Пређи на садржај

3. корпус Армије Републике Босне и Херцеговине

С Википедије, слободне енциклопедије
3. корпус АРБиХ
Трећи корпус Армије Републике Босне и Херцеговине
Амблем
Постојањеоснивање: 1. децембар 1992. год.; прије 31 године (1992-12-01)
ЗемљаРепублика Босна и Херцеговина
ФормацијаАрмија РБиХ
ОгранакКопнена војска Армије РБиХ
СједиштеЗеница
Бојемаслиснастозелена; плава, жута, бијела
Команданти
1. командантЕнвер Хаџихасановић
2. командантМехмед Алагић
3. командантСакиб Махмуљин
4. командантКадир Јусић

Трећи корпус Армије Републике Босне и Херцеговине је један од седам корпуса који је за вријеме рата у Босни и Херцеговини дјеловао у саставу Армије Републике Босне и Херцеговине. Основан је 1. децембра 1992. године,[1] на основу одлуке од 18. августа којом је тадашњи командант Штаба Врховне команде Сефер Халиловић наредио оснивање војних корпуса. Сједиште корпуса је било у Зеници.

Историја[уреди | уреди извор]

Прије званичног отпочињања Рата у Босни и Херцеговини, углавном у тајности и самоиницијативно, долазило је до формирања јединица различитих величина које су за циљ имале одбрану Републике Босне и Херцеговине у случају надолазећег рата. Након што су се слутње о опасности за грађане и обистиниле овом послу се пришло брже и организованије, тако да се већ у априлу и мају 1992. године формирају јединице величине батаљона и бригаде које ће у наредном периоду бити окосница будућег корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине. Само у Зеници је у мају исте године дјеловало неколико самосталних батаљона који су 18. маја укрупљени у Прву зеничку бригаду. Слична ситуација је била и на другим слободним територијама а те формиране јединице су углавном дјеловале самостално. Управо из тог разлога и потребе за организованијим отпором, Предсједништво Републике Босне и Херцеговине је 18. августа донијело одлуку о подјели зона одговорности будућих пет војних корпуса који би били потчињени већ формираном Штабу Врховне команде Армије РБиХ. Ова одлука је била повод за оснивање корпуса а предвиђала је да се цјелокупна територија Босне и Херцеговине подијели на пет зона на којој би требало да дјелују корпуси Армије РБиХ. На основу те одлуке замишљено је да зона коју би покривао 3. корпус обухвата и Бању Луку, гдје је требало да буде и сједиште команде корпуса; међутим, због тога што је Бања Лука већ била под контролом заговорника Републике Српске, за привремено сједише одабрана је Зеница. Дана 29. септембра исте године, у складу с већ поменутом одлуком Предсједништва од 18. августа, Штаб Врховне команде је наредио да се сви Окружни штабови Територијалне одбране Босне и Херцеговине (ОкШТО) препотчине корпусу. Дана 9. новембра начелник Штаба Врховне команде, Сефер Халиловић, наредио је оснивање одређених јединица у склопу 3. корпуса, а с циљем заустављања сукоба који су бјеснили у неким општинама зоне одговорности корпуса, као и омогућавања спајања различитих штабова с јединицама ТО. Због извршавања овог задатка из Сарајева је у Средњу Босну стигао Енвер Хаџихасановић, као првозадужени за извршавање наредбе начелника Штаба Врховне команде Халиловића. Као резултат тих радњи, 1. децембра 1992. године основан је 3. корпус Армије РБиХ, о чему је истог дана Енвер Хаџихасановић обавијестио Халиловића о извршењу задате наредбе. Први његов командант постао је управо Енвер Хаџихасановић.

Организација и зона одговорности[уреди | уреди извор]

На основу одлуке од 18. августа 1992. године о подјели зона одговорности, 3. корпусу је припала зона одговорности која је обухватала средњу Босну и дио Босанске крајине, укључујући општине: Бања Лука, Босанска Дубица, Босанска Градишка, Челинац, Прњавор, Србац. Због борби, зона одговорности је накнадно промијењена и у њу је укључена општина Вареш. Ова зона одговорности се мијењала током постојања корпуса, с обзиром на то да је до званичног формирања 3. корпуса већи дио ове зоне одговорности био под контролом заговорника РС. Даљим организационим јачањем Армије РБиХ под ову зону одговорности су потпале и општине Маглај и Тешањ.

