Разговор:Српска латиница/Архива 1

Архива 1

Архива 2

Први поднаслов

Могу да питам. Ђ = Џ и Џ = Ђ ? Дали је то тако ? --Миле 14:00, 1. септембар 2007. (ЦЕСТ)

---

Не, Петре, обрнуто.

Ђ = Ђ и Џ = Џ

Прво је мекше, као ђеврек, ђак (ученик) Друго је тврђе, као џукац, џабалебарити, џак (врећа)...

--Мадуиxа кажи 14:09, 1. септембар 2007. (ЦЕСТ)

ОК, да знам убудуће. --Миле 14:12, 1. септембар 2007. (ЦЕСТ)

Зна ли неко? Џе, ће, ше, же

Као што је овде већ написано, а као што знам и од раније, каже се а, бе, це, де, али и же за „ж“. Занима ме, међутим, да ли се исто правило односи и на џ, ђ, ш, ч, љ, итд. јер ако се већ каже „же“, било би логично да се каже и че, ће, ше, ђе итд. Да ли неко зна то правило или има одговарајућу стручну литературу? --Дарко Максимовић 21:24, 9. март 2008. (ЦЕТ)

Интересује ме да ли је ширем аудиторијуму познато да је све што се објави на Гајевој латиници аутоматски међународно каталогизовано (у УНЕСЦО-у) као део хрватске културне баштине? — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 195.178.36.120 (разговор • доприноси) | 09:10, 27. август 2008.

ХРВАТСКА АБЕЦЕДА

ГАЈИЦА или ХРВАТСКА АБЕЦЕДА

• Гајица или хрватска абецеда посебно је прилагођено латинично писмо намјењено за писање на хрватском језику.
• Развој Гајице или хрватске абецеде

Гајицу је развио хрватски препородитељ Људевит Гај те ју је објавио 1830. године у "краткој основи хорвацко-славонскога правописа". По узору на чешку латиницу Људевит Гај је у хрватску латиницу уврстио слова C, С, З и Ч, Ш, Ж. Преузео је такођер из чешког Ň те словачког Ľ која су касније замјена са Њ и Љ. Поред тогта је увидио глас за посебно слово Ǧ које је касније замјењено у Џ по узору на пољски. Чешко слово Ť Гај је још на почетку замјенио са ТЈ но мало касније је намијесто тога почео рабити слово Ћ. Умијесто чешкога Ď које је Гај препознао као слово између ДЈ и ГЈ, још године 1892. замјењује се за слово Ђ које се такођер и данас раби у хрватском. Гледе тога како хрватски језик има различит глас јата (ије, и, е ) за јединствено слово умијесто наведених гласова Људевит Гај је по узору на свога претходника Иван Белостенец намјеравао уврстити слово Ě но вечина то слово није прихватила називајући га подругљиво рогато Е.

• ГАЈИЦА или хрватска латиница служено се назива "ХРВАТСКА АБЕЦЕДА" по почетна четири слова (а, бе, це, де). Абецеде се разликује од језика до језика, зато говоримо о посебној абецеди хрватскога језика која састоји се од укупно 30 слова, а свако слово означава један глас у хрватском језику који се изговара на сљедећи начин наведеним словоредом :

         o Hrvatska abeceda:
   * A (čitamo: a)
   * B (čitamo: be)
   * C (čitamo: ce)
   * Č (čitamo: če)
   * Ć (čitamo: će)
   * D (čitamo: de)
   * Dž (čitamo: dže)
   * Đ (čitamo: đe)
   * E (čitamo: e)
   * F (čitamo: ef)
   * G (čitamo: ge)
   * H (čitamo: ha)
   * I (čitamo: i)
   * J (čitamo: je)
   * K (čitamo: ka)
   * L (čitamo: el)
   * Lj (čitamo: elj)
   * M (čitamo: em)
   * N (čitamo: en)
   * Nj (čitamo: enj)
   * O (čitamo: o)
   * P (čitamo: pe)
   * R (čitamo: er)
   * S (čitamo: es)
   * Š (čitamo: eš)
   * T (čitamo: te)
   * U (čitamo: u)
   * V (čitamo: ve)
   * Z (čitamo: ze)
   * Ž (čitamo: že)

