Спика
  | |
| Положај на небу Епоха J2000 Равнодневница J2000 | |
|---|---|
| Сазвежђе | Девица |
| Ректасцензија | 13h 25m 11.579s[1] |
| Деклинација | −11° 09′ 40.75″[1] |
| Привидна магнитуда (В) | +0.97[2] (0.97–1.04[3]) |
| Карактеристике | |
| Спектрални тип | B1V[4] (B1III-IV + B2V)[5] |
| U−B индекс боја | −0.94[2] |
| B−V индекс боја | −0.23[2] |
| Варијабилни тип | β Cep + елипсоидна[3] |
| Астрометрија | |
| Радијална брзина (Rv) | +1.0[6] km/s |
| Сопствено кретање (μ) | РА: −42.35 ± 0.62[1] мас/г Дек.: −30.67 ± 0.37[1] мас/г |
| Паралакса (π) | 13.06 ± 0.70[1] мас |
| Растојање | 250 ± 10 ly (77 ± 4 пс) |
| Апсолутна магнитуда (MV) | −3.55 (−3.5/−1.5)[7] |
| Орбита[8] | |
| Период (P) | 4,0145±0,0001 d |
| Велика полуоса (a) | 28,20±0,92 R☉ |
| Ексцентрицитет (e) | 0,133±0,017 |
| Инклинација (i) | 63,1±2,5° |
| Апсидна епоха (T) | 2,454,189,4±0,02 |
| Аргумент перихела (ω) (секундарни) | 255,6±12,2° |
| Детаљи[8] | |
| Primary | |
| Маса | 11,43±1,15 M☉ |
| Полупречник | 7,47±0,54 R☉ |
| Луминозност | 20,512+5,015 −4,030 L☉ |
| Површинска гравитација (log g) | 3,71±0,10 цгс |
| Температура | 25,300±500 K |
| Ротациона брзина (v sin i) | 165,3±4,5 km/s |
| Старост | 12.5 Myr |
| Secondary | |
| Маса | 7,21±0,75 M☉ |
| Полупречник | 3,74±0,53 R☉ |
| Луминозност | 2,254+1,166 −768 L☉ |
| Површинска гравитација (log g) | 4,15±0,15 цгс |
| Температура | 20,900±800 K |
| Ротациона брзина (v sin i) | 58,8±1,5 km/s |
| Друге ознаке | |
| Референтне базе података | |
| SIMBAD | data |
Спика или алфа Девице (лат. Spica, α Virginis, α Vir)[10][11] је најсјајија звезда сазвежђа Девица, и једина звезда овог сазвежђа прве магнитуде. Њено име на латинском језику значи „клас“[12] и на класичним приказима овог сазвежђа Спика се налази у класу који држи девица — Астреја, ћерка Зевса и Темиде.[13]
Звездани систем
[уреди | уреди извор]
Варијација сјаја Спике није последица заклањања, већ промене површине која се види са Земље.
