Пређи на садржај

Церера (патуљаста планета)

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За појам из римске митологије погледајте страницу Церера (богиња).
1 Церера ⚳[1]
Церера снимљена сондом Зора, 2015.[а]
Откриће A
Проналазач Ђузепе Пјаци
Датум 1. јануара 1801.
Претходно означавање (B) A899 OF; 1943 XB
Категорија основни појас
(фамилија Церера)
Орбитални параметри C
Епоха 14. јул 2004. (јулијански дан 2453200,5)
Ексцентрицитет (e) 0,080[2]
Велика полуоса (a) 413 949 Gm
(2,767 АЈ)
Перихел (q) 380 890 Gm
(2,546 АЈ)
Афел (Q) 447 008 Gm
(2,988 АЈ)
Орбитални период (P) 1681,243дана
(4,60 година)
Средња орбитална брзина 17,91 km/s[3]
Инклинација (i) 10,581°[4]
Лонгитуда узлазног чвора (Ω) 80,464°[5]
Параметар
перихела (ω) 		73,947°
Средња аномалија (M) 0,744°
Физичке карактеристике
Величина 959,2×932,6 km[2]
Маса 9,445×1020 kg
Густина 2,05 g/cm³
Површинска гравитација 0,26 m/s2[6][7]
Друга космичка брзина 0,51 km/s
Период ротације 0,3781 дана
Спектрална класа астероиди G-класе[8]
Апсолутна величина 3,34
Албедо 0,113
Средња површинска температура ~167°К
уреди

Церера или Церес[б] (ознака мањих планета 1 Церера; симбол ⚳)[9] најмања је патуљаста планета у Сунчевом систему и једина у главном астероидном појасу. Открио ју је Ђузепе Пјаци 1. јануара 1801. године, а име је добила по Церери, римској богињи земљорадње.

Са пречником од око 950 km, Церера је највеће и најмасивније тело у астероидном појасу, и садржи отприлике трећину укупне масе појаса.[10] Недавна истраживања су показала да је планета сферног облика, за разлику од мањих тела са слабијом гравитацијом. Површина Церере је вероватно начињена од леда и разних хидратних материјала, као што су карбонати и глина. Чини се да Церера има стеновито језгро и ледени омотач. Церера можда садржи океан испуњен течном водом, што је чини метом садашњих потрага за ванземаљским животом. Планета може бити окружена разређеном атмосфером која садржи водену пару.

Церерина визуелна магнитуда се креће од 6,7 до 9,3, па и када је најсјајнија она је превише слабог сјаја да би се видела голим оком. Наса је 27. септембра 2007. лансирала мисију Зора, која има циљ да истражи астероиде Весту и Цереру. НАСА-ина роботска свемирска летелица Дон ушла је у орбиту око Церере 6. марта 2015.[11][12][13]

Откриће

[уреди | уреди извор]

Италијански астроном Ђузепе Пјаци открио је Цереру 1. јануара 1801. сасвим случајно, док је тражио звезду Мајер 87. Пјаци није успео пронаћи звезду (касније се испоставило да је каталог с којим је Пјаци тада радио имао грешку), али зато је у близини пронашао тачкасти објект који је полако клизио небом. Пјаци је првобитно помислио да је пронашао нову комету.

Пјаци је након открића пратио Цереру до 11. фебруара 1801, када је морао да обустави рад због болести. Како Пјаци никоме није рекао за своје откриће, Церера је, током конјункције (проласка поред Сунца гледано са Земље), изгубљена. Да би поновно пронашли астероид, математичар Карл Фридрих Гаус је развио методу рачунања орбите из три посматрања, што је било довољно да га Франц Хавер фон Зах и Хајнрих Олберс касније поновно пронађу.

Јохан Елерт Боде је веровао да је Церера „планета који недостаје“ између Марса и Јупитера у његовом моделу Сунчевог система. Међутим, Церера се показала мањом од очекивања, премалом да би јој се видио диск у телескопу, па је Вилхелм Хершел сковао назив астероид (звездолик) за ову нову класу објеката.

Име

[уреди | уреди извор]

Пјаци је првобитно предложио име Церес Фердинандеа (италијански, Cerere Ferdinandea) за ово тело, по митолошкој фигури Церери (Римској богињи биљака) и Краљу Фердинанду од Две Сицилије.[14][15] „Фердинандеа” није било прихватљиво другим нацијама у свету, тако да је одбачено. Церера се кратковремено у Немачкој звала Хера.[16] У Грчкој се назива Δήμητρα (Деметра), по грчком еквиваленту богиње Церере; у енглеском говорном подручју, Деметра је назив астероида (1108 Деметра). Због ретког кориштења, не постоји консензус о исправном кориштењу придева, али се најчешће користе церерски и церерин. Астрономски симбол је срп (Srp, simbol Ceresa), сличан Венерином симболу (Astronomski simbol Venere) који је симбол женског пола и Венериног огледала.[15][17] Елемент Церијум је добио назив по Церери.[18] Елемент паладијум је првобитно био назван по Церери, али је његов проналазач променио име након што је церијум добио своје име. Паладијум је добио име по астероиду 2 Палас.[19]

Орбита и димензије

[уреди | уреди извор]
Поређење димензија Месеца (велики круг) и првих 10 астероида

Церера је највећи познати астероид у астероидном појасу између Марса и Јупитера. Но, Церера ипак није највећи астероид, јер су у Којперовом појасу откривена многа тела већа од Церере, укључујући Иксион, Квавар, Оркус, недавно откривени УБ313 и Седна.

