Разговор:Хипноза/Архива 1

Архива 1

Архива 2

vrlo ću rado diskutovati sa svakim na ovu temu ili sa nekim ko se ne slaže sa mojim izmenama.

--Score 19:05, 27. април 2007. (CEST)

То је лепо, али чланак је започет ћирилицом, и по правилима Википедије, мора да остане на ћирилици. -- Обрадовић Горан (разговор) 19:36, 27. април 2007. (CEST)

А што се тиче дискусије, имам пар проблема са твојом изменом. Прво ..se može setiti svakog momenta svog života.. хмм, јел баш сваког? За овакве тврдње мораш да наведеш извор. Друго otvara vrata neverovatnim mogućnostima што се овога тиче, труди се да се уздржиш од оцена као што је невероватно, јер теби или мени може бити невероватно, а некоме другом може бити вероватно. Надам се да разумеш о чему говорим (енциклопедијски стил, бла, бла, трућ..) :) -- Обрадовић Горан (разговор) 19:40, 27. април 2007. (CEST)

Ok, слажем се што се тиче ћирилице, компјутер на коме сам писао није био припремљен ѕа азбуку па сам ишао линијом мањег отпора.

У вези "..невероватних могућности.." такође признајем да си у праву, немам много искустава у енциклопедијском изражавању, али ћу покушати да се "поправим". Ово "невероватно" је мало и смешно, јер ја сам један од оних који верују да није невероватно из сопственог искуства јер се лично бавим хипнотерапијом (хипнотерапеут).

Међутим, и даље тврдим да се СВАКА особа са IQ преко 70 са којом се може успоставити вербална комуникација може хипнотисати и може сетити сваког тренутка свог живота - и не само сетити, него га и скоро буквално, поновно проживети са свим оригиналним атрибутима - осећајима, мирисима, звуцима итд., да не идемо даље, јер многима је и ово близу фантастици. Говорим из сопственог искуства као психотерапеута. Што се тиче литературе, можеш погледати: Dave Elman, HYPNOTHERAPY. Score 20:53, 2. мај 2007. (CEST)

Да видим да ли се добро разумемо. Да ли под сваког тренутка подразумевамо исте ствари? Рецимо, ако ја узмем књигу коју нисам прочитао, и листам је један минут. Да ли желиш да кажеш да ћу ја под хипнозом моћи да репродукујем делове те књиге рецимо 5 година касније? Или ако не, да ли бих могао да репродукујем неку књигу коју сам прочитао пре 10 година? Иначе, видим да си стручан за ову тему (што се за мене никако не може рећи), тако да не покушавам да ти солим памет, већ само да дам неке смернице што се тиче стила. Поздрав. -- Обрадовић Горан (разговор) 21:02, 2. мај 2007. (CEST)

Да ти кажем искрено, са репродуковањем књиге нисам пробао јер то нема никакве терапијске сврхе (бар досад није било). Теоретски би требало да буде могуће јер се подсвесни део ума сећа сваког појединог момента који си икад проживео и НИКАД не заборавља ништа! Зато је код лечења страхова, фобија и депресија могуће радити регресију у којој се особа под хипнотизеровим вођством сећа инцидента којим је све почело и може "унети" исправке, тј. "репрограмирати" догађај и буквално излечити особу којој би са "нормалном" психотерапијом требало провести месеце ако не и године и опет имати половичан успех. Score 21:13, 2. мај 2007. (CEST) Score 21:13, 2. мај 2007. (CEST)

Um=mozak? Nikako!

Gorane, Vidim da si stavio link sa "UM" da pokazuje na "MOZAK". Tu se nikako ne bi mogli složiti, koliko sam video u tvom profilu, ti se zanimaš i za filozofiju, između ostalog. Mozak je ljudski organ, fizičko telo. Um je...? više metafizički pojam, nešto što nikom nije pošlo za rukom da zaista definiše. Da li je svaki pojedinačni um samo proizvod životnog iskustva koji je između ostalog sposoban da spekuliše, kreira, kontroliše i oseća deo samo te osobe ili integralni deo jednog velikog globalnog entiteta koji nije potpuno svestan svoje pripadnosti? Na osnovu teorije kvantne fizike sve što postoji, bilo gde, živo i neživo, je jedan jedini entitet i um zapravo stvara našu fizičku realnost. Mozak to ni kom slučaju ne može, ni teoretski, zato bih te zamolio da ukloniš taj link. Score 12:22, 4. мај 2007. (CEST)

Као што се овде може видети, нисам ја направио тај линк, већ други корисник :) (Википедија чува историју измена, и увек се може утврдити ко је, кад, и шта изменио... и то без потребе да се прибегава хипнози :Р).

Него, а се вратим на питање сећања под хипнозом. Верујем ја да је у тарапеутске сврхе могуће (налик ономе у филмовима што чине) `вратити` особу у прошлост да поново проживи неки трауматичан или битан тренутак. Али то је и могуће јер се ради о важном тренутку, који је остао урезан (иначе нам као што си приметио не би пало на памет да га `призивамо`) дубоко у нашем сећању/осећањима. Иако сам тотални лаик за тему, готово да сам спреман да потпишем да је немогуће присетити се сваког датог (небитног) тренутка у животу. Једноставно, у нашем мозгу (ма колико он фасцинантан био) нема довољно `места` да се запамти толика количина информација. 24 слике у секунди, па нека смо будни 10 сати дневно, то изађе 864.000 слика дневно! И додајмо ту још звукове, мирисе, укусе, тактилне надражаје, наша размишљања.. На крају крајева, за меморисање свих тих информација нема никакве потребе, а еволуција се постарала да се у нашем организму не развијају непотребне особине (чак је и лењост особина која има подлогу у практичној потреби..). -- Обрадовић Горан (разговор) 13:15, 4. мај 2007. (CEST)

Sećanje, deo drugi...