• То су уједно и називи великих и малих, тисканих и писаних слова хрватске абецеде. Од 30 слова у хрватскоме језику 27 их се пише помоћу једнога знака (једнослови), а 3 помоћу два знака (двослови) и то џе, ељ и ењ. Двослови имају два велика облика: Џ и Џ, Љ и Љ, Њ и Њ. Први се раби кад се само прво слово у ријечи пише велико, други кад је цијела ријеч написана великим словима (ЉЕРКА, не ЉЕРКА) те у писању сложених кратица.
• Подручјем абецеде, у ужем смислу, баве се језикословци који проучавају правопис, а у ширем смислу и они који проучавају правоговор.
• ИЗВОРИ: 1. Стјепан Бабић, Божидар Финка, Милан Могуш, Хрватски правопис, Школска књига, Загреб, 1971. 2. Стјепан Бабић, Божидар Финка, Милан Могуш, Хрватски правопис, Школска књига, Загреб, 1994. 3. Стјепан Бабић, Божидар Финка, Милан Могуш, Хрватски правопис, Школска књига, Загреб, 2000. 4. Лада Бадурина, Иван Марковић, Крешимир Мићановић, Хрватски правопис, Матица хрватска, Загреб, 2007., ISBN 978-953-150-815-5

У чланак "Хрватска абецеда" неопходно је уврстити повијест настанка као и називе који се још рабе за то писмо.

• Повијест настанка хрватске абецеде (Хисторy):

Хрватска абецеда названа још и хрватска латиница (посебно прилагођено латинично писмо намјењено за писање хрватског језика) те Гајица по њезиноме реформатору Људевиту Гају. По узору на чешку латиницу Људевит Гај је у хрватску латиницу уврстио слова C, С, З и Ч, Ш, Ж. Преузео је такођер из чешког Ň те словачког Ľ која су касније замјена са Њ и Љ. Поред тогта је увидио глас за посебно слово Ǧ које је касније замјењено у Џ по узору на пољски. Чешко слово Ť Гај је још на почетку замјенио са ТЈ но мало касније је намијесто тога почео рабити слово Ћ. Умијесто чешкога Ď које је Гај препознао као слово између ДЈ и ГЈ, још године 1892. замјењује за слово Ђ које се такођер и данас раби у хрватској абецеди. Гледе тога како хрватски језик има различит глас јата (ије, и, е ) за јединствено слово умијесто наведених гласова Људевит Гај је по узору на свог претходника Иван Белостенец намјеравао је уврстити слово Ě, али вечина то слово није прихвачала називајући га подругљиво рогато Е. Хрватски препородитељ Људевит Гај (1809.—1872.) 1830. објављује у Будиму (Будимпешта) реформирану хрватску абецеду у књижици "Кратка основа хорватско-славенског правописања полег мудрољубнех, народнех и пригосподарнех темељов и зроков". — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 83.131.49.143 (разговор • доприноси) | 20:56, 11. јануар 2009.‎

Прекопирано са оригиналне илити изворне странице

[[1]] — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 83.131.49.143 (разговор • доприноси) | 20:59, 11. јануар 2009.‎

Ево изворних података: http://en.wikipedia.org/wiki/File:Scripts_in_Europe_(1901).jpg — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 83.131.49.143 (разговор • доприноси) | 21:02, 11. јануар 2009.‎

ПОВ

Потискивање ћирилице током комунистичког режима не помиње се, враћање ћирилице у друштвени живот назива се "потискивање латинице". "Лингвисти сматрају да се чувањем оба ова писма чува целовитост српског језика и српске културе" - баш сви лингвисти само то сматрају? "У јавности се јављају реакције против законског фаворизовања ћирилице и потискивања латинице" - постоје ли и неке друге реакције које се јављају у јавности? Никола (разговор) 14:50, 24. новембар 2009. (CET)

Je l' možeš to da potkrepiš izvorima i ubaciš u članak? -- Loshmi (razgovor) 15:25, 24. новембар 2009. (CET)

Mada, ovo je zapravo članak o srpskoj latinici. Potiskivanje srpske ćirilice bi prvenstveno trebalo da obrađuje članak Srpska ćirilica. Uostalom, taj deo bi se mogao jednostavno preimenovati u Latinica protiv ćirilice. -- Loshmi (razgovor) 16:13, 24. новембар 2009. (CET)

Promovisanje upotrebe ćirilice nije neutralan naziv. Te kampanje bile su usmerene protiv latinice ili su predstavljale favorizovanje ćirilice u odnosu na latinicu. (zbog toga se i spominju u članklu o srpskoj latinici) Mislim da je Latinica protiv ćirilice ili Ćirilica protiv latinice neutralan naslov koji opisuje o čemu se tu radi. -- Loshmi (razgovor) 16:31, 24. новембар 2009. (CET)

Mislim da je članak neutralizovan (uključilo se više uređivača). Dodata su suprotna mišljenja, navedeni pojedini lingvisti, drugačija mišljenja i promenjen je naziv poglavlja. -- Loshmi (razgovor) 02:50, 25. новембар 2009. (CET)

