Агнес Хелер

Агнес Хелер
Агнес Хелер
Лични подаци
Пуно име	Агнес Хелер
Датум рођења	(1929-05-12)12. мај 1929.
Место рођења	Будимпешта, Краљевина Мађарска
Датум смрти	19. јул 2019.(2019-07-19) (90 год.)
Место смрти	Балатоналмади, Мађарска
Филозофски рад
Епоха	20. век
Интересовања	Политичке теорије, Филозофија

Агнес Хелер (мађ. Ágnes Heller; 12. мај 1929 — 19. јул 2019) била је мађарски филозоф.

Биографија

Детињство, младост и политички развој

Агнес Хелер је одрасла у јеврејској средњокласној породици. Током Другог светског рата њен отац је искористио његову правну обуку и знање немачког да би помогао људима да заједно набаве потребну документацију како би емигрирали из нацистичке Европе. 1944, Хелерин отац је био депортован у концентрациони логор Аушвиц где је умро пре краја рата. Хелер и њена мајка су успеле да избегну депортацију.

У погледу на утицај Холокауста на њен рад, Хелерова је рекла:

Одувек ме је занимало питање:

Како је ово могло да се деси? Како могу да разумем ово? Овом искуству са холокаустом се придружило моје искуство са тоталитаристички режим. Ово је поставило веома слична питања у мојој душевној претрази и светској истрази: како је ово могло да се деси? Како људи могу да ураде овакве ствари? Па сам морала да откријем о чему се ради у моралу, која је природа добра и зла, шта могу учинити поводом злочина, шта могу открити о изворима морала и зла? То је била прва истрага. Друга истрага била је социјално питање: какав свет је могао ово да произведе? Какав свет дозвољава да се ово деси? Шта представља модернизам? Можемо ли очекивати спас?

1947, Хелерова је почела да студира физику и хемију на Универзитету у Будимпешти. Међутим, променила је правац на филозофију када ју је њен дечко натерао у то време да послуша предавање Гиоргиа Лукаша, о укрштању филозофије и културе. Моментално је била обузета тиме како се ово предавање обратило њеним бригама и интересима како живети у модерном свету, поготово након искуства у другом светском рату и холокаусту.

1947. је такође била година када се Хелерова придружила комунистичкој партији док је била у ционистичком радном кампу, и почела да развија интересовање за марксизам. Међутим, мислила је да је странка гушила способност њених следбеника да мисле слободно због веровања у демократски централизам (тотална верност) странци. Избачена је из ње 1949, године када је Матијас Ракоси дошао на власт и увео године Стаљинове владавине.

Научни рад

Рана каријера у Мађарској

Агнес на једним од својих предавања

Након 1953 и постављања Имра Нагија за премијера, Хелерова је могла сигурно да започне докторске студије под надзором Лукаша, и 1955 почела је да предаје на Универзитету у Будимпешти.

Од Мађарске револуције 1956 до Прашког пролећа 1968

Мађарска револуција 1956. године био је најважнији политички догађај у њеном животу, јер је у то време видела да је ефекат академске слободе марксистичке критичне теорије опасан по целу политичку и социјалну структуру Мађарске. Устанак је потврдио Хелерове идеје да шта Маркс стварно жели је да људи имају политичку аутономију и заједничку одлучност социјалног живота.

Лукаш, Хелер и остали критички теоретичари изашли су из револуције са вером да марксизам и социјализам треба применити у различитим земљама на јединствене начине, ефективно испитујући улогу Совјетског савеза у будућности Мађарске. Ове идеје су усмериле Хелерову ка идеолошком судару са новом владом Јаноша Кадара подржане од стране Москве. Хелерова је поново избачена из комунистичке партије и отпуштена са Универзитета 1958. због одбијања да оптужи Лукаша за учествовање у револуцији. Није могла да настави њено истраживање до 1963, када је била позвана да се придружи Социолошком институту на Мађарској Академији као истраживач.

