Пређи на садржај

Џафар ас-Садик

С Википедије, слободне енциклопедије
Џафар ас-Садик
6. имам дванаестника и 6. имам исмаилског шиизма
Арабиц теxт wитх тхе наме оф Јафар ибн Мухаммад анд оне оф хис титлес, "Ал-Садиq"
Арапски текст са именом Џафар ибн Мухамеда и једног од његових наслова, „ас-Садик”
Пуно имеЈаʿфар аṣ-Ṣāдиq
جَعْفَر ٱلصَّادِق
Друга именаЈаʿфар ибн Муḥаммад ибн ʿАли
Датум рођења23. април 702[1]
Место рођењаМедина, Хиџаз
 Омејадски калифат
Датум нестанкаАбасидски калифат
Датум смрти25. Шевал 148/14. децембар 765
Место укопаАл-Баки, Медина, садашња Саудијска Арабија
24° 28′ 1″ Н 39° 36′ 50.21″ Е / 24.46694° С; 39.6139472° И / 24.46694; 39.6139472
Активни период733–765
ТитулаИмам
Списак
  • аṣ-Ṣāдиq̈[2]
    (арапски са значењем истинољубив)
  • ал-Фāдхил[2]
    (арапски за врли)
  • аṫ-Ṫāхир[2]
    (арапски за чист)
  • Алтıнцı Али
    (турски за шести Али)
СупружникФатима бинт Ал-Хусаин'л-Атрам
Хамида ал-Барбаријах[3]
Деца10

Џафар ибн Мухамед ас-Садик (арап. جَعْفَر ٱبْن مُحَمَّد ٱلصَّادِق; 700 или 702–765), опште познат као Џафар ас-Садик или једноставно ас-Садик (Истинити), био је муслимански научник из 8. века.[4] Он се сматра имамом и оснивачем Џафарске школе јуриспруденције међу дванаестницима и исмаилским шиитима, и једна је од главних фигура у ханафским и маликијским школама сунске јуриспруденције.[5] Он је био наследник калифа Алија и Фатиме бинт Мухамед на страни свог оца, Мухамеда ал-Бакира, и Мухамеда ибн Абу Бакра на мајчиној страни фимилије, Фарве бинт ал-Касим. Мухамеда ибн Аби Бакра је узгајио Али, али он није био његов син.[6] Али је имао обичај да каже: „Мухамед Ибн Ебу Бекр је мој син, али из рода Абу Бакра”.[7] Ас-Садик је шести имам за дванаестнике, и већина шиита га признаје као имама, а у сунитском исламу је поштован као преносилац хадиса, стога проминентни правник,[8] и мистик за суфисте. Упркос својим широким опсезима у многим религијским дисциплинама, ниједно дело самог Џанара ње сачувано.[9]

Ас-Садик је рођен било 700. или 702 године. Он је наследио положај имама од свог оца средином својих тридесетих година. Као шиитски имам, ас-Садик се држао изван политичких сукоба који су захватили регион, избегавајући бројне захтеве за подршку који су долазили од побуњеника. Био је жртва узнемиравања од стране абасидских калифа, а на крају је, према мишљењу шиитских муслимана, отрован по наредби калифа Ел Мансура. Поред повезаности са сунитским школама сунитске јуриспруденције,[10] он је био значајна фигура у формулацији шиитске доктрине. Сматра се да су традиције забележене од ас-Садика многобројније од хадиса забележених од свих других шиијатских имама у заједно.[11] Као оснивач Џафарске судске праксе, ас-Садик је такође развио доктрине о Насу (божански надахнутој дезигнацији сваког имама по претходном имаму), и Исмаху (непогрешивости имама), као и ону о Кетману.[12][13]

Питање сукцесије након ас-Садикове смрти било је узрок поделе међу шиитима који су сматрали да је његов најстарији син Исмаил (који је наводно умро пре свог оца) следећи имам, и оних који су сматрали да је његов трећи син Муса ас-Кадим био имам. Прва група је постала позната под именом исмаилци, а друга, већа група, названа је џафари или дванаестници.[14][15]

Рођење, детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Џафар ас-Садик је рођен у Медини било у 80/699–700 или 83/703–704. С очеве стране био је пра-пра унук Алије и Фатиме. Његова мајка, Фарва бинт ал-Касим, била је унука Абу Бакра. Ал-Садик је био први од шиитских имама пореклом од оба Абу Бакра, првог владара Праведног калифата, и од Алија, првог имама. Међутим, шиити су веровали да су претходни калифи, преузевши контролу над Исламским царством, незаконито лишили Алија престола и да је он прави наследник калифата.[16] Током првих четрнаест година свог живота обитавао је заједно са дедом Зајн ал-Абедином и био сведок његовог повлачења из политике. Такође је приметио поштовање које су познати медински правници имали према Заин ал-Абедину упркос малом броју његових следбеника.[17][18]

