Dom Bernarde Albe

Дом Бернарде Албе

Ориг. наслов	Ла цаса де Бернарда Алба
Аутор	Федерико Гарсија Лорка
Земља	Шпанија
Језик	шпански
Жанр / врста дела	Драма
Издавање
Датум издавања	1945.

Дом Бернарде Албе (шпански: Ла цаса де Бернарда Алба) је представа у три чина шпанског аутора Федерика Гарсије Лорке. Позоришни критичари и коментатори је често групишу са Крвавим венчањима и Јермом у "Лоркину руралну трилогију". Сам Лорка није сврстао ово дело у свој план "трилогије шпанске земље"; та трилогија је остала недовршена у време његовог убиства.

Лорка у поднаслову описује представу као драму жена шпанских села. "Дом Бернарде Албе" последња је Лоркина представа, завршена 19. јуна 1936. године, два месеца пре његове смрти за време Шпанског грађанског рата. Представа је први пут изведена 1945. године у Буенос Ајресу. Врти се око догађаја у једној кући у Андалузији током времена жалости и оплакивања смрти другог мужа домаћице Бернарде Албе, која има потпуну контролу над својим кћерима Ангустијом, Магдаленом, Амелијом, Мартирио и Аделом. У кући живе и служавка Понсија, и Бернардина мајка Марија Хосефа.

Ликови

Намерно изостављање мушких ликова из активних догађаја на сцени служи подизању високог нивоа сексуалне тензије присутне у целој представи. Пепе "Романо", љубавни интерес Бернардиних кћери и Ангустијин удварач, се ниједном не појављује на сцени. Представа се бави темама страсти, сузбијања и повињавања туђој вољи и поривима, и истражује утицај мушкараца на жене.

Потребно је посебно нагласити разноликост Лоркиних ликова. Са једне стране су стереотипи, који представљају фигуру, али њихова дела нису увек у складу са тим стереотипима.

• Бернарда (60) : Њена жеља је да има савршену репутацију. Има чврст карактер и ауторитативна је. Преузела је улогу главе куће, најмужевнија је и представља препреку између својих кћери и мушкараца.
• Ангустија (39) : Најстарија кћерка, рођена у браку Бернарде и њеног првог супруга. Ангустија, као свој мираз, треба да наследи породичну кућу, која привлачи Пепеа Романа да јој буде удварач. Осећа да јој живот пролази, а да јој је поледња шанса да се уда за Пепеа и да тако побегне из мајчине куће. Име Ангустија значи очајање и зато је њена личност представљена као очајна жена. У последњој сцени дела она је пуна беса, јер мисли да јој је њена сестра преотела поледњу прилику да буде нечија жена.
• Магдалена (30) : Друга Бернардина кћерка, највише везана за свог покојног оца. То се може приметити на почетку, јер је њено оплакивање и туга искрена за њим. Њено име потиче од Марије Магдалене, што симболише слабост и песимистичност.
• Амелиа (27) : Њено име значи "без меда", што указује на то да је јако огорчена жена. Амелиа је трећа Бернардина кћерка, која је најстидљивија и страшљиве је природе за разлику од својих сестара. Има мали број реплика у драми. Уверена је у то да брак треба да се склопи искључиво из љубави.
• Мартирио (24) : Четврта и најсложенија од Бернардиних ћерки. Озлојеђена је на живот и мисли су јој увек мутне, као да спрема нешто злокобно.
• Адела (20) : Најмлађа кћерка. Не жели да се повинује мајчиној тиранији што се доводи до тога да у једној сцени слама мајчин штап који је симбол Бернандине надмоћи над ћеркама. Адела би по традицији као најмалђа ћерка требало да остане са мајком, али се буни против мајчине воље.
• Понсија (60) : Њено име потиче од Понтија Пилата, што указује и на њен став (не меша се, "пере руке" од свега). Она је главна дадиља и домаћица куће. Њене године рада у Бернардиној кући јој дозвољавају да поступа са сталоженошћу и сигурношћу, које други немају. Усуђује се да доведе у питање Бернардин ауторитет и индиректно се меша у породичне проблеме. Ово је лик који отворено показује да је кивна на газдарицу али упркос томе, између њих две постоји саучесништво.
• Марија Хосефа (80) : Бернардина сенилна и луцидна мајка. На крају је називају "луда" и није јој дозвољено да учествује у породичном животу. Контролишу је, затварају и склањају с сцене сваки пут кад успе да умакне из своје собе.
• Жене 1,2,3 и 4 : Представљају стереотипе сеоских жена. Брбљиве су и осуђују, док се праве да су Бернардине пријатељице. Бернанда је свесна тога и нема нимало стрпљења за њих али јој је упркос томе стало до њиховог мишљења јер не жели ни на који начин да укаља част своје породице.
• Пепе Романо (25) : Не појављује се физички у делу, али се често спомиње. Он је узрок свих страсти и мржње. Верен је за најстарију ћерку, али има тајну везу са њеном најмлађом сестром.
• Пруденсија (50) : Бернардина пријатељица.
• Дадиља (50) : Љубавница Бернардиног покојног мужа.