Од 1963 може се видети појава која ће се касније назвати „Школа Будимпеште“, филозофски форум формиран од стране Лукаша како би промовисао обнову Марксистичког критицизма суоченим са практичним и теоријским социјализмом. Други учесници у Школи Будимпеште били су, заједно са Хелеровом, њен други муж Ференц Фехер, Маркус Гиорги Маркус, Михали Вајда и неки други научници са слабијом повезаношћу са школом (као што су Андрас Хегедус, Истван Еорси, Јанос Кис и Гиорги Бенс).

Хелерин рад из овог раздобља, касније одбачен, се концентрише на теме као што су шта Маркс верује да треба да буде карактер модерног друштва; теорија ослобођења која се примењује на појединца; рад на измени друштва и владе из почетка; и утицај на промене кроз нивое вредности, веровања и обичаја свакодневног живота. Од 1990, Хелерова се више интересовала за проблеме у естетици у делима Концепт Предивног (1998), Време је ишчашено (2002), и Бесмртна Комедија (2005).

Каријера у Мађарској након Прашког пролећа

До догађаја Прашког пролећа 1968, Школа Будимпеште наставила је да подржава реформистичке ставове према социјализму. Након инвазије над Чехословачком од стране снага Варшавског пакта и сламања несугласица, Школа и Хелерова су мислили да су Источно Европски режими тотално корумпирани и да су реформистичке теорије бранилачке. Хелерова објашњава у њеном интервју-у са Полонијем да:

Режим није толерисао ни једно друго мишљење; то је у ствари тоталитаристички режим. Али тоталитаристички режим не може да у потпуности да употпуни, не може да одбаци плурализам; плурализам постоји у савременом свету, али може да прогна плурализам. Прогнати плурализам значи да странка одлучује какво издвојено мишљење је дозвољено. То јест, не можеш написати нешто што странка није дозволила. Али почели смо да пишемо и мислимо независно и то је био огроман изазов против начина на који је цео систем радио. Уопште нису могли толерисати кршење правила игре. А ми нисмо играли по правилима.

Овакав поглед се у потпуности није слагао са Кадаровим погледом на политичку будућност Мађарске након револуције 1956. Према њеном најновијем интервју-у у немачким новинама Свет Џунгле, она мисли да су политички и криминалистички процеси након 1956. године били антисемитски.

Након Лукашове смрти 1971. године, припадници школе су постали жртве политичког прогона, постали су незапослени због отпуштања са универзитетских послова, и изложени присмотри и општем узнемиравању. Радије него да остану дисиденти, Хелерова и њен муж филозоф Ференц Фехер, уз многе друге припаднике главне групе школе, одабрали су изгнанство у Аустралију 1977. године.

Каријера у иностранству

Хелерова и Фехер наишли су на како су они то звали стерилност локалне културе и живели у релативном предградском мраку близу Универзитета Ла Тробе у Мелбурну, где су помагали око трансформације Тезе Једанаест од радничког журнала до водећег аустралијског журнала социјалне теорије пре њене конверзије у „Америчку цивилизацију“.

Као што је Тормеј описао, Хелерине зреле мисли током овог времена су базиране на начелима која могу бити приписани њеној властитој историји и искуству као припадник Школе Будимпеште, фокусирајући се на на стрес индивидуалца као агента; непријатељство према оправдању стања ствари референцом на неморални или неетички критеријум; веровање у „људску супстанцу“ као порекло свега што је добро или вредно; и непријатељство према формама теоретисања и политичке праксе које негирају једнакост, рационалност и самоопредељење зарад „наших“ интереса и потреба, како год било дефинисано.

