Дајак

Дајак је врста чамца која се користи на ријеци Врбас на подручју Бање Луке.^[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Чамац је раније кориштен у трговачке сврхе, за превоз робе са обале на обалу, и узводно или низводно. Вриједност ове трговине веже се углавном за локално становништво.

Претпоставља се да је специфичан начин вожње чамца на Врбасу проистекао због конфигурације корита ријеке, која је у Бањој Луци још увијек планинска, брза и највећим дијелом плитка са каменим и стјеновитим (седра) дном. Из тога је управо проистекла конструкција чамца, дугог, уског и плитког газа, како би у пракси савладали брзаке Врбаса. Плићаци не дозвољавају уптребе моторних чамаца, а брзина ријеке онемогућава кориштење обичних чамаца.

Сам чамац, још од свог постанка имао је специфичан изглед и облик трупа прилагођен брзом Врбасу. Дужине су варирале од шест до девет метара, а ширине од 70 центиметара до метра у зависности од намјене и мајстора који га је правио. Тежина је варирала од 120 до 180 килограма због катрана којим је чамац премазиван ради заштите.

Особине чамца[уреди | уреди извор]

Дајак назив обрађеног комада дрвета којим се гура чамац. Управо тај комад дрвета, по којем се назива чамац, служи за одгуривање, даје чамцу потребно убрзање за ријеку, а користи се због релативно мале дубине гдје весло не би било од помоћи. Дрво има посебан шпиц или штицу из два спојена дијела. Први дио је комад металне цијеви у који улази крај дрвета, односно дајак, а на коју се наставља оштри челични шпиц велике тврдоће, посебно обрађен у ковачницама.

Штица је дугачка до 25 центиметара, а поред високе тврдоће треба да посједује оптималну тежину због баланса дајака. Сам дајак је дугачак четири метра и пожељно је да је што лакши. Израђује се од јелове грађе врхунског квалитета и правилних годова. Ваљкастог је облика, а треба да је довољно гладак да не ствара повреде на рукама возача, а у исто вријеме довољно храпав да не клизи из руку.

Чамци са дајаком који уз извјесне преправке и дораде у каснијим шездесетим годинама добијају савремен изглед. Најупечатљивији детаљи су крма и шпиц који се израђују од једног комада дрвета - багрема, јасена, храста, рјеђе трешње, па чак и махагонија.

Статус[уреди | уреди извор]

Прије и послије Другог свјетског рата чамац је био статусни симбол породице која га је посједовала и показатељ имућности власника. Баш због те ствари врбаски чамац је дубоко усађен у културно наслијеђе Бање Луке, што је укупно доносило посебну популарност дајакашима, а самим тим и њихову породицу чинилио познатом.

Новија историја врбаског чамца се, задњих четрдесет година, веже искључиво за браћу из старе бањалучке породице италијанског поријекла Марија (Марио) и Антонија (Антонио) Замоло. Тончи (Антоније) је направио малу револуцију у изради трупа, јер избацује катран из употребе и тиме значајно смањује тежину, тако да ни најтежи чамац не прелази 120 килограма. Увео је безбојни лак и унутрашње спајање дасака чиме добија на чврстоћи. Данас, синови Антонија и његове жене Маре, Андреј и Дарио Замоло, одржавају Дајак клуб у Бањој Луци који је многе младе научио вожењу чамца симболичног за њихов град.