Пређи на садржај

Бипартитне димензије

С Википедије, слободне енциклопедије

U matematičkim oblastima teorije grafova i kombinatorne optimizacije, bipartitna dimenzija ili biklikni pokrivač broja grafa G = (V, E) је минималан број биклика (то је комплетни бипартитни подграф), који би требало да покрије све гране у E. Колекција бикликних покривача који покривају све гране у G се зове бикликни покривач грана, или понекад бикликни покривач. Бипартитна димензија у G је често означена симболом d(G).

Пример[уреди | уреди извор]

Примери бикликног покривача грана су дати у следећим дијаграмима:

Формуле за бипартитне димензије за неки граф[уреди | уреди извор]

Бикликна димензије за комплетан граф од н чворова је . Бипартитна димензија крунског графа са чвора једнак је где је

инверзна функција централног биномног коефицијента (de Caen, Gregory & Pullman 1981). Фишбурн и Хамер (Fishburn & Hammer 1996) су дефинисали бипартитну димензију за неке посебне графове. На пример, пут има и циклус има .

Израчунавање бипартитне димензије[уреди | уреди извор]

Задатак израчунавања бипартитне димензије за дати граф Г је проблем оптимизације. Проблем решавања бипартитне димензије може се формулисати као:

PRIMER: graf  i pozitivan ceo broj .
PITANJE: Da li G zaista ima biklikni prekrivač grana koji sadrži najviše  biklika?

Овај проблем се јавља као проблем ГТ18 у књизи Герија и Џонсона о НП-комплетности, и доста је директна реформулација другог проблема решавања породице ограниченог скупа.

Базни проблем се појављује као проблем СП7 у књизи Герија и Џонсона. Овде, за породицу подскупова ограниченог скупа , основни скуп за је још једна породица подскупова од тако да сваки скуп као унија неких основних елемената из . Скуп основног проблема се сада приказује овако:

PRIMER: Ograničeni skup , porodica  podskupova  i pozitivan ceo broj k.
PITANJE: Da li postoji osnovni skup ne veći od  za ?


Овај проблем је доказан да је НП-комплетан од стране Орлина (Orlin 1977), чак и за бипартитне графове. Стокмејер (Stockmeyer 1975) је раније доказао да је НП-комплетност формула основног базног проблема. Проблем остаје НП-тежак, чак и ако ограничимо нашу пажњу на бипартитне графове чија је бипартитна димензија загарантована да буде највише , где н означава величину датог проблема (Gottlieb, Savage & Yerukhimovich 2005). Са позитивне стране, проблем је решив у полиномијалном времену на бипартитном домино-слободним графовима (Amilhastre, Janssen & Vilarem 1997).

Што се тиче постојања приближних алгоритама, Симон (Симон 1990) је доказао да проблем не може бити лепо објашњен (ако се претпостави да је '''P''' ≠ '''NP'''). Заиста, бипартитну димензију је НП-тежак приближио унутар за свако устаљено , већ за бипартитне графове (Gruber & Holzer 2007).

У супротности са тиме, доказује да је проблем прилагодљив устаљеним параметрима је вежба дизајнирања језгровитих алгоритама, како се појављује у уџбенику Даунија и Фелоуса (Downey & Fellows 1999). Флајшнер, Муџуни и Зајдер (Fleischner, Mujuni & Szeider 2009) такође су обезбедили конкретну границу величине резултујећег језгра, што је у међувремену унапредио Нор ет ал (Nor et al. 2010). Заправо, за дати бипартитни граф са н чворова, може се на време закључити да је са небитно да ли је његова бипартитна димензија највише к (Nor et al. 2010).

Апликације[уреди | уреди извор]

Проблем одређивања бипартитне димензије графа се појављује у разним контекстима рачунарства. На пример, у рачунарским системима, различитим корисницима система може бити дозвољен или одбијен приступ разним ресурсима. У систему за контрилу приступа] заснованог на улози, улога снабдева право приступа скупу ресурса. Корисник може да поседује вишеструке улоге и има дозволу да приступи свим ресурсима које му одобравају неке од његових улога. Такође, улога може бити у власништву више корисника. Проблем са улогама јесте наћи минимални скуп ресурса, тако да све улоге свих корисника пружају приступ свим назначеним ресурсима. Скуп корисника заједно са скупом ресурса у систему природне индукције бипартитни граф, чије гране представљају дозволе. Сваки биклик у свом графу је потенцијална улога, а оптимално решење главног проблема је управо минимални биклик покривача грана (Ene et al. 2008).

Слични сценарио се може наћи и у компјутерској безбедности, тачније у емитовању. У том случају, више порука мора бити појединачно послато комплету пријемника, преко непровереног канала. Свака порука мора да буде кодирана коришћењем неког криптографског кључа познатог само оним пријемницима којима су намењене. Сваки пријемник може имати више кључева за шифровање, а сваки кључ ће бити расподељен између више пријемника. Проблем оптималног кључа јесте пронаћи минимални скуп кључева за шифровање за обезбеђивање сигурног преноса. Као што је горе наведено, проблем се може подесити помоћу бипартитног графа чији се минимални број бикликних прекривача грана подудара са решевањем за оптимални проблем проналажења кључа (Shu, Lee & Yannakakis 2006).

Другачија апликација може се наћи у биологији, где се минимални број бикликних покривености грана користи у математичким обрасцима леукоцитног антигена код људи (ХЛА) (Nau et al. 1978).

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]