Хелерова и Фехер су напустили Аустралију 1986. године да би се запослили у Новој Школи у Њујорку, где је Хелерова сада на позицији Хане Арент као професор филозофије на постдипломским студијама. Њена филозофија наставила је своју нео-либералну постмодернизацију која је почела одбијањем Марксизма зарад функционалистичке и друштвене теорије засноване на тржишту, а завршила се конверзијом у неоконзерватизам под утицајем догађаја 11. септембра. Њен допринос у области филозофије препознат је по многим наградама које је добила (као што је Награда Хане Арент за политичку филозофију у Бремену,1995. године и Шеченијске националне награде у Мађарској 1995. године), и разним академским друштвима којима служи, укључујући и Мађарску академију наука. 2006. године посетила је Кину на недељу дана по први пут.

Хелерова тренутно врши истраживања и пролифично пише о етикама, Шекспиру, естетици, политичкој теорији, модерности, и улози централне Европе у историјским догађајима. 2006. године била је прималац Сонинг награде, 2010. је примила Гетеову медаљу.

2010. године, Хелерова, са 26 других познатих и успешних Мађарских жена, придружила се кампањи за референдум о женској присутности у мађарском законодавству.

Хелерова је наставила да објављује интернационално призната дела, укључујући и поновно објављивање њених ранијих дела на енглеском, која су интернационално поштована од стране научника као што су Лидија Гер (за Хелерин Концепт Предивног), Ричард Волин (Моралиста у Вртлогу Историје) Дмитри Никулин (о комедији и етици), Џон Грамли (чији се рад фокусира на Хелерино дело Моралиста у Вртлогу Историје), Џон Рандел ( о естетици и теорији модерности), Пребен Каршолм (Кратка Историја моје Филозофије), између осталих.

Хелерова је сада Професор Емеритус у Новој Школи за Друштвено Истраживање у Њујорку. Наставила је да активно ради и академски и политички широм света. Недавно је причала на факултету Имре Кертеш у Јени у Немачкој, заједно са пољским социологом, Зигмунт Бауман, на Тубиншком сајму књига у Немачкој са бившим немачким министром правде, Херта Дојблер-Гмелин, и на осталим просторима широм света.

Награде, признања

Агнес сада

• Лессинг награда, Хамбург (1981)
• Ханнах Арендт професор филозофије, Бремен (1994)
• Сзéцхенyи награда (1995) - Тудомáнyос мункáссáга елисмерéсекéнт.
• Доцтор хонорис цауса, Мелбурн (1996)
• Ред за заслуге Републике Мађарске (2004)
• Европски Италијански парламент, Секција награда (2004)
• Про Сциентиа Златна медаља (2005)
• Соннинг награда (2006)
• Цохен награда, Херман (2007)
• Моника Награда, Виг (2007)
• Мазсике Гyöргy Награда Вáрхегyи (2007)
• Фрееман у Будимпешти (2008)
• Гоетхе-медаља (2010)
• Мађарска Социјалистичка партија, Медаља за јавне делатности (2011)
• Wалленберг медаља (2014)
• Медјународна Wиллy-Брандт-награда (2015)

Агнес Хелер

Дела

Радови

• "Марксистичка теорија револуције и револуција у свакодневном животу" (Телос, јесен 1970)
• "На новим авантурама дијалектике« (Телос, пролеће 1977)
• "Облици полова" (Телос, лето 1977)
• "Комедија и рационалност" (Телос, јесен 1980)
• "Антиномије мира" (телос, јесен 1982)
• "Из црвеног у зелено" (телос, пролеће 1984)
• "Лукач и Света породица" (Телос, зима 1984-5)