U tom slučaju, izvinjavam se, iako sam napredni korisnik kompjutera, nisam u potpunosti upoznat sa vikipedijinim načinima ažuriranja. Dakle, sećanje. Ti smatraš da se podsvest seća samo bitnih dogadjaja i to zvuči logično, medjutim, veruj mi, nije tako. Najveći deo trauma, strahova, fobija, pa čak i pušenje, gojaznost, alkoholizam i narkomanija mogu biti izazvane faktorima i situacijama kojima mi u datom trenutku ne pridajemo posebnu važnost. S toga mi nismo sposobni da te situacije klasifikujemo kao posebne i "odlučimo" da ih se sećamo, jer one u trenutku dogadjanja ne predstavljaju posebno istaknut dogadjaj. Takodje se ne može tvrditi koliki je kapacitet našeg mozga i da li su sve informacije baš u njemu i memorisane. Ono što je činjenica je da ponekad informacije koje regresivnim metodom možemo prizvati iz našeg sećanja prevazilaze naše moći da ih objasnimo (verujem da ćeš me posebno "potkačiti" za ovo), kao na primer sećanja na predhodne živote, koja je u potpunosti moguće verifikovati. Neki to pokušavaju objasniti genetskim sećanjem i drugim teorijama. Pokušavam da kažem da informacije koje su nam dostupne koristeći čovekov um kao interface, su mnogo većeg volumena nego što je podsvesno kompletno sećanje na svaki proživljeni momenat u životu prosečne osobe. Iznenadjuće ...bolja reč bi bila, šokantno je da ponekad fizički potpuno zdravi ljudi imaju velike fizičke tegobe i niko nezna zašto. Podvrgete ih hipnozi i hipnoterapiji i ispostavi se da problem leži u predhodnom životu! Nisam želeo da i ovo pomenem, jer će mi to po pravilu, kada o tome govorim ljudima koji nisu iz profesije, i ne traže pomoć, definitivno srozati kredibilitet, ali, šta je tu je. Usput budi rečeno, kad kažeš 24 slike u sec. ti verovatno aludiraš na način na koji ljudsko oko vidi sliku na TV-u, ali situacija je daleeeeko komplikovanija od toga. Ljudski mozak prima 9 milijardi informacija u sekundi od kojih smo mi svesni jedva par hiljada...Preporučujem, ako te zanima da pogledas http://www.acsa2000.net/bcngroup/jponkp/ инфо о раду професора Карла Прибрама (Карл Прибрам) о холографској теорији мозга. Поздрав, Сцоре 15:38, 4. мај 2007. (ЦЕСТ)

Објасните како се цовек под хипнозом мозе сетити и оног на ста пазњу обрацао није Мозе ли сетити свега сто је било њему или посебно другима тог и тог дана?

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 147.91.1.41 (разговор • доприноси) | 16:31, 10. јануар 2008 ________________________________________________________________________________________________

3.11.2009. 5.48 Ма људи моји нема теоретске шансе да се сјетиш апсолутно свега. Могуће је сјетити се огромног броја информација, чак и без хипнозе, али неке се информације ипак губе. Шта су у ствари сјећања? Сјећања су у мозгу упамћена као везе између неурона. Што се више нечега подсјећамо, везе које памте тај догађај или чињеницу се појачавају и постају бројније. Тако су нека сјећања неизбрисива (осим код тешких поремећаја типа амнезије) - на пример лично име, 8x6=48, и слично, као и способности типа, ходање, пливање, вожња бицикла, вјештина у стоном тенису и сл. Међутим информације које никада не користимо и не призивамо у сјећању могу (а не морају) временом да изблиједе. Једноставно раскидају се везе између неурона, а ти исти неурони долазе у неке нове везе или чак изумиру. Међутим, све што смо икада доживјели, оставило је свој траг у везама неурона, и велика је шанса да су многе од тих веза преживјеле, чак и ако их нисмо стално користили. Зато се човјек може сјетити заиста великог броја ствари, али нешто се ипак неповратно губи.

Најбољи доказ велике моћи памћења је памћење пјесама. Довољно је да једном чујете неку пјесму, кад је поново чујете послије неког времена, дјеловаће вам помало "позната".

А што се присјећања под хипнозом тиче, оно заиста може дјеловати упечатљиво, живописно и реално, али упркос томе, сва та сјећања могу дијелом бити и фикција, плод маште, или измијењена под сугестијом хипнотизера. По мени је чак поузданије сјећање при чистој свијести него под хипнозом. Јер под хипнозом је критички ум у другом плану, а онда несвјесни дио ума може да се поиграва на разне начине као што чини у сновима.

— Претходни непотписани коментар оставио је корисник 92.241.136.115 (разговор • доприноси) | 05:47, 3. новембар 2009