Разговор:Емануел Сведенборг

Са основне стране

Ако неко мисли да из овога може да се извуче енциклопедијски материјал, ту је. У тренутном стању, ово је приповест. --Бране Јовановић <~> 10:50, 15. август 2006. (ЦЕСТ)

---

---

Сведенборг који је тема овог списа јесте онај из трећег периода.До откровења је дошло у Лондону а предсказано у сновима за које се верује да су били еротске природе. То откровење неки сматрају и нападом лудила. Та теза о лудилу којој ћемо касније посветити пажњу никао нема чврсто упориште. Њу негира бистрина његовог дела, чињеница да ни у једном моменту читања ми не мислимо да стојимо пред лудаком. Наиме, један незнанац га је следио на улици, ушао у његову кућу и представио се као Исус рекавши да црква пропада- као јеврејска црква када се појавио Исус и да је његова дужност да је обнови, стрварајући трећу, Јерусалимску Цркву. То заиста изгледа апсурдно али имамо Сведенборгово дело, писано једним крајње спокојним стилом и смиреним ауторитетом. Ни у једном моменту он се не позива на чињенице. Емерсон то објашњава једним опште познатим ставом: Аргументи никога не убеђују. Заправо поента и није у томе да ли је Сведенборг доживео то мистично откровење или не. То је заиста ствар теологије. Тема књижевно научног проучавања јесте Сведенборгова визија загробног живота, која је свакако, после Дантеове, једна од најзанимљивијих у историји књижевности. Сведенборгов програм је да изнесе и у духу просветитељства разумски објасни истине вере које су познате Цркви, али које су у извесним временима запретене под пепелом заблуда и намерног искривљавањазбог чега и долази до затварања пута у духовност. Ма колико то парадоксално звучало, сва Сведенборгова дела су у духу просвећености XVIII века, али обогаћени једном психологијом и географијом духовних истина и појава, да му се у историји не може наћи равна. Потом , не би требало схватити писца , мислећи да он сматра да без објаве каква је његова нема исправног разумевања Речи. Он тврди да је разум отворен свакоме да схвати истине спасења а разум даје разна тумачења. Покушао бих да укратко објасним неке од најбитнијих појмова који прожимају Сведенборгово дело. Прво би свакако био Дух. Сведенборг се изузетно интересовао за место где душа комуницира са телом. I сам Кант није био кадар да се упусти у дубље објашњавање речи 'дух'. ' Не знам да ли духови постоје, штавише, не знам ни шта то значи реч дух.' Кант још каже да тај појам није произашао из нашег искуства јер би онда поступак објашњења тог појма био лак. Тај појам произилази из тајних и тамних закључака и потом се без свести о самопм искуству накалеме негде другде. Ово је заправо Кантов начин да каже да је поражен. Једино што поуздано по Канту може рећи о духу јесте да он не заузима простор, тј. да дух постоји унутар материје.Сведенборг изједначава душу и дух. Дух је бесмртан у свему што му припада. Он је оно што у телу мисли, јер сав разумски живот припада Духу. Пошто Дух мисли и осећа он је заправо сам човек. Тело пошто је тварно, служи само као оруђе Духа. Из тога произилази да када се тело одвоји од Духа , тј када умре, човек остаје човек.. 'По свом Унутарњем сваки је човек Дух.' Унутарње поседује сваки човек само што му је оно за живота затворено.Спољашње и Унутарње се односе као умно и вољно у човеку.; Унутарње као вољно, Спољашње као умно. Једно без другога не могу постојати. То унутарње би фројдовским језиком представљало подсвест. Ипак једну божанским прожету подсвест која се мора отворити према том божанском да би примила љубав и утицај.