Књиге

• А маи тöртéнелми регéнy ("Тхе Хисторицал Новел Тодаy", ин Хунгариан), Будапест: Мúлт éс Јöвő Киадó, 2011.
• Тхе инсолубилитy оф тхе "Јеwисх qуестион", ор Wхy wас I борн Хебреw, анд wхy нот негро? Будапест: Мúлт éс Јöвő Киадó, 2004.
• Беyонд Јустице, Оxфорд, Бостон: Басил Блацкwелл, 1988.
• Цан Модернитy Сурвиве?, Цамбридге, Беркелеy, Лос Ангелес: Политy Пресс анд Университy оф Цалифорниа Пресс, 1990.
• Дицтаторсхип Овер Неедс (wитх Ф. Фехéр анд Г. Маркус). Оxфорд: Басил Блацкwелл, 1983.
• Доомсдаy ор Детерренце (wитх Ф. Фехéр). Wхите Плаинс: M. Е. Схарпе, 1986
• Еастерн Лефт – Wестерн Лефт (Фреедом, Тоталитарианисм, Демоцрацy) (wитх Ф. Фехéр). Цамбридге, Неw Yорк: Политy Пресс, Хуманитиес Пресс, 1987.
• Ан Етхицс оф Персоналитy, Цамбридге: Басил Блацкwелл, 1996.
• Фром Yалта то Гласност (Тхе Дисмантлинг оф Сталин'с Емпире) (wитх Ф. Фехéр). Оxфорд, Бостон: 1990.
• Генерал Етхицс, Оxфорд, Бостон: Басил Блацкwелл, 1989.
• Тхе Грандеур анд Тwилигхт оф Радицал Универсалисм (wитх Ф. Фехéр). Неw Брунсwицк: Трансацтион, 1990.
• Тхе Хуманисатион оф Социалисм (wитх А. Хегедус ет ал.), (цоллецтед паперс транс. фром Хунгариан). Лондон: Аллисон анд Бусбy, 1976.
• Хунгарy, 1956 Ревиситед: Тхе Мессаге оф а Револутион А Qуартер оф а Центурy Афтер (wитх Ф. Фехéр). Лондон, Бостон, Сyднеy: Георге Аллен анд Унwин, 1983.
• Иммортал Цомедy: Тхе Цомиц Пхеноменон ин Арт, Литературе, анд Лифе, Роwман анд Литтлефиелд Публисхерс Инц, Новембер 2005.
• Индивидуум анд Праxис (Поситионен дер Будапестер Сцхуле), (цоллецтед ессаyс транс. фром Хунгариан, wитх Г. Лукáцс ет ал.). Франкфурт: Сухркамп Верлаг, 1975.
• Он Инстинцтс (Енглисх транс. оф Хунгариан оригинал). Ассен: Ван Горцум, 1979.
• Лукáцс Ревалуед, едитор. Оxфорд: Басил Блацкwелл, 1983 (папербацк, 1984).
• А Пхилосопхy оф Моралс, Оxфорд, Бостон: Басил Блацкwелл, 1990.
• Тхе Постмодерн Политицал Цондитион (wитх Ф. Фехéр), Цамбридге, Неw Yорк: Политy Пресс Цолумбиа Университy Пресс, 1989.
• Тхе Поwер оф Схаме (А Ратионалист Перспецтиве), Лондон: Роутледге анд Кеган Паул, 1985.
• Рецонструцтинг Аестхетицс, едитор wитх Ф. Фехéр. Оxфорд: Басил Блацкwелл, 1986.
• Ренаиссанце Ман (Енглисх транс. оф Хунгариан оригинал). Лондон, Бостон, Хенлеy: Роутледге анд Кеган Паул, 1978.
• А Тхеорy оф Модернитy, Блацкwелл Публисхерс, Цамбридге МА, 1999.
• Тхе Тхеорy оф Неед ин Марx, Лондон: Аллисон анд Бусбy, 1976.
• Тхе Тиме ис Оут оф Јоинт: Схакеспеаре ас Пхилосопхер оф Хисторy, Блацкwелл Публисхерс, Цамбридге МА, 2000.
• Тоwардс а Марxист Тхеорy оф Валуе, Царбондале: Университy оф Соутхерн Иллиноис, Телос Боокс, 1972.

Spoljašnje veze

• DW Intervju iz 2015