Беле маховине

Беле Маховине (лат. Спхагнопсида) су вишегодишње биљке које припадају дивизији маховина (Брyопхyта). Име потиче од њихове свелте боје. Маховине ове класе се још називају и тресетницама због тога што се услед недостатка разлагача у подлози коју насељавају њихови одумрли делови разграђују и таложе. На тај начин се формирају наслаге тресета. Тресетнице су једнодоме или дводоме биљке.

Класификација Спхагнопсида

Класа Спхагнопсида се веома разликује од осталих класа дивизије Брyопхyта. Њихова необична морфологија игра главну улогу у њиховој класификацији. До недавно се сматрало да постоји само један род (Спхагнум) у оквиру класе. Међутим пронађена је нова фамилија Амбуцхананиацеае два локалитета  у Тасманији и у оквиру ње један род Амбуцхананиа. Маховине реда Спхангалес насељавају станишта са хладном и влажнм климом, показајући највећу разноликост у умереним регионима, док ред Амбуцхананиалес чини само једна ендемска врста.

Род Спхагнум

Опште карактеристике рода Спхагнум

Род Спхагнум обухвата 350 врста које живе у пределима Земље са хладном и влажном климом. Ове биљке су високе 5-30 цм и не поседују ризоиде. Због тога воду и минералне материје не добијају из подлоге већ из атмосферских падавина преко хијалиних ћелија – хидроцита. Хидроцити граде кору која се у виду омотача налази на површини стабла и грана. Омотач се састоји од 1-5 слојева, танкозидних, прозирних, хијалинских ћелија, са порама или местимично стањеним зидовима.  

Доњи делови биљке су потопљени у води и одмумиру, док горњи делови непрекидно расту. Вода је хладнија са мало раствореног кисеоника и пуно растворених хуминских киселина те због тога за њих предствља физиолошки суву средину. Најчешће расту у густим бусеновима који су различитих боја (жуто-зелени, сламеножути, светлокафени, црвенкасти, виолет).

Грађа

Стабло је најчешће танко и нежно и такође јако разгранато. Гране на врху стабла су ограниченог раста и образују већу или мању главицу, а на доњем делу стабла налазе се у групицама по 2-8. У свакој групи неке гране су крупније и јаче обојене.

Листови густо прекривају бочне гране су. Диморфни су, једнослојни и немају ребро. Разликују се листвои стабла и грана, како по облику тако и по величини. Лишће грана је ситније, елиптично до јајолико, док сун а стаблу крупнији, лопатичасти или троугласти. Грађени су од два типа челија: хлороцита и хидроцита.

Хлороците су узане, линеарно идужене, живе ћелије које формирају мержасту структуру унутар листа. Поседују хлоропласте, стога врше фотосинтезу. На поречном пресеку су сочивасте, троугласте, трапезасте, квадратне, правоудаоне и карактеристичног положаја у односу на хидроците.

Хидроците широко ромбоидалне до црволико издужене без хлоропласта и протопласта, са спиралним или прстенастим задебљањима и порама. Дебљина ћелијских зидова потиче од фибрила који додатно ојачавају њихову структуру. Задебљања ћелијских зидова суперфицијално им дају изглед као да се ради о више мањих ћелија, а не о једној издуженој што и јесу.Ове ћелије су мртве и магационирају атмосферску воду и на тај начин обезбеђују резервоар воде фотосинтетским ћелијама.  Хидроците служе и за комуникацију са околином. Хијалине ћелије формирају прозирне површине унутар мреже коју формирају фотосинтетичке ћелије и по висини могу им бити једнаке или их окруживати на врху (унутрашња површина листа) или на обе површине. Око хидроцита се налази оквир од 6 хлороцита. Врсте које живе на сувљим стаништима поседују више хијалиних ћелија. Ове карактеристике су веома битне као кључеви при идентификацији врста рода Спхагнум.

Размножавање

Антеридије се развијају на посебним мушким гранама на дугим дршкама, лоптастог су облика и у њима се развијају бицилијатни сперматозоиди. Обавијене су крупнијим, жутим или мрким листићима.

Архегоније су флашолике са дебљим трбушниј делом, најчешће их има 1-5, на врху женских грана. Обавијене су крупним заштитним листовима. Сваки перигонални лист поседује једну архегонију која се налази на осовини листа. Парафизе су одсутне.

После оплођења  из зигота настаје спорогон. Он се издиже на дугој, безлисној  ножици израслој из гаметофита (псеудоподиј). Спорогон је лоптаст, сјајан, црномрке боје, са поклопцем испод кога нема анулуса и перистома.

Спорангије су округле и често кратктрајне.Када спорангија сазри и када су споре спремне за излазак, колумела почиње да се разграђује. Зид спорангије почиње да се контрахује што повећава притисак унутар спорангије. Притисак расте док не додје до експлозивног отварања оперкулума, што омогућава да се споре распршују. Споре су округласто тетраедричне, величине 20-30µм. Када спора падне на подлогу клија у плочасту протонему са ризоидима, на чијој се основи јавља пупољак из кога настаје нова биљка.

Вегетативно се размножава тако што одумирањем доњих делова од грана настају нове биљке.

Класификација унутар рода Спхагнум

Као род који обједињује много врста, Спхагнум се на основу нуклеотидне секвенце нуклеарних, пластидних и митохондријалних генома, може поделити на неколико субгенуса:

• Подрод Спхагнум
• Подрод Ригида
• Подрод Цуспидата
• Подрод Субсецунда
• Подрод Сqуарроса
• Подрод Ацутифолиа

Значај белих маховина

Њихово присуство у земљишту је веома повољно за вртларство јер задржавају воду. Користе се и за превијање рана због својих антимикробних својстава. Тресет се раније употребљавао као кабаста храна, простирка за стоку и као ђубриво. Пресоване тресетне плоче се користе у грађевинарству.

Литература

• Схаw, А. Јонатхан (2000). „Пхyлогенy оф тхе Спхагнопсида Басед он Цхлоропласт анд Нуцлеар ДНА Сеqуенцес”. Тхе Брyологист. 103 (2): 277—306. С2ЦИД 85991529. дои:10.1639/0007-2745(2000)103[0277:ПОТСБО]2.0.ЦО;2.