Спика је спектроскопска двојна звезда, која се састоји од две звезде спектралних класа B1III-IV+ (плави субџин или џин) и B2V (звезда главног низа).[14] Удаљеност између компоненти је свега 0,12 АЈ (период ротације око заједничког центра масе износи 4,0145 дана). Варијација сјаја (који се креће између 0,95 и 1,05[15]) је последица не узајамног помрачивања компоненти, већ издужености једне ка другој услед десјтва плимске силе, тако да током ротације површина која је видљива са Земље није иста. Блискост компоненти доводи до снажног судара сунчевог ветра једне и друге звезде, због чега је Спика снаћан извор X зрачења. Спика, као двојни систем, има 1900 пута већу луминозност од Сунца, у визуелном делу спектра. Појединачно посматрано — примарна компонента има температуру од 22.400 К, укупну луминозност 12.100 пута већу од Сунца (када се урачуна и ултраљубичаста светлост), радијус једнак 7 радијуса Сунца и масу једнаку 10,5 Сунчевих маса (што је вероватно довољно да еволуира у супернову). Секундарна компонента има температуру од 18.500 К, луминозност 1500 луминозности Сунца, радијус 4 пута већи од Сунчевог и масу 6 пута већу од Сунца.[16]
И сама примарна компонента је променљива, и то пулсирајућа променљива типа ß Canis Maioris, са периодом од 4,2 сата.[14]
Спика се налази свега 10° јужно од еклиптике, тако да су честе окултације са планетама и Месецом.[13]
Историја посматрања
[уреди | уреди извор]
Као један од најближих масивних бинарних звезданих система Сунцу, Спика је била предмет многих опсервационих студија.[17]
Верује се да је Спика звезда која је Хипарху дала податке који су га навели да открије прецесију равнодневице.[18] Храм Мената (раног Хатора) у Теби био је оријентисан на Спику када је изграђен 3200. године пре нове ере, и током времена, прецесија је полако али приметно променила локацију Спике у односу на храм.[19] Никола Коперник је направио многа запажања о Спики са својим домаћим трикветрумом за своја истраживања прецесије.[20][21]
Види још
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д van Leeuwen, F. (2007). „Validation of the new Hipparcos reduction”. Astronomy and Astrophysics. 474 (2): 653—664. Bibcode:2007A&A...474..653V. S2CID 18759600. arXiv:0708.1752
. doi:10.1051/0004-6361:20078357. Vizier catalog entry
- ^ а б в Ducati, J. R. (2002). „VizieR Online Data Catalog: Catalogue of Stellar Photometry in Johnson's 11-color system”. CDS/ADC Collection of Electronic Catalogues. 2237: 0. Bibcode:2002yCat.2237....0D.
- ^ а б Ruban, E. V.; Alekseeva, G. A.; Arkharov, A. A.; Hagen-Thorn, E. I.; Galkin, V. D.; Nikanorova, I. N.; Novikov, V. V.; Pakhomov, V. P.; Puzakova, T. Yu. (2006). „Spectrophotometric observations of variable stars”. Astronomy Letters. 32 (9): 604. Bibcode:2006AstL...32..604R. S2CID 121747360. doi:10.1134/S1063773706090052.
- ^ Johnson, H. L; Morgan, W. W (1953). „Fundamental stellar photometry for standards of spectral type on the Revised System of the Yerkes Spectral Atlas”. The Astrophysical Journal. 117: 313. Bibcode:1953ApJ...117..313J. doi:10.1086/145697.
- ^ Bright Star Catalogue. Yale University Observatory. 1982.
- ^ Wilson, Ralph Elmer (1953). „General Catalogue of Stellar Radial Velocities”. Carnegie Institute Washington D.C. Publication. Washington: Carnegie Institution of Washington. Bibcode:1953GCRV..C......0W.
- ^ Herbison-Evans, D.; Hanbury Brown, R.; Davis, J.; Allen, L. R. (1971). „A study of alpha Virginis with an intensity interferometer”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 151 (2): 161—176. Bibcode:1971MNRAS.151..161H. doi:10.1093/mnras/151.2.161 .
- ^ а б Tkachenko, A.; et al. (мај 2016), „Stellar modelling of Spica, a high-mass spectroscopic binary with a β Cep variable primary component”, Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, 458 (2): 1964—1976, Bibcode:2016MNRAS.458.1964T, S2CID 26945389, arXiv:1601.08069 , doi:10.1093/mnras/stw255
- ^ „V* alf Vir -- Variable Star of beta Cep type”. SIMBAD. Centre de Données astronomiques de Strasbourg. Приступљено 2010-04-13.
- ^ „How to pronounce Spica”. Приступљено 2017-02-19.
- ^ „Main definitions of spica in English”. Oxford Dictionaries. Архивирано из оригинала 09. 03. 2019. г. Приступљено 2018-02-19.
- ^ Јанчић, Радиша (2010). Речник ботаничких морфолошких појмова. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 58. ISBN 978-86-7025-507-4.
- ^ а б Moore, Patrick (2005). Philip's Atlas of the Universe (на језику: енглески). London: Philip's. стр. 228. ISBN 978-0-540-08791-4. Приступљено 16. 11. 2021.