Преглед

Први чин

Први чин почиње са разговором Понсије, домаћице куће, и служавке у кући. Овим разговором нас Лорка упознаје са породицом Бернарде Албе и догађајем због кога су оне у великом послу, како би се дочекао велики број људи. Управо је била сахрана Бернардиног мужа и очекује се велика посета кући после парастоса. На бдењу у кући је било две стотине жена, а Бернарда брани кћерима да плачу или показују било какве емоције. Док жене одлазе говори им: "Идите кућама да оговарате све што сте виделе!", тако показујући у каквој малограђанској средини живе. Даље у разговору са кћеркама и Понсијом, каже како 8 година морају да жале покојника, што кћеркама, од којих ниједна није удата, никако не одговара, јер свака од њих се нада томе да ће их неки запросити. Тада се види и ривалитет међу сестрама,јер просаца је мало, па су склоне оговарању и препуштању судбини, без воље да нешта промене. Али, самим помињањем Пепеа Романа, ствари почињу да се заплићу, па се већ и назире могући брак најстарије од сестара, Ангустије, која је наследница покојникове имовине.

Други чин

На почетку другог чина сазнајемо да се већ договара брак најстарије кћери Ангустије и дупло млађег Пепеа Романа. Све укућанке знају да се, иако најстарија и најружнија, Ангустија удаје због наслеђеног богатства. Али,ствари почињу да се компликују када Понсија сазнаје да се за будућег младожењу интересују и друге кћери, нарочито најмлађа Адела, која открива да ће са Пепе Романом бити по сваку цену, не би ли отишла из куће, коју назива паклом. Поред куће пролазе жетеоци , пристигли из далека и њихова песма у Бернардиним кћеркама буди сету и машту. Ангустији са узглавља кревета једна од сестара краде слику вереника Пепеа, а након расправе сазнају да је то учинила Мартирио, која каже да се само нашалила. Понсија Бернарди говори да би Адела требало да се уда за Пепеа, јер пристају једно уз друго и увиђа да ће бити проблема у кући. Бернарда никако не пристаје на то, већ се држи својих намера. На крају чина Бернарда здушно подржава мештане у кажњавању једне девојке тражећи њену смрт. Девојка је родила, удавила и закопала своје дете, како се не би сазнало ко је отац и како би избегла срамоту, јер није била удата.

Трећи чин

Трећи чин почиње мирно у припремама за Ангустијину свадбу. Понсија осећа да се догађаји узбуркавају, док сенилна Марија Хосефа певајући посредно говори да из те средине треба отићи и срећу тражити далеко од тог села. Мартирио се труди да Аделу одговори од Пепе Романа, али она, заљубљена, се тајно састаје са њим током ноћи. Бернарда сазнаје да је Пепе у штали и чека Аделу, узима пушку и пуцајући га отера. Адела увиђа да јој мајка никако неће дозволити брак са Пепеом, узима пушку и убија се. Бернарда и у том часу, без икаквих осећања,не дозвољава жалост већ брине о томе шта ће свет и жене из села рећи.

Теме

• Част - Главна тема дела; Бернарда строго држи до угледа и части породице, и у константном је страху од скандала. То се најбоље види на крају дела, када жели да село буде сигурно да је Адела умрла као девица.
• Трагедија - Адела се одупире мајчином малтретирању, плаћа животом. Иронија је у томе сто се убија због Пепеа, за кога се сазнаје да је жив.
• Малтретирање жена – Бернарда заступа мишљење да је “жени место код куће”.
• Традиција – Бернарда се очајнички држи традиције, поготову у разликама између мушкараца и жена.
• Новац - Новац се у Бернардиној кући врти око Ангустије, и један је од кључних фактора за њену удају.
• Класне предрасуде – Бернарда користи новац како би истакла своју супериорност. Сељане сматра недостојним својих кћери.
• Ауторитет - Бернарда тиранијом над свима у домаћинству намеће свој ауторитет.
• Мржња - Сестре се налазе затворене у кући осам година, испуњене жалошћу и горчином. Једина која се донекле спасава окрутне судбине је Ангустија, као прво јер је ћерка Бернардиног првог мужа, и као друго, јер добија и најбољег дечка у селу. Због тога се мржња између сестара повећава.

Стереотип жене: сексизам, употреба језика и социјална порука

Драма почиње и завршава се речју "тишина" - назнаком да осећања треба да буду прикривена а не очигледна. Бернарда оба пута изговара ову реч упућену ћеркама, која у себи носи поруку да жене треба да буду подређене и прихвате своју инфериорност. Адела, која се мајци највише одупирала, не жели да носи црнину, симбол жалости, већ облачи зелену хаљину (зелена боја је симбол наде и слободе) што, по веровању критичара, показује жудњу жена за слободом.