Спољашње је свест, разум оно што сматрамо својим и управо због те потребе поседовања кроз Спољашње се не може приступити божанској љубави као ни допустити да божански утицај продре до нас. Сведенборг још каже да о Унутрашњем и Спољашњем не треба мислити кроз хијерархију. Између њих не постоји однос испрекиданости већ однос одвојености ( нон цонтинуе сед дисцрете ). Читав универзум како га Сведенборг описује почива на љубави. На четири врсте љубави: љубав према Господу, љубав према ближњем, љубав према себи и свету и према лажи и обмани, с тим што су прве две Небеске а друге две Паклене. Љубав везује сва бића за Господа. Божанско истинито проистиче из те његове љубави, као и Божанско Добро. Они утичу на начин на који их ко прима. Божанско истинито упоређено је са пламеном свеће а Божанско Добро са топлином и светлошћу које пламен пружа. Овде се може приметити утицај античке мисли који овом делу на први поглед недостаје. Проистицање Доброг из Истинитог је сразмерно Платоновој-Сократовој идеји да Истинито( тамо представљено као закон) произилази из идеје Доброг. Иако Сведенборг не истиче постојање хијерархије између Истинитог и Доброг, стално напомињући да су и једно и друго неопходни, ипак је приметан већи Утицај Доброг, као што се Воља сматра битнијом јер кроз њу Господ непосредно делује на човека док на Умно делује посредно. Идеју саобразности ( кореспонденције ) Сведенборг описује као до тада непознат појам. Цео Природни свет је саображен у Духовном свету и то не само у општем већ и у свему што га сачињава. Зато се за сваку ствар у природном свету , која постоји према нечем у Духовном каже да је саобразна односно одговарајућа. Природни свет постоји према духовном као учинак и узрок. Овде је сасвим очигледан утицај Платона иако Сведенборг то нигде не наводи. Овде се сусрећемо са једном дорадом Платоновог система, јер док је Платонова визија једносмерна, Сведенборгова је саобразна, вишедимензионална. Успостављањем кореспондентног односа између Природног и Духовног света Сведенборг одриче лутерански принцип и ставља се на Еразмову страну по питању слободне воље што се још јаче исказује у његовим примерима живота после физичке смрти. Дух је катализатор између та два света јер он постоји у оба- у Духовном током живота несвесно, самом својо0мј божанском природом и у Природном преко тела. Саобразност постоји због Утицаја ( инфлуxа ). Утицај се може назвати и духовном енергијом . Он је једносмеран и иде од вишег и савршеног ка нижем и несавршеном. Тај утицај се затим кроз саобразност враћа самом извору и твори двосмерност. Пример те двосмерности је и кружење материје у природи која стално кружи увек се враћајући свом извору. Сведенборг даје чак и такав пример у ' Небу и Паклу' Сведенборг говори о Општем утицају који делује и на животињски свет као и на биљни. Код човека постоји и један појединачни Утицај , како Неба тако и Пакла. Међутим ни Анђели ни Духови никада не утичу својим мислима , већ само осећањима, које подстичу човекове мисли и осећања. Утицај је према примању. У неким ситуацијама, међутим, када је потребно ради објављивање Божије Воље, као код Пророка и код цара Давида. Господ је уклањао све препреке које би на путу утицаја стајале на страни човекове воље, и очитовао се Налогом и Надахнућем (понекад кроз Анђела који при том није свестан своје воље) дотле је надахнуће Утицај који пролази од Бога , кроз Небо , и то кроз Небеско и Духовно, да би на свету био светско, задржавајући све претходно у себи.