Слажем се да је садашње стање прихавтљиво, укључујући и нови поднаслов „употреба ћирилице наспрам латинице“. Међутим, морам да кажем да је „промовисање употребе ћирилице“ такође био неутралан наслов. Устав Србије није одредио казне или забране или ограничења за коришћење латинице. Он је само одредио да је ћирилица писмо у службеној употреби. Латиница се у том Уставу ни не помиње, па према томе не може бити да је тај Устав „потискује“. Ни кампања „Буди Србин, пиши ћирилицом“ (ма колико била моронска) није се бавила латиницом. Њен назив није био „Буди Србин, не пиши латиницом“. Удружење Српска ћирилица такође се не зове Удружење против српске латинице. Назвати то потискивањем латинице било би једнако моронски као нпр. називати покрет за промовисање геј права „покрет за потискивање хетеросексуалности“. Према томе, претходни наслов „потискивање латинице“ једноставно није одговарао ономе о чему се у тексту писало, а о чињеничном стању у којем је готово сва шарена штампа, натписи на радњама, итд. (укључујући и корпоративни идентитет неких од водећих фирми у 100% државном власништву) на латиници да се ни не говори. Такође, невезано за наслов, начин на који је овај параграф био првобитно унет једноставно није примерен, о чему сам напоменуо Дамјану на његовој страни за разговор. Драго ми је да смо ово како-тако уредили заједнички, мада би чланку вероватно имало још штошта да се дода. --Dzordzm (разговор) 10:24, 25. новембар 2009. (CET)

Abeceda

U srpskoj latinici, kao i u srodnim južnoslovenskim jezicima, akcentovana slova i digrafi se ređaju nakon originalnih, a u slučaju parova Č-Ć и Dž-Đ, (у српској латиници, користи се „đ“, за палатализован глас „d“) прво иде тврди па меки сугласник: ..., C, Č, Ć, D, Dž, Đ, E, ..., L, LJ, M, N, NJ, O, ..., S, Š, T, ..., Z, Ž.

Абецеда се разликује од језика до језика, и то по другачијем изгледу и реду слова, те зато говоримо о посебној абецеди српског језика која има следећи распоред:

• A изговарамо - а
• B изговарамо - бе
• C изговарамо- це
• Č изговарамо - ч
• Ć изговарамо - ћ
• D изговарамо - де
• Dž изговарамо - џ
• Đ изговарамо - ђ
• E изговарамо - е
• F изговарамо - еф
• G изговарамо - ге
• H изговарамо - ха
• I изговарамо - и
• J изговарамо - је
• K изговарамо - ка
• L изговарамо - ел
• Lj изговарамо - љ
• M изговарамо - ем
• N изговарамо - ен
• Nj изговарамо - њ
• O изговарамо - о
• P изговарамо - пе
• R изговарамо - ер
• S изговарамо - ес
• Š изговарамо - ш
• T изговарамо - те
• U изговарамо - у
• V изговарамо - ве
• Z izgovaramo - ze
• Ž изговарамо - же

Ово су уједно и називи великих и малих, штампаних и писаних слова српске абецеде. Од 30 слова у српском језику 27 их се пише помоћу једног знака (једнословни), а три помоћу два знака (двословни) и то Dž, Lj и Nj.

Овај део сам избацио из чланка и пребацио овде, јер не наводи никакве изворе, нити у правопису који ја имам ишта пише о томе. Абецеда се изговара исто као и азбука - а, б, ц, ч... а не а, бе, це, че; а, бе, це изговара се само када се ради о математици и другим наукама. Ово же, и слично постоји само у колоквијалном говору. -- Лосхми (разговор) 16:21, 24. новембар 2009. (ЦЕТ)

То си добро урадио, пошто ја још увијек нисам чуо никога да тако чита абецеду, а да при томе говори српски језик. Што се тиче садржаја у самом чланку, личног сам мишљења да је још увијек острашћен у појединим дијеловима. Поставите себи питање: „Колико је релевантно мишљење неких екстремиста с једне стране, или с друге, такозваних "грађанских активиста" за једну енциклопедију по питању писма?“ Мишљења сам да имате неки паклени обичај да свугдје гурате дешавања из свакодневнице, чак и тамо гдје им није мјесто, као што је овдје случај. Евентуално овдје може само да буде полемично то што је у Уставу Србије прописано да је ћирилица једино службено писмо државних комуникација. Пазите, државних комуникација и државног апарата Србије, а не свих грађана Србије. Неко може аплаудирати томе, а неко други се уопште не слагати и бити жестко против, али неке глупости које сте унијели у чланак, немају мјеста у енциклопедијама. У крајњем случају разноразне организације, грађанске, овакве или онакве, за и против, могу да полемишу до миле воље, преко Интернета, конвенционалних писаних и електронских медија, али сва њихова полемика не заслужује да се нађе у енциклопедији. А Википедија је енциклопедија, колико ја знам. --Славен Косановић {разговор} 10:08, 25. новембар 2009. (ЦЕТ)

