Битка на Грахову (1836)
| Битка на Грахову (1836) | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||||
| Сукобљене стране | |||||||||
| Митрополотство Црногорско | Османско царство | ||||||||
| Команданти и вође | |||||||||
| Јока Томов |
Али-паша Сточевић Смаил-ага Ченгић | ||||||||
| Јачина | |||||||||
| 300 људи |
2.000 војника Ризванбеговића[1] Непознат број Ченгићевих војника | ||||||||
| Жртве и губици | |||||||||
| 70 људи погинуло | непознато | ||||||||
Битка на Грахову, која се догодила 1836. године је предходила много чувенијој Битки на Граховцу. Она је била много мањих размјера и јачине у односу на бој који се десио 22 године касније. Остала је упамћена по погибији девет Петровића међу којима је био и рођени брат владике Рада, Јоко, као и брат књаза Данила, Стеван Петровић.
Позадина[уреди | уреди извор]
Млади владар Црне Горе,владика Раде,по доласку на власт хтио је да ојача све везе са Граховом. Турци и Црногорци су знали да онај који држи Грахово има улаз у Херцеговину. Херцеговачки везири су све претње и претензије према Грахову узимали озбиљно,јер губитком њега губе и кључеве Херцеговине. Са друге стране у Грахову су се окупљали хајдуци, који су правили озбиљне проблеме Турцима.
Граховски кнез Јаков Даковић је одлучио прикључити Граховско поље Црној Гори 1834. године. То поље су настањивали само хришћани и увек су нагињали Црној Гори. Али-паша Сточевић, херцеговачки везир је преко претњи и мита, узалудно покушао то стопирати и због тога је подигао велику војску на Грахово 1836. године. [2]
Битка[уреди | уреди извор]
У намери да обузда претензије Црногораца, Али-паша Сточевић је окупио значајну војску и помогнут коњицом Смаил-аге Ченгића креће запосједати Грахово крајем јула 1836. Владика Раде издаје наређење одреду од 300 људи, под командом његовог брата Јока Томова да крену ка Грахову. Владика је по Црној Гори почео да прикупља војску коју бих послао пут Грахова, међутим одред без главнине владикине војске напада Турке у рејону Челинског потока, гдје доживљавају пораз. Том приликом је погинуло 50 Катуњана и 20 Граховљана међу којима и деветорица Петровића.[3]
Последице[уреди | уреди извор]
Овај пораз је тешко доживљен у Црној Гори, а поготово га је тешко поднио владика Раде. У њему се одмах почела развијати жеља за осветом, и ковањем плана како да се освети крвнику Смаил-аги. Септембра 1840, Новица Церовић, Шујо Караџић и Мирко Алексић по наређењу из Цетиња организују убиство и убијају Смаил-агу, чију главу носе владици. 22 године касније у чувеној битки на Граховцу црногорска војска је потукла до ногу Турке, ослободила Грахово и отворила пут ка независности.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Златар 2007, стр. 466.
- ^ Томановић 2007, стр. 125.
- ^ „Кланица на Граховцу”.
Литература[уреди | уреди извор]
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј.
- Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу.
- Томановић, Лазар (2007). Путописна проза. Градска библиотека и читаоница Херцег Нови.
- Златар, Зденко (2007). Тхе Поетицс оф Славдом (на језику: енглески) (Волуме II изд.). Петер Ланг. ИСБН 9780820481357.