---

     Nebo

Анђели сачињавају Небо. Оно је Божанско које проистиче из Господа, утиче код Анђела и бива примљено од њих. Од Господа иде све што је створено . Божанско које проистиче од Господа јесте добро љубави и истинито вере. У оној мери у којој Анђели примају то истинито и добро у тој мери су они Анђели и у тој су мери Небо. Небо се дели на два царства: Небеско и Духовно. Основна разлика је што је Небеско царство прожето љубављу према Господу а Духовно љубављу према ближњем. Свако од царстава се деки још на три неба: најунутарњије, средње и спољашње. Анђели небеског Царства надилазе много у мудрости и слави Анђеле Духовног Царства јер примају божанско присније. Ипак, оба су царства битна што се очитује и у имену Господа. Због Божанског Небеског господ је прозван Исус, а због Божанског духовног Христос. Небески Анђели примају божанско непосредно ауховни посредно преко памћења и мишљења. Небески Анђели примају божанске истине а приори, док духовни то чине а постериори. Управо због ових сличности и сам Кант се нашао на мети удара интелектуалаца просветитељства. Кант је на те нападе одговорио врло промишљено:' ...или у Сведенборговим радовима треба наслутити више памети и истине него што се чини на први поглед или је само случајно што се он сусреће са мојим системом.' Три Неба која постоје унутар царства Небеског и Царства духовног стоје у међусобном односу као делови људског тела. Глава представља Унутарње небо, Труп- средње, а шаке и Ноге од колена Спољашње, јер су све ствари по стварању Божанског реда скупљене па је он тако и постао божански ред, а тиме и небо у малом. ка небу се успињемо преко ступњева. То учење о ступњевима једно је од најизворнијих које доноси Сведенборгово дело. Ступњеви савршенства су ова три (и код Анђела и код људи) : небески, духовни и природни. У небеском се добро воли ради самог добра, у духовном се воли из послушности према истини вере, а у природном зато што је оно природно узвраћено. У сваком од наведених неба постоје још поједно Унутрашње и једно Спољашње небо. То унутрашње и спољашње у Небу односе се као Умно и Вољно у човеку. Отвореност унутарњег одређује у ком ће небу Анђео бити. Анђели сами не могу да се успињу или спуштају на друга неба. Када се то и деси они нису у стању да појме та неба због тога што су њихова чула и њихова отвореност унутарњег подобни само за то небо а не и за остала. Ипак доста се често догађа да сам Господ уздиже Анђеле на виша неба. Иако су сва неба одвојена Господ их обједињује својим Утицајем и Божанском Љубављу. Сведенборг веома детаљно описује Небо, подсећајући при том више на путописца него на теолога. Борхес запажа да је све у Сведенборговој визији другог света засновано на слободи воље. Када човек умре он то и не примећује, будући да све око њега остаје исто. Налази се у свом дому, посећују га пријатељи, пролази улицама свога града. Убрзо, међутим, схвата да је око њега све на неки начин живље. Човек тада долази до најбитнијег откривења- живео сам у сенци а сада живим у светлу. Сведенборг прати св. Августина, салжући се да су чулна уживања много интензивнија на Небу и у Паклу. Потом долазе незнанци и разговарају са њим. Ти незнанци су Анђели и Зли Духови. Сведенборг, као што је раније напоменуто, каже да њих није створио Бог. То су људи, односно Духови који су тежили да буду анђеоски или демонски. У мери у којој је њихова унутрашњост била отворена за неку од четири љубави, они су заузимали неко место у устројству другог света. Сво становништво Неба и Пакла састављено је од људи, који су сада или Анђели или зли Духови, или, ако су још у свету Духова, Духови без префикса. Мртвом се прво приближавају Анђели јер Господ никога не осуђује на Пакао. Бог жели да се сви спасу. Истовремено, Бог је допустио и слободу мишљења, како је Борхес назива, ту ' страшну привилегију', да се осуди на пакао или заслужи рај. Односно, Сведенборг задржава доктрину слободе мишљења- коју ортодоксна доктрина суспендује после смрти –Сведенборг задржава и после смрти. После разговора наступа период, временски неограничен, у ком Дух одлучује да ли ће бити анђеоски или демонски. Занимљиво је што у Сведенборговом другом свету има места и за незнабошце. Он то објашњава тиме да свака религија која слави божаснко јесте господња религија. Познато је, каже , да Незнабошци често воде много моралнији живот од самих Хришћана. Од огромне је важности што док разговара са једним незнабошцем он схвата да је то Цицерон,док у једном ранијем параграфу лако можемо препознати глас Сократа, који умешан у једну хришћанску расправу о вери каже да ако је неко добар, може већ по самом добру видети истинито, па тако може и примити истине које још не зна. Сократ се помиње још једном у тексту током савета о мудрости, када сведенборг напомиње да је Сократ један од најпобожнијих људи, јер иако је пророчиште рекло за њега да је најмудрији , он је ту мудрост свеусрдно одрицао и враћао је у руке божанства. Када говори о данашњим незнабошцима каже да већина њих није тако мудра, али је још увек срцем проста. Њихове емоције су чисте и невине па тако они и лакше од хришћана улазе у рај. Религија је споредна. Оно што је најбитније јесте стање Духа и његова отвореност да прими основне истине. Ту он још наводи сусрете са Кинезима који са одушевљењем прихватају реч Господњу, али се стресају на помен имена Христа јер су познавали хришћане који бејаху огрезли у мржњи и обмани. Незнабошци који су обожавали неке друге богове, кипове лако одбаце своја уображења и врло брзо прихвате Господа. Још се напомиње да су на Небу посебно омиљени африканци јер су чистих и простих душа. Себе они не називају вернима већ послушнима. Пакао