1. за Ја сам да се брише полемика из овог чланка. Након одређене историјске дистанце ће се моћи нешто написати на ту тему. За сада је све дневна политика тј. полемика тј. смеће. --Kašter (разговор) 11:43, 25. новембар 2009. (CET)

Rasprave oko ćirilice i latinice, kako bi rekao lingvista Ivan Klajn, „traju već decenijama i ne vidi im se kraj.“[2] Mislim da je relevantno da se to pomene u članku. Slavene, koje konkretno gluposti? Možda bi polemikama bilo mesto u zasebnom članku, recimo Upotreba ćirilice i latinice u srpskom jeziku, ali to nije nebitna tema. -- Loshmi (razgovor) 16:07, 25. новембар 2009. (CET)

Па трају деценијама и због тога је у најмању руку смјешно и непримјерно да се овдје у енциклопедијски чланак уносе мишљења неког Образа, или некаквих ”грађанских активиста”, изузев ако није циљ да се кроз енциклопедију форсира неки сукоб, што опет није прихватљиво. Ако имате изворе за неке аргументоване расправе, дакле неострашћених људи, који умјесто парола користе аргументе и из којих не избија некаква мржња према супротној страни и аргуметнима, подржавам да направите чланак о тој полемици. --Славен Косановић {разговор} 16:18, 25. новембар 2009. (CET)

Preradio sam taj odeljak u zakonsku upotrebu. Eto, vidi kako izgleda sad, pa da ga kandidujemo za sjajan :) -- Loshmi (razgovor) 16:45, 25. новембар 2009. (CET)

potiskivanje latinice

Jedna izmena u ovom članku mi ne ide u prilog neutralnost. U pitanju je sledeća rečenica:

Iako su po pravopisu ćirilica i latinica ravnopravna pisma srpskog jezika, Ustavom iz 2006. godine latinica je izbačena iz službene upotrebe u Republici Srbiji.

Ona je razdvojena na dve zasebne rečenice. Prva kaže da su prema Pravopisu, ćirilica i latinica standardna pisma srpskog jezika. A druga da Ustav Republike Srbije iz 2006. propisuje da su u Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.

Ovo naizgled deluje neutralno, ali je potpuno lišeno svakog konteksta. Naime, nigde se ne kaže da je sve do 2006. godine latinica decenijama bila ravnopravno službeno pismo Republike Srbije i da je Ustavom iz 2006. godine IZBAČENA iz službene upotrebe. I to je učinjeno nasuprot važećem pravopisu koji propisuje dva standardna pisma srpskog jezika. Dakle, važeći pravopis propisuje dva pisma, ali država favorizuje samo jedno i to ćirilično na uštrb latiničnog.

U vreme Marije Terezije bečki dvor je izdao naredbu da se u školama koristi isključivo latinica, što srpski autori uglavnom karakterišu kao zabranu ćirilice. 2006. godine, Ustav Srbije je propisao da se u državnim ustanovama koristi samo ćirilica. U kontekstu predhodnih skoro stotinjak godina dvoazbučnosti (od Kraljevine SHS), to je očigledno odluka na štetu latinice, njeno potiskivanje odnosno proterivanje iz državnih ustanova. Ovakav stav zastupaju razni građanski autori i potrebno ga je jasno navesti u članku.--Дамјан /разговарајмо/ 00:03, 26. новембар 2009. (CET)

U pravu si. Treba ubaciti u članak da je sve do 2006. latinica takođe bila službeno pismo Republike Srbije i da je izbačena iz službene upotrebe. -- Loshmi (razgovor) 00:36, 26. новембар 2009. (CET)

Ако ћемо о контексту, латиница није деценијама била равноправно службено писмо већ је била повлашћена у односу на ћирилицу. А и пре тих стотинак година двоазбучности постојало је хиљадинак година једноазбучности. А и та двоазбучност је законски уведена, колико ми се чини, противно правопису.

