Пређи на садржај

Спектрална класификација астероида

С Википедије, слободне енциклопедије

Спектрална класификација астероида је класификација астероида на основу података о облику спектра, боје и албеда. Ове карактеристике одговарају површинском саставу астероида. Унутрашњост мањих небеских тела нема видљиву структуру, због чега површина у великој мери говори о саставу тела.

Методу расподеле астероида према карактеристикама рефлексије светлости увели су Кларк Чапман, Дејвид Морисон и Бен Зелнер 1975. године. Тада су користили само три спектралне врсте астероида са следећим кодовима:

Од тада се значајно повећао број класа у којима се астероиди могу класификовати.

Методе класификација

[уреди | уреди извор]

Данас се употребљава неколико различитих метода класификација спектралних типова астероида. Најпознатије и најкоришћеније су две методе класификација:

  • по Толену
  • СМАСС класификација

Толенов спектрални тип

[уреди | уреди извор]

Овај метод увео је Дејвид Толен 1984. године. Класификација астероида заснива се на мерењима у широкопојасном спектру (између 0,31 μm и 1,06 μm), која је спроведена 1980-их година на 978 астероида у комбинацији са албедо мерењима.[1] Програм мерења (Eight-Color Asteroid Survey или ECAS) базиран је на подацима о 978 астероида. Овај метод класификације има 14 типова, који укључују велики број подтипова:

Последње три врсте садрже само један познати астероид, који има посебне карактеристике у спектру. Понекад се ознаке комбинују и ако астероид приказује карактеристике различитих типова.

СМАСС класификација

[уреди | уреди извор]

СМАСС класификација представља новији начин класификације астероида. Ову врсту класификације увели су Шелте Бус и Рихард Бинзел 2002. године на основу резултата пројекта „Спектрални преглед малих астероида у главном појасу астероида” (Small Main-Belt Asteroid Spectroscopic Survey или SMASS). Испитани су спектри високе резолуције за 1447 астероида (у ужем опсегу таласних дужина између 0,44 μm и 0,92 μm).[2] Тврдње нису узете у обзир приликом класификације. На тај начин астероиди су класификовани у 26 типова:

  • група Ц-типа, која садржи следеће типове
    • В-тип генерално одговара типу B и Ф према Толеновом начину класификације
    • Ц-тип за најчешће угљеничне астероиде осим Б-типа
    • Cg, Ch, Cgh су астероиди који одговарају Г-типу према Толену.
    • Cb су астероиди између Ц-типа и Б-типа
  • група С-типа укључује силикатне астероиде, који су подељени на
  • група X-типа укључује металне астероиде
    • X-тип обухвата астероиде типа М, Е и П после Толенове класификације
    • Xe, Xc, Xk, астероиди који се не граниче између X-типа и других
  • Т-тип
  • Д-тип
  • тип Ld је нови тип астероида који показује спектралне карактеристике јасније него Л-тип
  • О-тип
  • В-тип

Типови који су означени са два слова имају спектралне карактеристике другог типа, који је означен малим словом (користе се и ознаке из Толенове класификације). Типови астероида М, Е и П (после Толена) се померају у нову групу X. Астероидима из група С и Ц додају се ове групе, које су у спектру између типова С и Ц.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Толен, Дејвид (1989). Asteroid taxonomic classifications (II изд.). Tucson: University of Arizona Press, 1989. стр. 1139-1150. ISBN 978-0-8165-1123-5. Приступљено 26. 1. 2019.  (језик: енглески)
  2. ^ Бус, Шелте; Бинзел, Рихард. Phase II of the Small Main-Belt Asteroid Spectroscopic Survey. A Feature-Based Taxonomy (158 (1) изд.). Icarus, 2002. стр. 146—177. Приступљено 26. 1. 2019.  (језик: енглески)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]