Дакле, човек бира небо односно Пакао у зависности од свог темперамента. Они који себе осуде на пакао осећају се природно привучени демонском свету. Сведенборг напомиње да је видео како неке људе одмах по приспећу у Свет Духова бацају у пакао, односно како то чине они сами. Другима је потребно више времена. Паклом не управља Сатана, нема Ђавола ни Луцифера. Има заправо више паклова и ови називи који су се пре употребљавали погрешно за Врховног анђела светла који се успротивио Господу и пао, означавају само поједине делове Пакла. Сведенборг уводи и две тачке гледишта на пакао. Нашу и демонску. То су мочварне зоне, слични '...јазбинама, пећинама, неки расеклинама, а неки у воденим вртлозима; неки у барама а неки у устајалим водама ...' Зли Духови су тамо у непрекидним свађама, обрачунима, неки тумарају као дивље звери кроз мрачне шуме, док други обитавају у порушеним и спаљеним градовима. У блажим пакловима постоје грубе колибе, понекад састављене у облик неког насеља.То је свет ниске политике, конспирације и обмане. Запањујуће је колико у већини погледа ова Сведенборгова визија пакла личи на савремени свет! Тамо се проклети, међутим осећају срећнима. Срећни су на свој начин и било какав други свет за њих би био одвратан. Сведенборг нам прича о случају успења једног демонског духа на небо. Он је удисао миомирис неба, слушао анђеоске разговоре и све му се то чинило ужасним. Миомирис му је био смрдљив, светлост тамна. Зато се вратио у пакао где и једино може бити срећан. Пакао одише жељом за уништење свега божанског, али житељи пакла нису у стању да виде небо осим ако им то Господ не дозволи. Тиме што га не могу видети, не могу му ни наудити иако се из пакла стално чује 'шкргут зуба' тј. непрестано гложење и обмана који се на Небу чују као шкргут.

---

Равнотежа

Најбитнија чињеница је да је Пакао потпуно симетричан Небу. То је потребно због равнотеже на којој почива универзум. I Небом и Паклом управља Господ. Он допушта да паклени Духови буду у Паклу јер су само тамо срећни. Паклова има тачно колико и Небеских друштава. Свако друштво на небу има одговарајући пар у паклу, само дијаметрално супротан. Сведенборгов свет почива на трећем Њутновом закону акције и реакције. Стање мира проистиче из подједнаког деловања и противделовања. Пакао се непрестано диже у тежњи да начини зло док се небо непрестано спушта и тежи да учини добро. Свет Духова је у тој равнотежи. Та Духовна равнотежа је слобода у човеку и у духу. Та равнотежа зна да варира према броју оних који улазе на Небо или у пакао али је увек ту Господ да равнотежу врати на идеалноп стање. Кроз ту равнотежу човек је у слободи, подједнако под утицајем Анђела и Злих Духова. Ту слободу Господ даје сваком човеку понаособ и она ничим не може бити ускраћена. Човек се рађа са оба утицаја, али да би се успео на небо, мора у себи препознати негативни утицај и одбаци га. То се чини образовањем, о духовним грађанским и моралним законима. Међутим тим законима се мора приступити с љубављу иначе нема сврхе. Они који долазе на небо имају погрешну представу о њему. Мисле да ће се на небу непрестано молити, наравно дозвољавају им да се моле, али се после неколико дана уморе, примећујући да то није небо. Затим се улагују Господу славећи га што он изнад свега не воли. Потом се уморе и од ласкања. Затим разговарају са својим вољенима али и то брзо пређе у досаду. Коначно тада дођу до истинског дела Неба. Борхес се сјајно досетио једног тенисоновог стиха који у потпуности осликава праву ситуацију на небу:

Душа не жели златно престоље, Једноставно, жели да јој дају дар да трага I да не престане.