Будући да се данас у низу употреба латиница користи више од ћирилице, зашто коришћење ћирилице у државним установама називаш одлуком на штету латинице? Зар не мислиш да ће веће коришћење латинице у државним установама довести до веће равноправности писама, пошто ће већи број текстова бити писан ћирилицом, и тако надоместити текстове који би иначе били писани латиницом? Никола (разговор) 00:47, 26. новембар 2009. (CET)

Pismenost naših predaka je počela dvoazbučnošću (glaboljica i ćirilica), i ćirilicu niko nikad nije izbacivao iz službene upotrebe u SFRJ, ali takvim raspravama nije mesto ovde. Činjenica je da neki misle da je ćirilica ugrožena i da će to ispraviti njenim favorizovanjem od strane državne uprave. Međutim, de facto ZABRANA korišćenja latinice u javnim službama (pogledajmo kontroverze u javnosti izazvane poništavanjem presude Davidoviću i poništavanjem mesnih izbora u NS zbog latinice) neće dovesti ni do kakve ravnopravnosti. U članku je bitno pomenuti ove kontroverze.--Damjan /razgovarajmo/ 01:02, 26. новембар 2009. (CET)

Нису то никакве контроверзе. Да ли бисте наѕивали контроверзом да Мађар у Војводини тражи да му се судија обраћа на матерњем језику? Ако неко инсистира на ћириличном тексту у службеном документу РС, то је његово законско право. Самопонижавајуће је за српски народ да се овакве ствари сматрају контроверзом. Глагољицу данас баштине само Хрвати тако да је њено помињање неумесно.--Јакша (разговор) 01:17, 26. новембар 2009. (CET)

Ako nisu kontroverze onda jesu zabrane. A glagoljica je pismo svih Slovena. -- Loshmi (razgovor) 01:33, 26. новембар 2009. (CET)

Као прво, расправама о случају Давидовић није место на овој страни, осим ако разговарамо о томе да ли је тој информацији место у чланку. Ако Устав прописује да је у службеној употреби ћириличко писмо, онда Суд који користи латинично писмо крши Устав и ТО је прворазредна срамота. Ту није ама баш ништа котроверзно. У питању је кршење поступка. (Наравно, у питању је држава у којој адвокати неће да плаћају порез...) Исход да се претходна одлука поништава је једина могућа уколико је Суд прекршио Устав. Судске одлуке се поништавају из далеко баналнијих разлога него што је кршење Устава. (Крај форумског поста) --Dzordzm (разговор) 02:48, 26. новембар 2009. (CET)

Као друго, Устав Србије није забранио латиницу нити ју је „избацио“ из службене употребе. Латиница се ни не помиње у Уставу!!! Свака даља интерпретација на Википедији би представљала оригинално истраживање. Уколико се читаоцу жели понудити контекст, нема проблема да се наведе да су према Уставима из година а,б,в,г,д,ђ (а могло би се рећи и: који су сви донети у време заједничких држава Јужних Словена!!!) ћирилично и латинично писмо била два равноправна писма у службеној употреби (уз навођење извора). Тако читалац, уколико жели, може да извуче закључак да је Уставом из 2006. латиница избачена из употребе. Поента је у томе да се тај закључак мора оставити читаоцу, а не натурати у тексту. У темама у којима постоји неслагање, потребно је да аутор текста верује у своје чињенице. Ако чињенице заиста говоре да је латиница избачена из употребе, оне ће то рећи и читаоцу: нема потребе да му ми то кажемо. --Dzordzm (разговор) 02:48, 26. новембар 2009. (CET)

Као треће, реченица којом је Дамјан отпочео ову расправу је неприхватљива и због свог полемичког тона. Ова реченица ставља једну до друге две тотално неповезане чињенице и претендује да их постави у каузални однос уз то покушавајући да изнесе поенту (поента би била отприлике: „ово је нелогично“, „ово је супротно правопису“) која није подржана изворима већ представља наводно логичку инференцију коју је направио аутор текста (оригинално истраживање!). Полемичке реченице једноставно нису прихватљиве на Википедији, а да је хтео да изнесе додатну поенту Дамјан заправо и сам каже на почетку овог парагарафа. Ова реченица није прихватљива из истог разлога из којег на чланку „Масакр у Сребреници“ није прихватљива реченица „Иако је међу убијенима само 1% млађих од 16 година,(реф1)(реф2)(реф3)(реф4) медији бесомучно понављају имена неколицине убијених дечака(реф5)(реф6)(рф7)(реф8)“. Оба та факта стоје, али они се не могу тако изнети. Коначно, то шта прописује правопис не обавезује Народну скупштину Републике Србије. Скупштина Црне Горе је за службени језик прогласила језик који у то време уопште није имао правопис и који је као матерњи наводило око 20% грађана. Грађани Србије су, уосталом, потврдили тај Устав и на референдуму. Да је он садржао одредницу да се у Србији службено користи клингонски језик, од његовог потврђивања па надаље би судови имали да користе клингонски језик. Према томе, то шта правопис прописује и шта Устав прописује су две одвојене ствари. Онога што правопис прописује су дужни да се држе школарци кад пишу писмени састав. Онога шта Устав прописује за службену употребу су дужни да се држе судови када пишу судска акта. --Dzordzm (разговор) 02:48, 26. новембар 2009. (CET)

Ono što imamo na Vikizvorniku je:

Ustav Srbije od 1990. godine

Član 8

U Republici Srbiji u službenoj je upotrebi srpskohrvatski jezik i ćiriličko pismo, a latiničko pismo je u službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom.

