Аристотелова биологија

Historia animalium, једна од Аристотелових књига о биологији. Рукопис из 12. века

Међу Аристотеловим многобројним опсервацијама о биологији мора је да октопус може да промени боју кад је узнемирен.

Аристотелова биологија је теорија биологије, заснована на систематском посматрању и прикупљању података, углавном зоолошких, утјеловљена у Аристотеловим књигама о науци. Многе од његових опсервација потичу из периода његовог боравка на острву Лесбос, укључујући његов опис биологије мора Пира лагуне, сад залива Калони. Његова теорија је базирана на његовом концепту форме, који се знатно разликује од Платонове теорије форми, мада је изведен из ње.

Теорија описује пет главних биолошких процеса, наиме метаболизам, регулација температуре, обрада информација, ембриогенеза, и наслеђивање. Сваки од њих је био детаљно дефинисан, у неким случајевима довољно опширан да су савремени биолози могли да креирају математичке моделе описаних механизама. Аристотелов метод подсећа на научни стил који користе модерни биолози при страживању нове области, у смислу систематског прикупљања података, отривања образаца, и извођења могућих узрочних објашњења на бази тога. Он није спроводио експерименте у модерном смислу, али је правио опсервације живих животиња и вршио је дисекције. Он је именовао око 500 врста пица, сисара, и риба; и он је направио ралику узмеђу десетина инсеката и других бескичмењака. Он је описао унутрашњу анатомију код преко сто животиња, и дисектирао је око 35 њих.

Аристотелова писања о биологији, прва у историји науке, налазе се у неколико књига, и сачињавају око једне четвртине његовог рада који је опстао до данас. Главни биолошки текстови су Историја животиња, Генерација животиња, Кретање животиња, Прогресија животиња, Делови животиња, и О души, као и изгубљени цртежи рада Анатомија који је пратио Историју.

Осим његовог ученика, Теофраста, који је написао подударајуће дело Упит у биљке, истраживања компатибилног опсега нису спроведена у античког Грчкој. Једино је хеленистичка медицина у Египту наставила Аристотлова испитивања механизма људског тела. Аристотелова биологија је била утицајна у средњевековном исламском свету. Преводи арапских верзија и коментара у латински су донели Аристотелово знање назад у Европу, али једини биолошки рад који је широко предаван на средњевековним универзитетима је био О души. Асоцијације његовог рада са средњовековном сколастиком, као и грешке у његовим теоријама, били су разлози што су рани модерни научници као што су Галилео и Вилијам Харви одбацили Аристотела. Критике његових грешака и извештаја из друге руке су настављени вековима. Он је наишао на бољи пријем међу зоолозима, и за неке од његових дуго изругиваних опсервација у биологији мора је у модерним временима утврђено да су истините.

Литература

• Гутхрие, W. К. C. (1981). А Хисторy оф Греек Пхилосопхy. 1. Цамбридге Университy Пресс. 

• Лерои, Арманд Марие (2010). Фöллингер, С., ур. Фунцтион анд Цонстраинт ин Аристотле анд Еволутионарy Тхеорy. Wас ист 'Лебен'? Аристотелес' Ансцхауунген зур Ентстехунг унд Функтионсwеисе вон Лебен. Франз Стеинер Верлаг. стр. 261—284. 
• Лерои, Арманд Марие (2014). Тхе Лагоон: Хоw Аристотле Инвентед Сциенце. Блоомсбурy. ИСБН 978-1-4088-3622-4. 
• Масон, Степхен Ф. (1962) [1953]. А Хисторy оф тхе Сциенцес. П. Ф. Цоллиер. ИСБН 978-0-02-093400-4. 
• Маyр, Ернст (1985). Тхе Гроwтх оф Биологицал Тхоугхт: Диверситy, Еволутион, анд Инхеританце. Харвард Университy Пресс. ИСБН 978-0-674-36446-2. 
• Огилвие, Бриан W. (2010). Графтон, Антхонy; Мост, Гленн W.; Сеттис, Салваторе, ур. Зоологy. Тхе Цлассицал Традитион. Харвард Университy Пресс. стр. 1000—1001. ИСБН 978-0-674-07227-5. 
• Сингер, Цхарлес (1931). А схорт хисторy оф биологy. Оxфорд Университy Пресс.