сачињавали емпиријски, груби и брзи методи за постизање практичних резултата. Дакле, геометрија Египћана се, углавном, састојала од практичних метода за поновно омеђавање поља после изливања реке Нил. Научну геометрију нису развили Египћани, њу су развили Грци. Слично томе, и Вавилонци су астрономска проучавања изводили ради прорицања. Та астрономија је, углавном, била астрологија. Међутим, у Грка она је постала научна дисциплина. Зато, чак и ако допустимо да су практична земљомерска математика Египћана и астрономска посматрања вавилонских астролога утицали на Грке и обезбедили им припремну грађу, то уопште није било науштрб оригиналности грчког духа. Наука и мишљење, нешто сасвим различито од чисто практичног прорачунавања и астролошких поука, биле су дело тог духа и не дугују ништа Египћанима нити Вавилонцима. Грци се, наиме беспоговорно појављују као првобитни мислиоци и научници Европе. Они су, први, трагали за знањем ради њега самог, и тежили су ка сазнању у научном, слободном и беспредрасудном духу. Штавише, због карактера грчке религије, они нису имали никакву класу свештеника која би својим јаким традицијама и својим властитим учењима, тврдоглаво одржаваним и доступним само малом броју појединаца, могла да омете развој слободне науке. У својој историји филозофије Хегел прилично брзо одбацује индијску филозофију, а као разлог наводи да се она не разликује од индијске религије. Допуштајући да у њој има филозофских схватања, он тврди да она немају форму мисли. Она су изражена у поетској и симболичкој форми, па им је, слично религији, практична сврха ослобађање људи од животних обмана и несрећа преча него постизање знања ради самог знања. Не саглашавајући се у потпуности са Хегеловим схватањем индијске мисли (која је од Хегеловог времена знатно јасније приказана западном свету и у својим чисто филозофским аспектима), са њини можемо да се сложити у томе да је грчка филозофија од почетка била мишљење које је стремило према духу слободне науке. Она је, можда, понекад тежила ка томе да преузме место религије, и са становишта вере и са становишта понашања. Али то се дешавало због недовољности грчке религије, а не због неког митолошког или мистичког карактера грчке филозофије.(Нико и не помишља, наравно, на то да умањи место и функцију »мита« у грчкој мисли, а још мање тенденцију филозофије да у одређеним временима пређе у религију, као што је случај са Плотином. Доиста, када је реч о митовима, »у ранијим космологијама грчких физичара митски и рационални елементи се међусобно прожимају у једном још неразлученом јединству«. Тако говори професор вернер Јегер у књизи Аристотел, основе историје његовог развоја (Аристотел, Фундаменталс оф тхе Хисторy оф Хис Девелопмент, п. 377). Професор Целер (Зеллер) наглашава непристрасног Грка према свету који их је окруживао, што им је, у споју са њиховим смислом за реалност и снагом апстраховање,»веома рано омогучило да своје религиозне идеје сагледају као оно што су, запрво, биле - творевине уметничке уобразиље «. (То, наравно, не би у потпуности важило за грћки народ у целини - за нефилозофску већину.)Од тренутка када су пословићни мудрост мудрацаи митова песника заменили упола наућна, упола филозофска размишљања и проучавања јпнских космолога, уметност је, може се речи, била замењена (сасвим логично) филозофијом.

 Njeni blistavi vrhunci biće Platon i Aristotel, a vremenom će,zajedno sa Plotinom, dostići visine u kojima se filozofija prevazilazi, ali ne mitologijom već misticizmom. Ipak, nije bilo naglog prelaza od »mita« ka filozofiji. Tako se može reći da je Hesiodova teogonija našla nastavljača u jonskoj kosmogonijskoj spekulaciji; mitski elementi se postepeno povlače pred rastućom racionalnošću, mada još ne iščezavaju. Doista, oni su prisutni u grčkoj filozofiji čak i u poslesokratskim vremenima.