Na područjima Republike Srbije gde žive narodnosti u službenoj upotrebi su istovremeno i njihovi jezici i pisma, na način utvrđen zakonom.

Današnji Ustav Srbije

Jezik i pismo

Član 10.

U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo. Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.

Predlog:

Po Ustavu Republike Srbije iz 1990. u službenoj upotrebi je bio srpskohrvatski jezik i ćiriličko pismo, a latiničko pismo je u bilo službenoj upotrebi na način utvrđen zakonom. Po novom Ustavu iz 2006. u Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo, a službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.

Primena ovog člana Ustava dovela je do burnih reakcija u javnosti kada je presuda vođi neo-nacističke organizacije „Nacionalni stroj” Goranu Davidoviću poništena zato što prvostepeni sud nije poštovao njegov zahtev da sudski spisi budu na ćirilici.[3][4][5][6][7][8] Takođe, u Novom Sadu su poništeni mesni izbori zato što su birački spiskovi pisani latinicom. Ovo je učinjeno na zahtev jednog od glasača koji nije želeo „da mu ime bude pisano latinicom, jer je latinica 'hrvatsko pismo'“. -- Loshmi (razgovor) 03:49, 26. новембар 2009. (CET)

С правне тачке гледишта нема никаве разлике између текста у Уставу из 1990. године, ако је то тачно цитарење, и текста у Уставу из 2006. године. У оба случаја употреба других писама се регулише законом, који је потребно донијети посебно. Помињање латинице у тексту Устава из 1990. године, латиници ни на који начин није давало једнакост са ћирилицом, када је у питању службена употреба, пошто је експлицитно речено, ако је цитат тачан, пошто ме мрзи да провјеравам, да је у Србији у службеној употреби ћирилично писмо, а да се употреба латинице регулише законом, што има исто легално значење као и текст из Устава 2006. године. У оба случаја закон који регулише употребу писама која нису ћирилица је кључ. Колико знам, нови закон који је већ требао да се донесе, није донешен, из којег год разлога, а стари не знам како је изгледао, мада сумњам да је изједначавао ћирилицу и латиницу у службеној употреби, пошто би био у контрадикцији са самим текстом Устава, који такође није остављао простор да било које друго писмо, па ни латиница, без обзира што је експлицитно поменута, у службеној употреби изједначи са ћирилицом. За остало, Џорџ је елаборирао, односно, није на нама да наводимо читаоце на закључке, него да представимо чињенице, без да гурамо наше незадовољство, или срећу због тога што је нешто тако како јесте. --Славен Косановић {разговор} 08:38, 26. новембар 2009. (CET)

@Дамјан: Почела је вишеазбучношћу (глагољица, ћирилица, латиница и грчки алфабет) али се наставила једноазбучношћу. Ћирилица јесте избацивана из службене употребе у СФРЈ. Зашто мислиш да забрана коришћења латинице у јавним службама неће довести до равноправности ћирилице и латинице? Ако се искључиво ћирилица користи у јавним службама а претежно латиница ван њих, то је ваљда равноправније него ако се и ћирилица и латиница користе у јавним службама а претржно латиница ван њих. Никола (разговор) 08:41, 26. новембар 2009. (CET)

@Лошми: ја те бурне реакције јавности нешто и не видех, мада се слажем да ми је било чудно кад сам видео да суд примењује закон. Осим негативних, сигурно је било и позитивних реакција, и на овај случај и на разне друге. Никола (разговор) 08:41, 26. новембар 2009. (CET)

Imagine

Pravopis srpskog jezika Matice srpske iz 1993 godine jasno kaže:

"Ćirilica i latinica predstavljaju standardna pisma našeg jezika".

Samo zamislite da je Ustavom Srbije latinica prolašena za jedino službeno pismo. Sigurno da bi se, s razlogom, digla dreka oko zabrane ćirilice i njenog postiskivanja. To je upravo ono što se danas dešava latinici.