Церера је једини објекат у астероидном појасу који је довољно велик да га властита гравитација доведе у приближно сферни облик. Други велики астероиди астероидног појаса, као нпр. Јунона и Веста су изразито несферични.

Маса Церере је 9,45±0,04 × 1020 kg, што је још увек само 4% масе Месеца. Постоје индиције да је површина Церере довољно топла да подржи постојање слабе атмосфере, те да се на површини може наћи и иње.

Церера је уједно и главни астероид у астероидној фамилији Церера.

Истраживања Церере

[уреди | уреди извор]
Снимак Церере камером летелице Зора, 19. фебруар 2015. године[20][21]

Окултација једне звезде Церером 13. новембра 1984, посматрана је из Мексика, Флориде и с Кариба.

Свемирски телескоп Хабл снимио је Цереру 2001. године. Иако су слике релативно ниске резолуције, показују да је астероид сферног облика. На слици се разлучује и тамна мрља, за коју се претпоставља да је кратер, који је назван Пјаци.

Церера је током 2004. посматрана и помоћу телескопа Кек. Уз помоћ адаптивне оптике, постигнута је резолуција од 50 km по пикселу, чиме су надмашени резултати Хабла. На овим се сликама разлучују 2 велика тамна подручја, за које се верује да су ударни кратери. Већа мрља има нешто светлије средиште. Кратер Пјаци није био видљив на сликама Кека.

НАСА је у септембру 2007. према астероидима Церера и Веста лансирала летелицу Зора. Она је први део мисије провела у орбити око Весте, коју је напустила у септембру 2012. и након дугог пута 6. марта 2015. стигла у орбиту око Церере.[22][23][24]

Геологија

[уреди | уреди извор]

Церера је највећи астероид у појасу астероида. Класификована је као Ц-тип или угљенични астероид[25]. Облик је спљоштени сфероид, са екваторским пречником 8% већим од пречника на половима.[26] Мерења сонде Зора показала су да има тежину 9.39×10^20 килограма и просечан обим 939.4 киломатара. То јој даје густину од 2,16 грама по центиметру кубном, што сугерише да је око једна четвртина њене масе лед воде.[26]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Фотографија снимљена инструментом уоквирујућа камера (енгл. Framing Camera - FC) на свемирској летелици Дон 2. маја 2015. године, током „ротационе карактеризације“ орбите, 13,642 km (8,477 mi) изнад планете Церере. У центру и десно при центру видљиве су две светле тачке, што је феномен чест на Церери, у кратерима Оксо и Хаулани. Планина Ахуна Монс је такође видљива на слици, виђена десно од дна.
  2. ^ мање правилна али често коришћена варијанта

