Црногорски књижевни урбанитет

„Црногорски књижевни урбанитет” је књига црногорског писца и књижевног критичара Борислава Јовановића која је, у издању Централне народне библиотеке „Ђурђе Црнојевић” из Цетиња, штампана 2005. године.

На прелазу миленијума

Књига садржи есеје, приказе и чланке из „црногорске националне литературе на прелазу миленијума”, публикованих од 1997. до 2005. у дневном листу „Побједа” и магазину „Црногорски књижевни лист” у оквиру Јовановићевих колумни Либроскопија и Именовање књиге, те његову засебну студију о црногорској постмодерни штампану у часопису за културу „Плима плус” (Бр.46, Улцињ, лето 2004.). Она је својеврсна хронологија самоспознаје Црногораца у књижевној, културолошкој, те последично и политичкој равни на прелазу миленијума која ће 21. маја 2006. у коначном резултовати обновом независности Црне Горе.

Црногорска постмодерна

„Црногорски књижевни урбанитет” обухвата приказе књига најреферентнијих црногорских писаца, те мањи број приказа црногорских есејистичара, филозофа и историчара који су сви скупа, готово илегално, књиге објављивали 1990-их (у доба СРЈ) у тешким условима негирања црногорске националне самобитности, која је укључивала потирање црногорске културе (цитати изворно):

• „Највећи дио значајних црногорских писаца, стављених тада скоро ван закона, опредјелио за елиотовски концепт литературе по којем је ’моје тијело вјетар’… Црногорски писци су, заправо, изабрали интелектуални дискурс као једину мјеру ствари и сопствене поетике и етике; био је то енергент субверзивности у разарању фолклоризоване и антицрногорске свијести, терора тривијалног и завијања свакодневнице у велове великосрпске митологије” (стр.20).

По Јовановићевом тумачењу, 1990-их се, у црногорској књижевности десио радикални заокрет, од поглавито „гусларских основа” ка постмодерни, што је у колерацији с метаморфозама на црногорској политичкој сцени:

• „У повијесној равни, црногорска постмодерна поклапа се са пакленим југословенским распадом, односно, са епохом посткомунизма. Отворена су сва питања и десио нам се крај једне историјске колотечине. Црногорска постмодерна јесте крај великих прича и посебно великих црногорских утопија. Но, када је ријеч о Црногорцима и гусларским основама њиховог свијета, ништа није извјесно; за овдашну је већину још увијек врхунац озарења и књижевне знаности кад чују стих: ’Сабља му се по калдрми вуче’!” (стр.21).

Аутори који су деловали на парадигми „црногорског књижевног урбанитета”, а она је обухватала писање на црногорском језику као темељној компоненти националног самоодржања, по Јовановићевом тумачењу су дали немјерљив допринос модернизовању црногорске културолошке а потом и политичке свести:

• „Направљен је државотворни и књижевни отклон од трагичнх црногорских романтизама; то јесте најбитнија национална тековина на пријелазу миленија — пријеломни чин. Носиоци ове реформске стратегије били су писци, заједно са великим дијелом црногорске интелектуалне и, касније, већег дијела политичке елите. Управо ту се дешавао црногорски посткомунистички и постисторијски поглед на сопствену судбину… Црногорци, заправо, као да су први пут имали енергије да, упркос антицрногорској тортури, нађу енергију, не само за оно што неће, већ управо, за оно што хоће. Била је то посљедња, али овога пута унутрашња, револуција наде — која је за своју матрицу имала еманциповану, урбану визију Црне Горе, визију до које ће се доћи књигом а не братоубилачким ратом” (стр.41-42).

О црногорском језику

У поглављу „Црногорски језик између јавне неупотребе и књижевне експанзије: Парадокси унитарних филолошких концепција” разматра Борислав Јовановић питања негирања, потцењивања и игнорисања црногорског језика:

• „На црногорски језик још се гледа као на некакав језички дилувилијал, на варијанте и подваријанте, провинцијализме, црногоризме — све у складу с унитарним и асимилаторским филолошким концепцијама. Међутим, црногорски језик, упркос затирању, није потрошен, понајмање је изумро језик. Напротив, ријеч је о холостеричном, живом језику. Претекао је све што му се дешавало посљедњих сто година. I то понајприје говори о његовом живом бићу. О повијесном утемељењу у својој структури. Није нестала његова фонолошка, морфолошко-синтаксичка, ортографска битност и индивидуалност. Оно што није сачувано у живом говору (а јесте скоро све) сачувано је у књигама… Жива језичка пракса у Црној Гори има сва обиљежја повратка изворне ијекавице што је органски фундамент црногорског језика. Ријеч је о изворним знацима једног језка који одударају од стратегије назване ’српски језик ијекавског изговора’. Код ововремених језичких ’чистунаца’ и налогодаваца у првом плану је замјена, управо изворне црногорске ијекавице, са оним рефлексима, облицима (дублетима) који ће значити њено систематско селектирање, чишћење и кроћење. То је превођење једног језичког духа у други… Црногорски писци су одржали црногорски језик, дали му и дају оспоравани научни и национални легитимитет. Тако црногорски језик није остао без свога завичаја; његова књижевна употреба постала је и његова најеминентнија цитадела. Своју матерњу меморију сачувао је црногорски језик управо на страницама писане и усмене књижевности. Што је више сабијан, црногорски језик се више одазивао а црногорски писци су вјеровали у неразориву, ентелехијску моћ, свог матерњег језика” (стр.301-305).

Две године од штампања „Црногорског књижевног урбанитета” (2005), црногорски језик, Уставом Црне Горе (2007), постао је службени језик.

Заступљени аутори

„Црногорски књижевни урбанитет” доноси, поред осталих, приказе књига прозе аутора Сретена Асановића, Јеврема Брковића, Зувдије Хоџића, Новака Килибарде, Андреја Николаидиса, Драгана Радуловића, Чеда Вулевића, Момчила Зековића и Огњена Спахића, затим приказе књига поезије аутора Бранка Бањевића, Павла Горановића, Љубете Лабовића, Младена Ломпара, Сретена Перовића, Војислава Вулановића, Јоваша Станишића, приказе драма Љубомира Ђурковића,Мирка Ковача и Радмиле Војводић, приказе књига из историографије др. Живка Андријашевића, др. Данила Радојевића, др. Мање Радуловић-Вулић, др. Радослава Ротковића, приказе књига есеја др. Тодора Баковића, др. Чедомира Богићевића, Рајка Церовића, Чедомира Драшковића, Вељка Радовића, Сретена Зековића, те дела о црногорском језику др. Војислава Никчевића, Бранка Шоћа и Жарка L. Ђуровића…

Тематски је „Црногорски књижевни урбанитет” Борислава Јовановића наставак његове књиге „Либроскопија” из 2002. године.

Литература

• Борислав Јовановић „Црногорски книжевни урбанитет:Национална литература на пријелазу миленија — есеји, прикази, чланци”, Централна народна библиотека „Ђурађ Црнојевић”, Цетиње, 2005, стр.324, ISBN 978-86-7079-087-2