Сведенборгов рај је пре свега рај љубави према господу и према ближњима. Сваки од анђела ради за друге, сви раде за све ( комунизам је изгледа могућ амо у духовном свету). То није ни пасиван рај, нити је награда. Уколико је нечији темперамент анђеоски он се на Небу осећа срећно. Међутим постоји још једна веома важна разлика: Сведенборгово Небо је еминентно интелектуално. Овде треба навести оно што Борхес назива 'патетичном историјом човека који је намерио да заслужи Небо'. Тај се човек стога одриче свих чулних уживања и повлачи се у тебаиде. Тамо се изолује од свега. Моли се и тражи Небо. I успут полако пропада.Када умре одлази у рај али тамо не знају шта да раде са њим. Он покушава да прати разговоре анђела али то није у стању. Покушава да научи уметности, да се едукује, али узалуд јер се још за живота упропастио. Он јесте праведан, али је ментално сиромашан човек. Затим му као дар додељују способност да пројектује слику: пустињу. У пустињи се моли као што се молио и на земљи, не изузимајући небо, јер зна да је постао недостојан неба, због кајања што је упропастио свој живот, јер се одрекао уживања и задовољстава света. Сведенборг такође осуђује затварање у манастире људи којима је једини интерес да због сопственог спасења дођу до Господа презирући при том друге. То је још једна Сведенборгова иновација . Он мења дотадашње етичко виђење спасења. До тада се сматрало да је човек спасен уколико је био праведан. 'Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско' ( Мат. 5,3) Тако је говорио Исус у Беседи на гори. Сведенборг иде даље. Он каже да то није довољно. Човек се мора спасити и интелектуално. Борхес сматра да Сведенборг замишља Небо као низ теолошких расправа. То је у неку руку тачно али је смисао свега тога далеко шири. Човек мора кроз образовање, крозписану реч доћи до оног стања отворености Духа који ће му омогућити да појми Божанско. То у овом свету није могуће због утицаја зла али на другом, Дух ослобођен терета се узноси и на интелектуалној вертикали. Сведенборг каже да није тако тешко живети по начелима која ће довести до спасења. Једноставно, морају се примити све животне радости, живети у свету, имати дужности, да би се кроз морални и грађански живот примио и духовни. Духовни се живот не може примити ни на један други начин. Јер ' ...живети унутарњим животом, а не у исто време и спољашњим то је као кад би неко становао у кући која нема темеља , и поступно тоне те пуца и распада се.' Вилијем Блејк додаје, поред Сведенборговог спасења делима, трећу опцију. Он каже да се можемо- морамо – спасити помоћу уметности. Блејк објашњава да је и Христ, такође био уметник, будући да није проповедао помоћу речи већ помоћу парабола. А параболе су естетски изрази. То јест, спасење треба заслужити етиком, интелигенцијом и уметношћу. Сведенборгу је допуштено да изгради нову црку. I како је он оснива? Пишући књиге и издајући их, и тако двадесет и осам година. Не проповеда. Издаје на сувопарном и трезвеном латинскомпа је зато чак и од канта добио покуду за стил. Води изузетно једноставан живот. Интересује се за Њутнове теорије, енглеску поезију, поготову Шелија и Милтона које кује у звезде. Има осећај за естетику. Током својих путовања посећује фабрике, сиромашне четврти. Воли музику. Бива представљен као витез епохе. Не дозвољава да се шегаче са његовим визијама али их не намеће. Радије скреће разговор у другу страну. Борхес прави суштинску разлику између Сведенборга и других мистичара. У описима св. Хуана де ла Круза имамо детаљне описе екстазе описане у терминима еротског искуства или винским метафорама. Код Сведенборга тога нема. То је ' дело путника који је прошао непознате земље и који их описује мирно и минуциозно.' Он је пре свега веровао у спасење делима, духа и интелигенције. У његовом рају се допушта све што је сензуално у овом свету. Он не жели ничег да се одрекне нити ишта да пропусти. Интересантно је да Сведенборгово дело, иако је преведено на многе језике, није извршило већи утицај, упркос свеопштем значају његовог подухвата. Борхес верује да је то део скандинавске судбине, у којој су се ' све ствари дешавале ако у сну, у некој стакленој кугли.' Откриће Америке, уметност романа у исландским сагама, ништа се од тога није проширило. Фигуре које су требале да буду светске, попут Карла XII остају у тој стакленој кугли сна. Сведенборг је много комплетнији мистичар од осталих. Они су покушавали да свој експеримент са заносом узнесу до литерарног. Сведенборг је први истраживач другог света, Марко Поло загробног живота, ког треба схватити озбиљно. Код Дантеа свесни смо да је у питању литерарна фикција. Код Сведенборга имамо учење просвећене проповеди писане са великом луцидношћу. Апсурдно је мислити да је то могао написати један лудак. Изнад свега луцидна проза , без метафора и хипербола. Пуна незаборавних анегдота.'Сведенборг нас позива да се спасемо помоћу једног богатијег живота.' Помоћу праведности, врлине и интелигенције. Затим долази Блејк који придодаје уметност.