Штаб 3. корпуса[уреди | уреди извор]

Штаб 3. корпуса (који је требало да се налази у Бањој Луци, али је због заузимања тог града од снага РС формиран у Зеници) састојао се од неколико органа. Његова структура у потпуности је оцртавала структуру Штаба Врховне команде Армије РБиХ. Састојао се од сљедећих јединица:

  • Центар за оперативно командовање — Овај центар је био задужен за прикупљање свих информације које су се тицале зоне одговорности коју је покривао овај корпус. Информације су прикупљане из свих могућих извора, као што су цивилне структуре, потчињене јединице, надређене команде и МУП. Информације су селектоване а оне за које се сматрало да ус важне, преношене су Команди корпуса. То је било једино мјесто гдје су се слијевале све прикупљене информације а центар је због своје важности за команду корпуса радио непрекидно 24 сата на дан. Команда 3. корпуса је извјештај који је добијала из овог центра такође свакодневно слала на знање Штабу Врховне команде Армије РБиХ.
  • Центар за везу — Овај центар је имао задатак планирања и организовања свих веза у склопу Команде. У структури овог центра постојала је и нижа организациона јединица тј. орган за криптозаштиту који је био задужен за криптовање информација које су се слале посредством овог центра.
  • Служба војне безбједности — Ова служба је обухватала послове контрашпијунаже, физичке заштите штабова и других виталних објеката важних за корпус и одбрану. У њеном саставу се налазила и војна полиција.

Овај центар у штабу 3. корпуса је био донекле специфичан јер је био одговоран двоструком командном ланцу, и то: командном ланцу војне команде која се налазила пок руководством начелника Штаба Врховне команде, и командном ланцу војне безбједности на чијем челу се налазио министар одбране. Помоћници команданта за безбједност у 3. корпусу су били дужни да своје јединице, као и начелнике безбједности, у 3. корпусу информишу како о стању у својој зони одговорности тако и о безбједносној ситуацији.

Команда[уреди | уреди извор]

Команданти[уреди | уреди извор]

  1. Енвер Хаџихасановић — први командант (новембар 1992 — 1. новембар 1993)[2]
  2. Мехмед Алагић — други командант (1. новембар 1993[3] — 26. фебруар 1994)
  3. Сакиб Махмуљин — трећи командант (26. фебруар 1994. — ?)
  4. Кадир Јусић — четврти комадант

Оперативне групе 3. корпуса[уреди | уреди извор]

У фебруару 1993. године тадашњи командант 3. корпуса, Енвер Хаџихасановић, издао је наређење за оснивање оперативних група, чији је задатак био повезивање командног ланца између јединица на терену и Команде корпуса.[4] На основу те наредбе, 8. марта исте године основане су четири оперативне групе:

  1. Оперативна група Босанска крајина са сједиштем у Травнику, у чију су надлежност између осталих ушле и 7. и 17. бригада; у јуну 1993. године оперативној групи су потчињене и 306. и 325. бригада, а од оснивања ОГ њом је командовао Мехмед Алагић све до новембра 1993. године — када је именован за команданта 3. корпуса умјесто Енвера Хаџихасановића
  2. Оперативна група Лашва са сједиштем у Какњу
  3. Оперативна група Босна са сједиштем у Жепчу или Завидовићима
  4. Оперативна група Запад са сједиштем у Бугојну; комадант Селмо Цикотић

Оперативна група Високо са сједиштем у Високом, која је првобитно припадала 1. корпусу Армије РБиХ, априла 1993. године преименована је у оперативну групу Исток и једно се вријеме налазила у саставу 3. корпуса. Ова оперативна група је касније припојена 6. корпусу Армије РБиХ.

Јединице 3. корпуса[уреди | уреди извор]

Оперативна група Босанска крајина:[5]

Оперативна група Лашва:

  • 309. бригада
  • 325. бригада
  • 333. бригада

Оперативна група Босна:[5]

  • 318. бригада
  • 319. бригада

Оперативна група Запад:[5]

Оперативна група 7-Југ:

У корпусу је било и неколико бригада односно јединица које су наређења примале директно од Команде 3. копруса, а то су сљедеће јединице:[6]

Одликовања[уреди | уреди извор]

Током ратног пута, многе јединице и припадници корпуса одликовани су колективним и појединачним одликовањима. Шест јединица из састава овог корпуса је одликовано највишим колективним признањем витешка, док је епитет славна понијело седам бригада. За значајна постигнућа у одбрани Републике Босне и Херцеговине, 277 припадника 3. корпуса одликовано је орденом Златни љиљан, 41 орденом Златна полицијска значка, четири Орденом за храброст и један Медаљом за храброст.[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „1.decembar – Dan formiranja Trećeg korpusa Armije RBiH - Magazin Plus”. magazinplus.eu. Pristupljeno 7. 3. 2020. 
  2. ^ http://www.icty.org/x/cases/hadzihasanovic_kubura/ind/en/had-ii010713e.pdf стр. 1
  3. ^ http://www.icty.org/x/cases/hadzihasanovic_kubura/ind/en/had-ii010713e.pdf стр. 2
  4. ^ http://www.icty.org/x/cases/hadzihasanovic_kubura/tjug/bcs/060315.pdf стр. 105 и 106
  5. ^ а б в ИЦТY — Пресуда Енверу Хаџихасановићу и Амиру Кубури, 15. марта 2006, стр. 106
  6. ^ http://www.icty.org/x/cases/hadzihasanovic_kubura/tjug/bcs/060315.pdf стр. 106
  7. ^ „Обиљежена 23. годишњица оснивања 3. корпуса...”, Дневни аваз, Приступљено 1. децембра 2015.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=3._korpus_Armije_Republike_Bosne_i_Hercegovine&oldid=26719166”