- ^ а б Lesikar, Arnold. „Spica”. The Dome of the Sky. Архивирано из оригинала 30. 08. 2012. г. Приступљено 1. 2. 2013.
- ^ Murdin, Paul, ур. (2001). Encyclopedia of Astronomy & Astrophysics (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 4441. ISBN 978-0-7503-0440-5. Приступљено 16. 11. 2021.
- ^ Kaler, Jim (3. 7. 2009). „Spica”. Приступљено 1. 2. 2013.
- ^ Riddle, R. L.; Bagnuolo, W. G.; Gies, D. R. (децембар 2001). „Spectroscopy of the temporal variations of α Vir”. Bulletin of the American Astronomical Society. 33: 1312. Bibcode:2001AAS...199.0613R.
- ^ Evans, James (1998). The History and Practice of Ancient Astronomy. Oxford University Press. стр. 259. ISBN 978-0-19-509539-5.
- ^ Allen, Richard Hinckley (2003). Star Names and Their Meanings. Kessinger Publishing. стр. 468. ISBN 978-0-7661-4028-8.
- ^ Rufus, W. Carl (април 1943). „Copernicus, Polish Astronomer, 1473–1543”. Journal of the Royal Astronomical Society of Canada. 37 (4): 134. Bibcode:1943JRASC..37..129R.
- ^ Moesgaard, Kristian P. (1973). „Copernican influence on Tycho Brahe”. Ур.: Jerzy Dobrzycki. The reception of Copernicus' heliocentric theory: proceedings of a symposium organized by the Nicolas Copernicus Committee of the International Union of the History and Philosophy of Science. Toruń, Poland: Studia Copernicana, Springer. ISBN 90-277-0311-6.
Литература
[уреди | уреди извор]- Јанчић, Радиша (2010). Речник ботаничких морфолошких појмова. Београд: Српска академија наука и уметности. стр. 58. ISBN 978-86-7025-507-4.
- Ian Ridpath and Wil Tirion . Stars and Planets Guide (5th ed.), William Collins, London. ISBN 978-0-008-23927-5. Princeton University Press, Princeton. Ridpath, Ian; Tirion, Wil (2017). Stars & Planets: The Complete Guide to the Stars, Constellations, and the Solar System. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-17788-5..
- „Night Sky~Big Dipper Navigation”. Souledout.org. Приступљено 2012-05-16.
- Levy, David H. (2005). Deep Sky Objects
. Prometheus Books. ISBN 1-59102-361-0. - Wilkins, Jamie; Dunn, Robert (2006). 300 Astronomical Objects: A Visual Reference to the Universe (1st изд.). Buffalo, New York: Firefly Books. ISBN 978-1-55407-175-3.
- Jeffrey, K. (2019-04-10). „These Are the First Pictures of a Black Hole — And That's a Big, Even Supermassive, Deal”. Time. Приступљено 30. 12. 2020.
- Overbye, Dennis (10. 4. 2019). „Black Hole Picture Revealed for the First Time – Astronomers at last have captured an image of the darkest entities in the cosmos – Comments”. The New York Times. Приступљено 30. 12. 2020.
- Landau, Elizabeth (10. 4. 2019). „Black Hole Image Makes History”. NASA. Приступљено 30. 12. 2020.
- Oldham, L. J.; Auger, M. W. (март 2016). „Galaxy structure from multiple tracers - II. M87 from parsec to megaparsec scales”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society. 457 (1): 421—439. Bibcode:2016MNRAS.457..421O. S2CID 119166670. arXiv:1601.01323 . doi:10.1093/mnras/stv2982 .
- William Matthew O'Neil (1976). Time and the Calendars. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-0642-5.
- „Virgo? Here's your constellation | Constellations | EarthSky”. 27. 5. 2021.
- „Hawaiian Astronomical Society - Virgo”.
- „Star Tales – Virgo”.
- „Mythology of the constellation Virgo”.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Спика у бази астрономских података SIMBAD (језик: енглески)
- Спика на eSky