Iako su i raniji Ustavi pominjali ćirilicu kao službeno pismo, a korišćenje latinice ostavljali u skladu sa zakonom, ipak je latinica bila široko korišćena u javnoj upravi. Nikada ranije nisam čuo da je nešto poništeno jer je na latinici. Dakle, očigledno nije samo do zakona, već i do politčke volje, što je ćirilica počela ekskluzivno da se forsira u Srbiji. Međutim, ukoliko većina urednika Vikipedije ne misli da se latinica u Srbiji potiskuje, ta informacija se neće naći u članku, ali bar možemo raspravljati o tome na strani za razgovor. --Damjan /razgovarajmo/ 15:43, 27. новембар 2009. (CET)

Није ствар политичке воље него закона, који претпостављам да је раније постојао и регулисао употребу латинице у одређеним сферама државне управе. Потребно је донијети нови, који би био у складу са новим Уставом, то је очигледно, јер не могу да замислим, рецимо докторе, да пишу имена лијекова и многих дијагноза, ћирилицом. Вјероватно има и много других ситуација. Нисам против аргументованих чињеница које имају смисла, али ми се чини да су мишљења радикалних групација нерелевантна за чланак, јер се базирају искључиво на неким личним поривима и страстима, а не на аргументованој дискусији, осим тога циљ енциклопедијског чланка је да информише преко релевантних мишљења, а не преко дневнополитичких информација из новина, нарочито у чланцима који су академске природе, као што јесте сваки чланак о писму и језику. Што се тиче одреднице у Правопису, мислим да је контрадикторна чак и са старим Уставом и законом, пошто ако се у њему каже да су и ћирилица и латиница стандардна писма српског језика, а Устав из 1990. године, тврди да је службено писмо у држави Србији ћирилица, то значи да та писма нису равноправна и не може их се сматрати једнако „стандардним“. Мада, у сваком случају, Правопис не може бити изнад Устава и закона, ни код нас ни другдје. Нелогичности су наша константа у многим сферама, што је посљедица нејединства и опречних ставова, око многих питања. --Славен Косановић {разговор} 15:01, 28. новембар 2009. (CET)

Ćirilica i latinica jesu dva standardna pisma srpskog jezika. Ćirilica je zvanično pismo države Srbije, iz čega ne proizilazi zaključak da je latinica manje standardno pismo srpskog jezika. Oba se uče u školi, i svako sa završena četiri razreda osnovne zna da koristi i jedno i drugo pismo. Da citiram lingvistu Klajna: „Same zabrinjavajuće statistike koje "Ćirilica" iznosi – preko 80 odsto latiničkih natpisa u Beogradu, reklame isključivo na latinici i tako dalje – dokaz su da Srbi osećaju i latinicu kao svoju: nisu je sigurno "uzajmili" iz ljubavi prema Hrvatima. Dvoazbučnost je, dakle, naša sudbina, a zakoni treba da nađu načina da ćirilicu zaštite od odumiranja.“[9] -- Loshmi (razgovor) 02:37, 29. новембар 2009. (CET)

Службено, односно писмо које се по Уставу третира као писмо на ком се морају обављати све службене комуникације у државном апарату. То нема везе са тим које писмо ће неко да користи у свом приватном предузећу, за своју књигу коју жели да објави, за своје приватне новине, или електроски медиј, рекламу или на својој веб презентацији или блогу, односно да идемо до краја, за преписке са својим пријатељима и породицом. Према томе, изгледа скроз параноична и неоснована тврдња по којој је та ставка Устава, дизајнирана тако да наводно удаљи ”Србе или спријечи комуникацију са другим народима бивше СФРЈ”, а тако нешто је у почетку стајало у чланку. --Славен Косановић {разговор} 15:33, 29. новембар 2009. (CET)

Дакле, ”стандардо” се коси са својим значењем једино у случају државних илити каквих год службених комуникација са државним апаратом. Наравно ту сада треба да се донесе закон који ће додатно и по потреби регулисати употребу других писама, када су у питању службене комуникације, пошто не вјерујем да би икоме пало на памет да регулише употребу писама у приватној сфери, изузев можда неким радикалним групама, било које боје, које на сву срећу немају моћ да одлучују о томе. Чак и ако би имале неке лобије на мјестима гдје ће се одлучивати о садржају тог закона, сигуран сам да њихове идеје не би наишле на ширу подршку. --Славен Косановић {разговор} 15:33, 29. новембар 2009. (CET)

Zašto je ovo izbačeno?

Latinica je predmet napada srpskih nacionalista jer njena upotreba otvara mogućnost saradnje i povezivanja sa drugim jugoslovenskim narodima.

Predstavnici udruženja „Srpska ćirilica“ smatraju da treba naplaćivati veće takse firmama koje imaju natpise latinicom.

U javnosti se javljaju reakcije protiv zakonskog favorizovanja ćirilice i potiskivanja latinice.