Блистава остварења грчке мисли заметнула су се у Јонији. Али ако је Јонија била колевка грчке филозофије, Милет је био колевка јонске филозофије. Јер у Милету је Талес(Тхалес), најстарији јонски филозоф, достигао свој врхунац. Јонски филозофи су били дубоко импресионирани променом, рађањем и рашћењем, пропадањем и смрћу. Пролеће и јесен у спољашњем свету, младост и старост у животу човека, настајање и пропадање — то су биле очевидне и неизбежне чињенице универзума. Велика погрешка је замишљати Грке као срећну и безбрижну децу сунца, која само бесциљно дангубе по тремовима града и зуре у величанствена уметничка дела или постигнућа својих атлета. Грци су били веома свесни мрачне стране наше егзистенције на овој планети, јер су у позадини, са друге стране сунца и радости, уочавали неизвесност и несигурност људског живота, неизбежност смрти и тамну будућност. Теогнидова изјава — »Најбоље је човеку да се није морао родити и да није морао угледати светлост сунца; али ако се једном родио (друго најбоље), за њега јесте да прође кроз капије смрти што је могуће брже« — подсећа нас на Калдеронове (Цалдерон) речи (тако драге Шопенхауеру): »Ел маyор делито дел хумбре, Ес хабер нацидо«.**. Теогнидове речи поново одјекују у Софокловом Едипу Колонском: ».. . Не бити рођен — сваки побеђује говор«.

Međutim, iako su Grci imali svoj ideal umerenosti, od tog ideala neprestano ih je odvlačila volja za moć. Neprekidno međusobno trvenje grčkih gradova, čak i na vrhuncu grčke kulture, čak i onda kada im je u očiglednom interesu bilo da se skupa ujedine protiv zajedničkog neprijatelja, neprestane pobune u samim gradovima, bez obzira na to da li ih predvodi slavoljubiv oligarh ili demokrata demagog, podmitljivost javnih ličnosti u grčkom političkom životu — pa i onda kada je u pitanju bila bezbednost i čast njihovog grada — sve to pokazuje da je volja za moć bila vrlo jaka kod starih Grka. Grk se divio uspešnosti, divio se idealu jakog čoveka koji zna šta želi i ima snagu da to postigne; njegov pojam o vrlini znatnim delom je označavao sposobnost da se postigne uspeh. Kao što primećuje profesor De Berg (De Burgh): »Grci bi smatrali Napoleona za čoveka istaknute vrline.« Da bi se u to uverili, treba samo da pročitamo veoma iskreno i prilično razmetljivo priznanje bezobzirne zelje za vladanjem koje Tukidid daje u izveštaju o pregovorima između predstavnika Atine i Melosa. Atinjani izjavljuju: »ali i mi i vi treba da kažemo šta uistinu mislimo, i da težimo samo ka onom što je moguće, jer i mi i vi jednako dobro znamo da se u raspravi ljudi ono pravedno pojavljuje samo tamo gde je nužda prisile jednaka na obadve strane, a da moćni čine ono što mogu, dok slabi uzimaju ono što moraju.«* Slično se kaže i u slavnim rečenicama: »Jer za bogove verujemo, a za ljude znamo, da po nuždi prirode vladaju gde god mogu. Ovaj zakon nismo mi doneli, niti smo se prvi njime koristili; mi smo ga samo zatekli i preuzeli i za sva vremena ga ostavljamo potomstvu, a mi znamo da biste i vi i svi drugi, kada bi bili tako jaki kao što smo mi, činili ono što i mi činimo.«Jedva da bi se moglo naći besramnije iskazivanje volje za moć, a Tukidid uopšte ne daje nikakve nagoveštaje da on sam osuduje držanje Atinjana. Treba se podsetiti na to da su Atinjani, kada su Meljani konačno morali da se predaju, pobili sve muškarce koji su prispeli za vojsku, porobili žene i decu, i kolonizovali ostrvo a sve to u zenitu atinskog sjaja i umetničkih ostvarenja. Želja za viadanjem prisno je povezana sa grčkim shvatanjem o hibris. Čovek koji ide predaleko, koji nastoji da bude i da dobije više nego što mu sudbina određuje, neizbežno će, prema shvatanju Grka, izazvati božansku ljubomoru i sopstvenu propast. Čovek ili narod kojima vlada razuzdana žudnja za samoisticanjem strmoglavce padaju u pogibeljno samopouzdanje, a time se i uništavaju. Slepa strast uzgaja samopouzdanje, a uobraženo samopouzdanje vodi u propast.

Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула.

Сређивање

Има ли неко некакву идеју? --BokicaK ^{Got something to say?} 11:56, 10. март 2007. (CET)

За почетак чланак не треба раздвајати, јер ће остати само увод или клица од њега. Космолошки период се не може објаснити без помињања ових првих филозофа и њихове мисли. Ништа не смета да се неке ствари понове у респективним чланцима о сваком од њих. Можда средити, мало боље и прецизније срочити и подјелити на два одјељка, тј., монистичке и плуралистичке космологије, додати повезнице, итд. Кад ухватим времена да се позабавим, настојаћу да направим нешто од овога. За почетак стављам га на моју листу приоритета. ---Славен Косановић- {разговор} 12:57, 13. јул 2007. (CEST)

Ja stvarno ne znam šta sa ovim člankom. Ne razumem se u filozofiju, ne mogu da pronađem interwiki, članak je više skup biografija... -- Bojan  Razgovor  13:15, 31. јул 2008. (ЦЕСТ)

Међутим, иако су Грци имали свој идеал умерености, од тог идеала непрестано их је одвлачила воља за моћ. Непрекидно међусобно трвење грчких градова, чак и на врхунцу грчке културе, чак и онда када им је у очигледном интересу било да се скупа уједине против заједничког непријатеља, непрестане побуне у самим градовима, без обзира на то да ли их предводи славољубив олигарх или демократа демагог, подмитљивост јавних личности у грчком политичком животу — па и онда када је у питању била безбедност и част њиховог града — све то показује да је воља за моћ била врло јака код старих Грка. Грк се дивио успешности, дивио се идеалу јаког човека који зна шта жели и има снагу да то постигне; његов појам о врлини знатним делом је означавао способност да се постигне успех. Као што примећује професор Де Берг (Де Бургх): »Грци би сматрали Наполеона за човека истакнуте врлине.« Да би се у то уверили, треба само да прочитамо веома искрено и прилично разметљиво признање безобзирне зеље за владањем које Тукидид даје у извештају о преговорима између представника Атине и Мелоса. Атињани изјављују: »али и ми и ви треба да кажемо шта уистину мислимо, и да тежимо само ка оном што је могуће, јер и ми и ви једнако добро знамо да се у расправи људи оно праведно појављује само тамо где је нужда присиле једнака на обадве стране, а да моћни чине оно што могу, док слаби узимају оно што морају.«* Слично се каже и у славним реченицама: »Јер за богове верујемо, а за људе знамо, да по нужди природе владају где год могу. Овај закон нисмо ми донели, нити смо се први њиме користили; ми смо га само затекли и преузели и за сва времена га остављамо потомству, а ми знамо да бисте и ви и сви други, када би били тако јаки као што смо ми, чинили оно што и ми чинимо.«Једва да би се могло наћи бесрамније исказивање воље за моћ, а Тукидид уопште не даје никакве наговештаје да он сам осудује држање Атињана. Треба се подсетити на то да су Атињани, када су Мељани коначно морали да се предају, побили све мушкарце који су приспели за војску, поробили жене и децу, и колонизовали острво а све то у зениту атинског сјаја и уметничких остварења. Жеља за виадањем присно је повезана са грчким схватањем о хибрис. Човек који иде предалеко, који настоји да буде и да добије више него што му судбина одређује, неизбежно ће, према схватању Грка, изазвати божанску љубомору и сопствену пропаст. Човек или народ којима влада разуздана жудња за самоистицањем стрмоглавце падају у погибељно самопоуздање, а тиме се и уништавају. Слепа страст узгаја самопоуздање, а уображено самопоуздање води у пропаст. Добро је да се схвати та страна грчког карактера. Платонова осуда теорије да »моћ јесте право« постаје утолико значајнија. лако се, дакако, не слажемо са Ничеовим оценама, не можемо а да се не дивимо његовој оштроумности у увидању односа имеђу грчке културе и воље за моћ. Наравно, не у смислу да је тамна страна грчке културе једина страна њиховог духа далеко од тога. Као што је деловање воље за моћ у грка чињеница, тако јесте чињеница и грчки идеал умерености и хармоније. Ми морамо да схватимо да постоје две стране грчког карактера и културе: постоји страна умерености, уметности, Аполона и олимписких божанстава, и постоји страна разузданости, безобзирног самоистицања, диониска помама коју је Хурипид насликао у Бакхама. Као што испод блиставих остварења грчке културе може да се види кал ропства, тако се и испод света снова олимпске религије и олимпске уметности види понор диониског беснила, песимизма и свих облика недостатка умерености. На крају крајева, није сасвим фантастична претпоставка, надахнута Ничеовом мишљу, да се знатан део олимпске религије може сматрати за узду коју су намакнули сами себи диониски грци. Гоњен вољом за моћи до самоуништења, грк ствара олмпски свет снова, богове који га љубоморно надзиру да не прекорачи границе постављене човеку. На тај начин, грк изражава своје предосећање о томе да би узбуркане силе његове душе могле на крају да постану разорне и за њега самог. Ово тумачење, наравно, није научан приказ једног историчара религије о пореклу грчке олимпске религије; желимо само да укажемо на психолошке чиниоце на прописе »природе«, ако хоћете који су можда, макар и несвесно, деловали у души Грка.

