Пређи на садржај

Алија Бејтић

С Википедије, слободне енциклопедије
Алија Бејтић
Лични подаци
Датум рођења(1920-05-01)1. мај 1920.
Место рођењаКукавице код Рогатице, Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца
Датум смрти7. јул 1981.(1981-07-07) (61 год.)
Место смртиСарајево, СФРЈ
ОбразовањеИсторичар културе, оријенталиста

Алија Бејтић (Кукавице код Рогатице, 1. мај 1920 — Сарајево, 7. јул 1981) био је бошњачки и југословенски историчар културе, оријенталиста и публициста.[1][2][3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1. маја 1920. године у селу Кукавице код Рогатице у источној Босни. Основну школу је завршио у Рогатици, а школовање наставио у Гази Хусрев-беговој медреси, коју је завршио 1943. године, те три године касније допунски испит на Првој мушкој реалној гимназији у Сарајеву. Дипломирао је на Архитектонском одсјеку Техничког факултета у Загребу 1955. године са радом „Повијест и умјетност Фоче на Дрини“.[1][2]

Након завршетка студија запошљава се у Земаљском заводу за заштиту споменика културе и природних ријеткости у Сарајеву[1][2], гдје остаје до 1957. године[2], а потом и у Урбанистичком заводу Босне и Херцеговине. Највећи дио радног вијека Бејтић је провео у раду на заштити и конзервацији споменика културе. У том смислу његов највећи професионални допринос је био у периоду између 1966. и 1977. године, када је обављао дужност директора сарајевског Градског завода за заштиту споменика културе, са чијег је мјеста дао значајан допринос заштити сарајевских споменика, нарочито архитектонско-урбанистичког ансамбла Башчаршије. Његова студија „Стара сарајевска чацшија јучер, данас и сутра — основе и смјернице за регенерацију“ је нашла своју практичну примјену у подлози плана уређења Башчаршије.[1]

Након одласка из Градског завода за заштиту, прелази у Оријентални институт у Сарајеву гдје ради у звању научног савјетника.[1][2]

Библиографија Алије Бејтића броји преко 420 јединица (међу којима и 11 засебних дјела)[1][2], почев од 1939. године када издаје свој први рад „Долазак Омер-паше у Босну“ у Новом Бехару.[1][4] Тематски се његов опус дијели на три групе: 1. радови из историје и материјалне културе Босне и Херцеговине из османског периода (који су уопште његов најзанчајнији допринос историји и историји умјетности); 2. преводилачки радови; 3. радови на изучавању књижевног и фолклорног блага, нарочито лирске и епске муслиманске народне пјесме.[1]

Од важности за југословенску оријенталистику и историју истичу се радови у којима се расвјетљава лик, улога и дјелатност појединих личности из периода Босне и Херцеговине под османском влашћу. То су радови: „Босански намјесник Мехмед паша Кукавица и његове задужбине у Босни“ (Прилози за оријенталну филологију и историју (ПОФ) ВИ—ВИИ, Сарајево, 1956—57, 77—114); „Елчи хаџи Ибрахим-пашин вакуф у Травнику“ (ел-Авдије, V/1942, 7, 165—179, 8-10, 277—240 и 11—12, 276—288); „Сарајлија Абдулах Дрнишлија и његов зборник босанских меморијала 1672—1719“ (Радови — АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књига19, Сарајево 1977, 201—241).[5]

Интересовање за културну историју и познавање оријенталних језика, Бејтића су одвеле и у тада слабо проучену тематику босанскохерцеговачке културне баштине на оријенталним језицима. Плод научноистраживачког рада, који заузима важно мјесто у домаћој оријенталистици и историји књижевности, су радови о личностима и стваралаштву једног броја стваралаца на оријенталним језицима, до тада мало познатих у домаћој оријенталистици: „Пјесник Сабит Алаудин Ужичанин као сарајевски кадија и босански мула“ (Анали Гази Хусревбегове библиотеке, ИИ—ИИИ/1974, 3—20); „Љубушки и Љубушаци у Качићеву Разговору угодном народа словинскога“ (Радови АНУБиХ, Одјељење друштвених наука, књ.19, Сарајево, 1977, 243—267).[6]

Бејтић је допринио и изучавању историје појединих насеља у БиХ из времена Османског царства. Посебно се истичу радови: „Споменици османлијске архитектуре у Босни и Херцеговини“ (ПОФ ИИИ—ИВ/1952—53, 229—296); „Повијест и умјетност Фоче на Дрини“ (Наше старине, III/1956, 23—74, IV/1957, 33—62); „Нова касаба у Јадру — Грађевно-урбанистички развој насеља као типа караванске вароши“ (Годишњак друштва историчара Босне и Херцеговине XI/1960, 225—250); „БањаЛука под турском владавином — архитектура и територијални развитак града у XVI и XVII вијеку“ (Наше старине, I/1953, 91—117); „Рудо и рудски крај кроз вјекове“ (Рудо-Споменица поводом 30. година Прве пролетерске бригаде, Сарајево 1971, 179—240); „Подаци за културну повијест везирског града Травника“ (Наше старине, II/1954, 151—166), и многи други радови.[6]

Прикупљајући и проучавајући народно књижевно и фолклорно стваралаштво дао је знатан прилог и фолклорној баштини: „Прилози проучавању наших народних пјесама“ (два дијела) (Билтен Института за проучавање фолклора, 2/1953, 387—405, 3/1955, 105—124); У рукопису је остао необјављен рад: „Збирка епских и лирских пјесама“.[6]