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Schmadel, Lutz (2003). Dictionary of minor planet names (5th изд.). Germany: Springer. стр. 15. ISBN 978-3-540-00238-3. 
  2. ^ а б „1 Ceres”. JPL Small-Body Database Browser. Приступљено 8. 9. 2019. 
  3. ^ „AstDyS-2 Ceres Synthetic Proper Orbital Elements”. Department of Mathematics, University of Pisa, Italy. Архивирано из оригинала 5. 10. 2011. г. Приступљено 1. 10. 2011. 
  4. ^ „The MeanPlane (Invariable plane) of the Solar System passing through the barycenter”. 3. 4. 2009. Архивирано из оригинала 14. 5. 2009. г. Приступљено 10. 4. 2009.  (produced with Solex 10 Архивирано на сајту Wayback Machine (20. децембар 2008) written by Aldo Vitagliano; see also Invariable plane)
  5. ^ „Asteroid Ceres P_constants (PcK) SPICE kernel file”. Приступљено 8. 9. 2019. 
  6. ^ Mao, X.; McKinnon, W. B. (2018). „Faster paleospin and deep-seated uncompensated mass as possible explanations for Ceres' present-day shape and gravity”. Icarus. 299: 430—442. Bibcode:2018Icar..299..430M. doi:10.1016/j.icarus.2017.08.033. 
  7. ^ Konopliv, A.S.; Park, R.S.; Vaughan, A.T.; Bills, B.G.; Asmar, S.W.; Ermakov, A.I.; Rambaux, N.; Raymond, C.A.; Castillo-Rogez, J.C.; Russell, C.T.; Smith, D.E.; Zuber, M.T. (2018). „The Ceres gravity field, spin pole, rotation period and orbit from the Dawn radiometric tracking and optical data”. Icarus. 299: 411—429. Bibcode:2018Icar..299..411K. doi:10.1016/j.icarus.2017.08.005. 
  8. ^ Rivkin, A. S.; Volquardsen, E. L.; Clark, B. E. (2006). „The surface composition of Ceres: Discovery of carbonates and iron-rich clays” (PDF). Icarus. 185 (2): 563—567. Bibcode:2006Icar..185..563R. doi:10.1016/j.icarus.2006.08.022. Приступљено 8. 12. 2007. 
  9. ^ JPL/NASA (2015-04-22). „What is a Dwarf Planet?”. Jet Propulsion Laboratory. Приступљено 2022-01-19. 
  10. ^ Stankiewicz, Rick (20. 2. 2015). „A visit to the asteroid belt”. Peterborough Examiner. Архивирано из оригинала 18. 5. 2016. г. Приступљено 29. 5. 2015. 
  11. ^ Landau, Elizabeth; Brown, Dwayne (6. 3. 2015). „NASA Spacecraft Becomes First to Orbit a Dwarf Planet”. Jet Propulsion Laboratory. Приступљено 6. 3. 2015. 
  12. ^ „Dawn Spacecraft Begins Approach to Dwarf Planet Ceres”. NASA. Приступљено 29. 12. 2014. 
  13. ^ Rayman, Marc (6. 3. 2015). „Dawn Journal: Ceres Orbit Insertion!”. The Planetary Society. Приступљено 6. 3. 2015. 
  14. ^ Hoskin, Michael (26. 6. 1992). „Bodes' Law and the Discovery of Ceres”. Observatorio Astronomico di Palermo "Giuseppe S. Vaiana". Архивирано из оригинала 22. 05. 2011. г. Приступљено 5. 6. 2007. 
  15. ^ а б Forbes, Eric G. (1971). „Gauss and the Discovery of Ceres”. Journal for the History of Astronomy. 2 (3): 195—199. Bibcode:1971JHA.....2..195F. S2CID 125888612. doi:10.1177/002182867100200305. 
  16. ^ Foderà Serio, G.; Manara, A.; Sicoli, P. (2002). „Giuseppe Piazzi and the Discovery of Ceres”. Ур.: W. F. Bottke Jr.; A. Cellino; P. Paolicchi; R. P. Binzel. Asteroids III (PDF). Tucson, Arizona: University of Arizona Press. стр. 17—24. Приступљено 25. 6. 2009. 
  17. ^ Gould, B. A. (1852). „On the symbolic notation of the asteroids”. Astronomical Journal. 2 (34): 80. Bibcode:1852AJ......2...80G. doi:10.1086/100212. Приступљено 5. 6. 2007. 
  18. ^ Staff. „Cerium: historical information”. Adaptive Optics. Приступљено 27. 4. 2007. 
  19. ^ „Amalgamator Features 2003: 200 Years Ago”. 2003-10-30. Архивирано из оригинала 7. 2. 2006. г. Приступљено 21. 8. 2006. 
  20. ^ Landau, Elizabeth (19. 01. 2015). „Dawn Delivers New Image of Ceres”. NASA. Приступљено 19. 01. 2015. 
  21. ^ Chang, Kenneth (19. 01. 2015). „NASA Spacecraft Get a Closer Look at Dwarf Planets Pluto and Ceres”. New York Times. Приступљено 19. 01. 2015. 
  22. ^ Dwayne Brown (6. март 2015). „NASA Spacecraft Becomes First to Orbit a Dwarf Planet”. NASA. Архивирано из оригинала 17. апр 2016. г. Приступљено 6. март 2015.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  23. ^ Chris Gebhardt (6. март 2015). „Dawn completes historic arrival at Ceres”. Nasaspaceflight.com. Приступљено 6. март 2015. 
  24. ^ Mike Wall (6. март 2015). „NASA Dawn Probe Enters Orbit Around Dwarf Planet Ceres, a Historic First”. Space.com. Приступљено 6. март 2015. 
  25. ^ Rivkin, A.S.; Volquardsen, E.L.; Clark, B.E. (2006). „The surface composition of Ceres: Discovery of carbonates and iron-rich clays”. Icarus. 185 (2): 563—567. Bibcode:2006Icar..185..563R. doi:10.1016/j.icarus.2006.08.022. 
  26. ^ а б "JPL Small-Body Database Browser: 1 Ceres". JPL Solar System Dynamics. Archived from the original on 9 June 2021. Retrieved 26 September 2021.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Церера_(патуљаста_планета)&oldid=28116200”