Ali napustimo tu digresiju. Uprkos melanholičnoj spram grčkog duha, činjenica da su Grci opažali neprekidan tok promene, prelazak živog u mrtvo i mrtvog u živo, pomogla im je da preko jonskih filozofa dopru do početka filozofije. Ti mudri Jonjani uvideli su da, uprkos svih promena i prelaza, može postojati nešto postojano. Zašto? Zato što se nešto menja u nešto drugo. Mora da postoji nešto sto je prvobitno, nešto Sto traje, nešto što poprima različite oblike i trpi promene. Pro-mena ne može da bude puki sukob suprotnosti. Razmišljajući, oni su zaključili da postoji nešto iza tih suprotnosti, nešto prvobitno. Stoga, jonska filozofija ili kosmologija uglavnom jeste pokušaj da se odredi šta jeste taj prvobitan element ili (Urstoff) svih stvari, pri čemu se jedan filozof odlučivao za ovaj, a drugi za onaj element. Šta je svaki filozof odredio za svoj Urstoff nije toliko bitno koliko činjenica da je ta ideja jedinstva svima bila zajednička. Činjenica promene, kretanja u aristotelskom smislu, sugerisala im je pojam o jedinstvu, iako, kao što Aristotel kaže oni  nisu objašnjavali  kretanje.

Јоњани су се међусобно разликовали према томе како су одредивали своју пратвар (Урстофф), али им је било заједничко то што су је сматрали материјалном. Талес се одлучио за воду, Анаксимен (Анаxименес)за ваздух, Хераклит за ватру. Супротност између духа и материје још није била схваћена. Отуда, лако су де фацто били материјалисти - по томе што су један облик материје називали начелом јединства и првобитном твари свих ствари - они, ипак, тешко могу да се сматрати материјалистима у нашем смислу речи. Они нису јасно схватали разлику између духа и материје. коју би затим одбацивали. Они је нису били потпуно свесни, или бар нису уочавали њене импликације. Строга се може речи да јонски мислиоци нису били толико филозофи колико првобитни научници који су покушавали да објасне материјални и спољашњи свет. Али морамо да се подсетимо на то да се они нису зауставили на оном чулном, него су надишли појаве доспевши до мишљења. Без обзира на то да ли је вода, ваздух или ватра одредивана као пратвар (Урстофф), сигурно да се ниједна од тих твари не појавја као таква , то јест као крајњи елемент. Да би се било која од њих схватила као крајњи елемент свих ствари, нужно је било да се оде преко појава и чула.