У кући своје мајке ал-Садик је такође комуницирао са својим дедом Касим ибн Мухамедом ибн Ебу Бакром, кога су људи Медине поштовали као познатог традиционалисту. У овом периоду, Омејадска снага је била на врхунцу, и детињство ал-Садика се поклопило са растућим интересовањем становника Медине за пророчку науку и тумачења Курана.[18]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Глеавес, Роберт. „ЈАʿФАР АЛ-ṢĀДЕQ и. Лифе”. Енцyцлопедиа Ираница. Приступљено 22. 2. 2015.  Аццординг то Глеавес, мост соурцес гиве 702 ас тхе yеар оф хис биртх, бут тхере аре соме wхицх гиве 699 анд отхерс wхицх гиве 705.
  2. ^ а б в А Бриеф Хисторy оф Тхе Фоуртеен Инфаллиблес. Qум: Ансариyан Публицатионс. 2004. стр. 123. ИСБН 978-964-438-127-0. 
  3. ^ А Бриеф Хисторy оф Тхе Фоуртеен Инфаллиблес. Qум: Ансариyан Публицатионс. 2004. стр. 131. ИСБН 978-964-438-127-0. 
  4. ^ Јаффер-ас-садиq, Имам (3. 11. 2015). Тхе Греат Муслим Сциентист анд Пхилосопхер Имам Јафар Ибн Мохаммед Ас-Садиq (ас. ЦреатеСпаце Индепендент Публисхинг Платформ. ИСБН 9781519104762 — преко Гоогле Боокс. 
  5. ^ Диссент он Цоре Белиефс: Религиоус анд Сецулар Перспецтивес, Цамбридге Университy Пресс, 2015, стр. 142, ИСБН 9781107101524 
  6. ^ علامه مجلسی. بحارالانوار. 47. стр. 5. 
  7. ^ ابن ابی الحدید. شرح نهج البلاغه. 6. стр. 53. 
  8. ^ Глеавес, Роберт. „ЈАʿФАР АЛ-ṢĀДЕQ и. Лифе”. Енцyцлопедиа Ираница. Приступљено 2. 2. 2015. 
  9. ^ Глеавес, Роберт (5. 4. 2012). „ЈАʿФАР АЛ-ṢĀДЕQ ии. Теацхингс”. Енцyцлопедиа Ираница. 
  10. ^ Абдуллах Аник Мисра (14. 9. 2012). „Wас Имам Ја'фар ал-Садиq Сунни ор Схи'и?”. Исламqа.орг. Приступљено 18. 5. 2018. 
  11. ^ Табатабаи, Саyyид Мухаммад Хусаyн (1997). Схи'ите Ислам. Транслатед бy Сеyyед Хоссеин Наср. СУНY пресс. стр. 68—69,179—181. ИСБН 978-0-87395-272-9. 
  12. ^ Хаywоод, Јохн А. „Јаʿфар ибн Муḥаммад”. Енцyцлопæдиа Британница. 
  13. ^ Табåатабåа'åи, Мухаммад Хусаyн (1981). А Схи'ите Антхологy. Селецтед анд wитх а Фореwорд бy Мухаммад Хусаyн Табатаба'и; Транслатед wитх Еxпланаторy Нотес бy Wиллиам Цхиттицк; Ундер тхе Дирецтион оф анд wитх ан Интродуцтион бy Хоссеин Наср. Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. стр. 9—11, 42—43. ИСБН 9780585078182. 
  14. ^ Цампо, Јуан Е. (2009). Енцyцлопедиа оф Ислам (Енцyцлопедиа оф Wорлд Религионс). УСА: Фацтс он Филе. стр. 386, 652, 677. ИСБН 978-0-8160-5454-1. 
  15. ^ Армстронг, Карен (2002). Ислам, А Схорт Хисторy. Модерн Либрарy; Рев Упд Су едитион. стр. 56–57, 66. ИСБН 978-0812966183. 
  16. ^ بلاذری, احمد بن یحیی. انساب الاشراف. 2. مؤسسه الاعلمی للمطبوعات. стр. 394. 
  17. ^ Лалани, Арзина Р. (9. 3. 2001). Еарлy Схи'и Тхоугхт: Тхе Теацхингс оф Имам Мухаммад Ал-Баqир. I. Б. Таурис. стр. 31,78. ИСБН 978-1860644344. 
  18. ^ а б Јафри, Сyед Хусаин Мохаммад (2002). Тхе Оригинс анд Еарлy Девелопмент оф Схи'а Ислам; Цхаптер 10. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0195793871. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Џафар ас-Садик на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Džafar_as-Sadik&oldid=28519866”