Због свог обилног научно-истраживачког рада из области османистике изабран је за дописног члана Истанбулског института и Института за исламску умјетност у Анкари, док је његов допринос заштити и регенерацији Башчаршије получио добијање групне 27.-јулске награде СР Босне и Херцеговине 1976. године.[6] Бејтић је учествовао и на бројним тематским скуповима у Југославији и ван ње, а сарађивао је и са бројим научним установама: Академијом наука Босне и Херцеговине, Енциклопедијом Југославије, Енциклопедијом ликовних умјетности (гдје су запажени његови доприноси, као и у Енциклопедији лексикографског завода).[6][7] Иза себе је оставио и бројне необљављене радове.[8]

Преминуо је 7. јула 1981. године у Сарајеву.[1][2]

Изабрана библиографија

[уреди | уреди извор]

Књиге

[уреди | уреди извор]
  • Бејтић, Алија (2007). Бањалука под османском владавином : архитектура и територијални развитак града ; [уредници Фуад Балић, Исмет Смаиловић, Сабира Хусеџиновић]. Бања Лука: Бошњачка заједница културе "Препород" (Бања Лука : Графид).  COBISS.RS 371480 COBISS.BH 371480

Радови у часописима

[уреди | уреди извор]

Други о Бејтићу

[уреди | уреди извор]

Књижевник Алија Наметак [bs] у свом „Сарајевском некрологију“ је сљедеће записао о Бејтићу:

Алија Бејтић. Жалост је кад познаник умре, а посебно кад се ради о учењаку и писмену човјеку.[9]
Упознао сам се с њим године 1943. Дошао је из травничке медресе у Гази Хусревбегову медресу. Предавао сам хрватски језик, а можда и још који предмет, јер је настава била нередовита. Био је бистар ђак, а и школске задаће биле су му на висини. Једном сам написао испод оцјене школске задаће да је Бејтићева задаћа врвила од правописних грешака, али да је стил на висини — и дао сам му најбољу оцјену. Једном сам му био у стану у Сарајеву 1955. Том згодом ми је показао ту задаћу и моју оцјену. Чувао је то као велику вриједност.[9]
Године 1944. окупили смо, као културно друштво “Народна узданица” у Сарајеву, сав материјал Новог Бехара и наставили штампати XVI годиште листа. Бејтић је био администратор, али и сурадник листа, од којега је године 1945. штампано шест бројева.[9]
Одмах иза рата, као матурант осморазредне Гази Хусревбегове медресе, уписао се у Загребу на архитектонско-грађевински одсјек и дипломирао га.[9]
У Загребу је успио штампати наново Рубаије Омера Хајјама и Салиха-хануму, пријевод Фехим ефендије Спахе. Чини ми се да су насљедници преводиоца добили нешто новца од ових пријевода.[9]
Алија Бејтић је написао велик број чланака, студија и књига. Док је био у Сарајеву по наговору Османа Асафа Соколовића, прочитао је све сиџиле Сарајевског суда турског периода, гдје се домогао богатог материјала за касније студије.[9]
Једна дигресија: Врло млад се оженио. Нас двојица смо дијелили једну собу у канцеларијама “Народне узданице”. Његова женица, у зару, врло често би дошла и отворила врата да види је ли у администрацији и да није с каквом женом. Чини се да је била врло љубоморна. Његова пак пуница је знала мноштво народних пјесама, које је он биљежио и понекад тискао. До краја њезина живота ју је цијенио и кад је умрла, написао јој је некролог у Ослобођењу.[9]
Једну читаву декаду се нисмо виђали, а онда смо се сусретали. Увијек би ме ословио: “Како сте, устази мухтерем?”.[9]
Нажалост, двије ми се ствари код њега нису свиђале. Чуо сам да је Бејтић дао одобрење да се поруши Мевевлијска текија на Бентбаши, што је и учињено. Без обзира што је то била текија, то је био један диван амбијент, хладњак, семахáна, природан ток Миљацке, а сада је то као тврдо укоричена књига без садржаја.[9]
Друга ствар је посљедња с којом се нисам задовољио, што је као рецензет књиге Споменици културе Турског доба у Мостару Хивзије Хасандедића брисао навикнуте наше изразе, на пр. Алија Ризванбеговић мј. Алипаша Ризванбеговић, Карађозова џамија мјесто Карађозбегова џамија и још доста таквих гафова.[9]
Страшно је много пушио духан, а умро је од тумора на мозгу. Покопан је као атеист. Мислим да није био атеист, а није био ни намашчија.[9]
Умро је у 62. години живота.[9]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з POF br. 31 (1981). стр. 7.
  2. ^ а б в г д ђ е „Bejtić, Alija”. Hrvatska enciklopedija. Pristupljeno 20. 6. 2019. 
  3. ^ Kico (2011). стр. 89.
  4. ^ Čar-Drnda (1987). стр. 203.
  5. ^ POF br. 31 (1981). стр. 7—8.
  6. ^ а б в г д POF br. 31 (1981). стр. 8.
  7. ^ Čar-Drnda (1987). стр. 209—210.
  8. ^ POF br. 31 (1981). стр. 8—9.
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Nametak (1994). стр. 259-260.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Alija_Bejtić&oldid=28939198”