Пређи на садржај

Doživljaji Toma Sojera

С Википедије, слободне енциклопедије
Доживљаји Тома Сојера
Корице књиге
Настанак и садржај
Ориг. насловТхе Адвентурес оф Том Саwyер
АуторМарк Твен
ЗемљаСАД
ЈезикЕнглески
Жанр / врста делаепика
Издавање
Издавање1876[1]

Доживљаји Тома Сојера је роман писца Марка Твена који је објављен 1876. године.[1] Роман говори о дечаку који проводи детињство дуж реке Мисисипи. Радња се одвија у измишљеном граду Ст. Петерсбургу, који је инспирисан Ханибалом, Мисури, где је Твен живео.[2]

О писцу и делу

[уреди | уреди извор]

Писац романа „Доживљаји Тома Сојера“, Марк Твен рођен је као Самјуел Лангхорн Клеменс. Овај амерички књижевник рођен је у Флориди 30. новембра 1835. године. Детињство је провео на обалама реке Мисисипи, као и главни јунак његовог дела „Доживљаји Тома Сојера“.

Псеудоним Марк Твен, по коме ће постати познат је први пут употребио 1863. године, када је почео да пише чланке за новине у америчкој држави Невади. Занимљиво је да фраза „марк тwаин“ када се користи жаргонски, међу људима који су одрасли или били везани на било који начин за реку Мисисипи, значи „два хвата дубоко“.

Остао је упамћен и као један од добрих пријатеља великог српског и светског научника, Николе Тесле.

Пишчев живот умногоме подсећа на живот његових најпознатијих јунака, Тома Сојера и Хаклбери Фина: пун пустоловина и врло занимљивих догађаја. Нажалост, није тако било увек. Након смрти жене и ћерки, Марк Твен, нашавши се у безизлазној и крајње очајној ситуацији, последње радове пише у изразито песимистичном тону. Преминуо је 21. априла 1910. године у Конектикату.

Место и време радње

[уреди | уреди извор]

Радња романа „Доживљаји Тома Сојера“, Марк Твена се одвија у Америци, на обали реке Мисисипи, крајем 19. века.

Анализа романа

[уреди | уреди извор]

Роман Марка Твена „Доживљаји Тома Сојера“, поред тога што га је лансирао у сам врх светске књижевности је својеврсна пишчева аутобиографија.

Посебно је заниљиво место радње, градић у близини реке Мисисипи, где је и сам писац одрастао. Што се тиче ликова и они су, у већој или мањој мери поистовећени са ликовима из пишчевог живота. Тако је, рецимо лик његове мајке преточен у лик тетке Поле. I Марк Твен је имао млађег брата, а у његовом дечачком окружењу је било дечака попут Хаклбери Фина, али и оних попут Индијанца Џоа.

Посебно је занимљиво што чак и страшна пећина, коју писац описује заиста постоји у стварности.

Језик романа Марка Твена је врло једноставан и лако читљив и разумљив. А у читавом делу провејава жеља дечака да не одрасте и не постаје један од многих. Зато он стално тежи да доживи нешто ново, па се често упушта у различите пустоловине.

Главни лик романа „Доживљаји Тома Сојера“, Марка Твена је наравно Том Сојер. Овај дечак је остао без родитеља, па је растао уз своју тетку, по имену Пола. Том је врло симпатичан дечак, коврџаве, смеђе косе и плавих очију, који је, наравно био врло несташан. Није волео да иде у школу, па је тетка Пола најчешће морала да га тера. А он није био лењ, напротив: није волео да иде у школу, јер је морао да устаје рано, да се лепо обуче и да буде послушан. А Том није волео ништа од тога: најчешће је ишао рашчупан и „неадекватно“ одевен, волео је да спава и никако није волео да слуша друге и ради оно што они сматрају да је исправно.

Главни јунак је изузетно паметан, сналажљив и увек брани оне који су угрожени или слабији од њега. Сви који су живели дуж обале Мисисипија су знали за несташлуке Тома Сојера.Овај дјечак није имао пуно пријатеља. Заправо, имао је само једног правог, по имену Хаклбери Фин. А он је био увек обучен у дроњке, у одећу коју су људи углавном одбацивали, кретао се куда је хтео, спавао је где је хтео (некад на степеништу, некад близу туђих врата, а некад и у празним бурићима, како би се заштитио од кише). Ту је и велика љубав главног јунака романа. Реч је о Беки, односно Ребеки Тачер, лепој девојчици плаве косе у коју се Том заљубио чим је угледао.

Споредни ликови су и рођака Тома Сојера, Мери, која углавном разуме дечакове несташлуке, као и некадашња девојка Тома Сојера, Еми Лоренс.

Томова тетка Пола, која брине о њему је простодушна жена, врло једноставна. Она се труди да љубављу придобије дечака, како би се што боље понашао и постао цењен у друштву. Нажалост, њени покушаји су углавном без успеха, јер Томова дивља, неспутана природа не дозвољава да је било ко укроти.