Са друге стране, пред сам чин самоубиства она поручује мајци да нико њоме не може да влада осим Пепеа. Овај чин иронично показује подређеност са њене стране, допуштајући себи да мушкарац влада њоме. Магдалена показује незадовољство према идеји да жене треба да се удају, док јој мајка на то одговара да је удаја "нормалан ток ствари" , за шта се сматра да јој тиме поручује да не постоји други избор осим да то и прихвати. Социјална порука у овој драми је да су и саме жене биле кривци у одређивању својих статуса, подижући синове и кћерке преношењем стереотипних идеја.

Положај жене у доба франкизма; поетика дела

По тематици којом се писац у њему бави, “Дом Бернарде Албе” је репрезентативно дело кад је реч о франкизму и положају које у друштву заузима жена за време трајања овог режима. Лорка кроз своје ликове веродостојно приказује улогу жене у доба у којем се поново оживљава идеологија Шпаније из времена католицизма и монархије. Период након победе националиста који започиње 1939. године, којом је окончан грађански рат у Шпанији биће узрочник је назадовања и обезвређивања свега за шта је феминистички покрет тек успео да избори непуних двадесет година уназад/целокупног достигнућа феминистичког покрета које не сеже ни двадесет година уназад. Питања на која у тексту писац покушава да одговори управо су огледало општег незадовољства и збринутости друштва због репресивног положаја у који је жена постављена, присиљена правилима која налаже политика поновно религиозне и строго конзервативне епохе. Творац овог дела истиче и критикује нехат којим се већина односи према овој наглој промени тек одскора стеченог статуса жена тога доба, чији су судбина и опхођење сада поново унапред одређени, нужно подређени нормама и високо постављеним вредносним начелима.

Пред жену, која тек што спознаје слободу говора, мишљења и почиње да се навикава на “луксуз” живљења по сопственом нахођењу, стављена су иста она велика очекивања. Могућност да руководи својим временом, замењена је искључиво обавезама везаним за породицу и дом, и дело је у потпуности прожето усиљеном галантношћу присутном код женске популације, под принудом да своју част сачува и одбрани малтене животом, као и наглашавањем оштре осуде у случају евентуалног “каљања идеалне опште вредности и репутације”.

Федерико Гарсија Лорка се и у овом делу бави темама карактеристичним за своје стваралаштво, односно бићима која су на маргини, потлаченим и експлоатисаним, а како су протагонисти дела особе женског пола, тако се нарочито фокусира на све аспекте угњетавања жена, комбинујучи друштвену стварност са својим осетљивошћу и сасосећајношћу. Дело представља својеврстан сукоб интереса, првенствено на психолошком плану, присутан код сваке од младих девојка описаних у тексту. У ликовима се јавља растрзаност између онога што јесте и онога за чим свака од њих осећа потребу, где им је оно што јесте заправо наметнуто и нормом друштва одређено и самим тим је изван њихове моћи, док им је оно што желе забрањено па по природи ствари постаје предмет још и веће жудње. Оваква унутрашња борба, у сваком од ликова појединачно, избија на површину као нешто што је немогуће прикрити једном када доживи кулминацију и у питању је ништа дуго него очекивана реакција људског бића коме су свесно осујећивани мотиви, односно коме је у дужем временском периоду ускраћивано оно за чим жуди. Након што дође до тачке пуцања у свакој од ликова услеђује оно нужно, а то је сукоб на спољашњем плану, односно у кући Бернарде Албе. Првенствено долази до прикривеног комешања, а потом и до општег хаоса чији се исход у овој фази већ не може каналисати нити контролисати, барем не без трагичног исхода, који, доследно времену о коме је писано, поново мора да прође прећутно, једва приметно, без икакве бурне реакције, потпуно тромо, пасивно. Без скандала, управо онако како не треба, а како се “мора” - неприродно.

Бернарда, удовица која је управо сахранила другог мужа и мајка је пет ћерки, осликава типичну буржујску даму која себе и стање у својој кући представља свету онако како жели да их свет види, по сваку цену пласирајући потпуно погрешну и лажну слику онога што заправо јесте. Мајка, као припадница “старе школе”, чија су уверења поново на снази, оличење је присталица тадашње тираније, екстремног уздизања морала, традиције и части под утицајем друштва и цркве. Иако је дело написано 1936. године, односно три године пре него што је Франко званично именован шефом државе, време је већ и онда обојено традиционалним схватањима које ће он пласирати, као и темом части која се провлачи кроз свеобухватну шпанску књижевност и практично све књижевне епохе.

Spoljašnje veze

Kompletan tekst predstave (španski jezik)