Ukoliko su nekom rečenice pristrasne, potrebno ih je preformulisati. Međutim, one pružaju određene informacije o položaju latinice u Srbiji i bitno je da se nađu u članku. Izbacivanje referenciranih podataka je veoma pogrešna i opasna praksa za jednu enciklopediju. --Damjan /razgovarajmo/ 18:42, 27. новембар 2009. (CET)

Uh, ja sam to izbacio, ali ne iz neke loše namere. Rasprava je tako tekla — da li su mišljenja Obraza i grupa građana relevantne za ovaj članak. U tom trenutku mi se učinilo da bi bilo bolje da se napravi poseban članak o tome, a da se u ovom to kraće spomene sa linkom na duži članak. Ali s obzirom da takav članak još uvek nemamo, možda ipak da se spomene još ponešto u ovom... -- Loshmi (razgovor) 02:26, 29. новембар 2009. (CET)

Ok mi je da ne navodimo mišljenje Obraza, pa tu rečenicu i ne spominjem. Al ove tri rečenice su blisko povezane sa temom i ipak pružaju neke informacije.--Damjan /razgovarajmo/ 21:06, 1. децембар 2009. (CET)

Нови правопис

Pri vertikalnom pisanju dž, lj i nj bi trebalo pisati sastavljeno. Na primer, ako se reč menjačnica piše vertikalno, nj se piše u jednom redu. Ово више не важи, у новом правопису стоји да вертикално треба да се пише засебно. --Миланче (разговор) 01:03, 27. децембар 2010. (CET)

Dezinformacije & falsifikati

U tekstu su dije ključne neistine:

1. latinica koja je navedena 1818. kao tobožnja "srpska", nije nikad takvom nazivana. To je tip latinice u porabi kod hrvatskih štokavskih autora u 18. i početku 19. st. u Bosni, Slavoniji i dr., natsla u krugu Budimskih franjevaca (Stjepan Vilov). Od "hrvatske" (zapravo kajkavske) latinice se razlikovala u nizu stvari- no to su dva pisma jedne pismenosti, a ne ono što implicira stavljanje u tobožnji srpski latiniočni korpus pisaca koji su tako pisali (Kačić-Miošić, Kanižić, Katančić, Vilov, ..).

2. glede "Srpskog bukvara" iz 1847.- radi se o Milosavljavićevom falsifikatu. To je lažno stavljeno u tobožnje izdanje iz 1827., dok je u zbilji ta tablica iz prijevoda Novoga zavjeta 1847. Tako je 20 godina mlađa kodifikcaija pripisana Karadžiću, koji s tim nema veze. Lako se sve provjeri u NBS, a bilo je raspravljano ovdje: http:// forum.krstarica. com/showthread.php/402465-%D0%A4%D0%B0%D0%BB%D1%81%D0%B8%D1%84%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B8%D1%88%D1%99%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BB%D0%B0%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B5/page3 Mir Harven (разговор) 15:16, 11. јануар 2011. (CET)

Српска латиница се не користи

Иако је постојала српска латиница, она која се данас користи није та, већ заправо хрватска латиница коју је осмислио Гај. Зато је нетачно написати у чланку Српски језик да се у писању српског користе српска ћирилица и српска латиница. То је кривотворење. Такође то треба навести и у овом чланку јер прави и он грешку. То што неко из неких политичких побуда а не научних жели да оправда коришћење латинице па потура овакво мишљење, иза личности Вука, је његов/њен проблем. Мислим требамо бити неутрални и објективни. Као што сте написали, али би требало потенцирати и појаснити, Вук је српску латиницу измислио за Србе Католике, док су још постојали тј. док се нису претопили у Хрвате. У матици (Србији), и где год Срби Православци живе, је сматрао за једино писмо српског језика српску ћирилицу. Ово ћу поставити и на разговорној страницу чланка Српски језик па ко види нек мало прелиста чињенице и нек исправи грешку. — Претходни непотписани коментар оставио је корисник 122.150.70.149 (разговор • доприноси) | 00:42, 11. новембар 2012.‎

Српска латиница се не користи у званичним документима Републике Србије према Уставу Републике Србије из 2006. године, а до тада је било једн од два равноправна писма. Наравно, не забрањује се писање латинице. Вук Караџић јесте измислио српску латиницу за Србе католике; али ова латиница која се данас употребљава није иста оној коју је Вук направио, а ни тадашњој хрватској латиници. Данас је српска латиница идентична данашњој хрватској латиници. --Марко Раденковић (разговор) 08:38, 11. новембар 2012. (CET)

Srpska latinica

Ne bih baš rekao da se ovo pismo može nazvati srpskom latinicom,mislim da bi najbolji naziv bio srpsko-hrvatska latinica da ne kažemo čak srpsko-hrvatsko-bošnjačka latinica. Druga stvar : izuzetno je smešno kada latiničari kažu kako je latinica ugroženo i obespravljeno pismo a 90 % svega napisanog na srpskom jeziku danas u Srbiji je upravo na ovoj latinici.

24.135.84.89 (разговор) 10:58, 20. фебруар 2013. (CET)