Сид је Томов млађи полубрат, који је врло површан, хладан и прилично подао дечак. Он је у роману синоним доброг понашања и потпуно је супротан од главног јунака романа. Ту су и: учитељ, господин Добинс, који веома строго кажњава ученике, затим Индијанац Џо, насилник и лопов, који на крају постаје чак и убица, госпођа Даглас, побожна удовица, која је врло пријатељски настројена према деци, Вили Маферсон, дечак који је требало, по мишљењу старијих да буде узор свима, па га зато деца нису много волела.

Кратки садржај

[уреди | уреди извор]
Комеморативна марка Том Сојер

Роман прати различите догодовштине овог, надасве необичног дечака. На самом почетку тетка Пола дозива дечака на ручак, а он се, наравно мота туда – свуда. Већ на самом почетку романа, јасно је дефинисан лик Тома Сојера као кавгаџије, који изазива друге. У жељи да га казни што се потукао са једним дечаком, тетка тражи од Тома да офарба целу ограду. Ту на сцену ступа Томов врцав дух и сналажљивост. Наиме, он у свакој ситуацији у којој се нађе, без обзира колико она била можда непријатна, проналази нешто добро. Тако и у овој, он незанимљив посао који мора да уради, јер му је тетка тако наложила, претвара у праву забаву, окупивши много дечака који су чак спремни да му дају и поклоне не би ли и они мало фарбали ограду. Тетка Пола, наравно не може да верује како је он то брзо и лако урадио.

На почетку радне недеље, Тому се опет не иде у школу, па одлучује да слаже тетку како га боли зуб. Међутим, када му тетка каже да мора да извади зуб, дечак одмах креће у школу, јер ипак сматра да није вредно да извади здрав зуб, како би избегао школу.

Главни јунак романа и његов најбољи пријатељ, Хаклбери Фин одлучују да током ноћи оду на локално гробље. Занимљив је разговор који воде међу собом, а у коме се питају да ли мртвима смета њихово присуство. Мало након тога, зачули су необичне звуке у близини и, наравно прикрали се не би ли чули и видели боље о чему се ради. Када су се приближили видели су три човека, међу којима и локалног насилника, Индијанца Џоа, како закопавају нечије тело. У том тренутку, Том и Хак се заклињу да неће проговорити о ономе што су видели.

Након недељу дана, њих двојица одлучују да крену у нову пустоловину и то бродићем до једног острва, а у њиховом друштву је био и Џо. На путовању су глумили да су гусари и било им је изузетно занимљиво све до тренутка док није почела олуја. Тада су се дечаци прилично уплашили, јер су били изгубљени.

За то време, у њиховом граду су их сви већ оплакали, јер су сматрали да су дечаци страдали у својој најновијој пустоловини. Можда је и најзанимљивији део у књизи тренутак када Том долази у своју кућу и скривен, слуша шта говоре о њему и његовом пријатељу. Затим се враћа Хаку и Џоу и прича шта је видео, након чега се враћају у град. Сви су одушевљени што су дечаци живи, а нарочито тетка Пола, која је ипак и мало љута на дечака.

Приближавао се распуст, а Том се све више сећао оне ноћи на гробљу и имао је жељу да о томе говори. Зато се и појавио као сведок, а док је он говорио шта је видео те ноћи на гробљу, главни осумњичени, Маф Потер је успео да побегне.

Следећа пустоловина у коју се дечаци упуштају је потрага за изгубљеним благом. Али, како нису знали где се оно налази, одлучили су да копају било где. Наравно и то им је убрзо постало досадно, па су одлучили да се играју Робина Худа.

Након неколико дана, главни јунак романа одлучује да иде на излет са Беки, у коју је заљубљен. Међутим, они су се изгубили у оближњој пећини, а готово сви становници градића су кренули да их траже. Када су успели да их пронађу одлучили су да гвозденим решеткама затворе улаз у ту пећину, како се више нико не би изгубио. Тому се та идеја није ни мало свидела, јер је у пећини још увек био Индијанац Џо. Зато са Хаком одлучује да уђе у пећину. Тамо затичу мртвог Џоа, кога су сахранили недалеко од улаза у пећину.

Том је веровао да у пећини има сакривеног новца, па је одлучио да са Хаком покуша да га пронађе. Заправо, они су пратили Џоа и видели да нешто скрива у једној рупи, па их је то навело да помисле да је ту заковао плен који је украо. Тако је и било: Том и Хак су пронашли ковчег пун злата. Када су се вратили кући, поделили су новац и заклели се крвљу да ће се међусобно помагати када год могу.

Порука романа

[уреди | уреди извор]

Многи се слажу да је порука овог интересантног романа да треба схватити дечије несташлуке као најприроднију појаву. Односно, као природан порив сваког појединца да се бори против уобичајених принципа, које већина одраслих готово без поговора прихвата.

У овом роману провејава универзална порука: Треба увек неговати оно дете у нама и не треба се тек тако приклањати уобичајеним обрасцима понашања. Ваљало би да свако од нас задржи оно јединствено, оно по чему се разликујемо једни од других, а што се посебно испољава у детињству.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Фацсимиле оф тхе оригинал 1ст едитион.
  2. ^ „Америцан Литературе: Марк Тwаин”. www.америцанлитературе.цом. Приступљено 29. 1. 2015. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]