Душица Спасић

Не поистовећивати са телевизијском водитељком.

Душица Спасић
Статуа Душице Спасић додељена 2009. Виолети Лападатовић.
Датум рођења	(1949-12-27)27. децембар 1949.
Место рођења	Београд  ФНР Југославија
Датум смрти	23. март 1972.(1972-03-23) (22 год.)
Место смрти	Београд  СФР Југославија

Душица Спасић ( 27. децембар 1949 — 23. март 1972) била је српска медицинска сестра која је умрла од последица вариоле вере. Радила је на трауматолошком одељењу Прве хируршке клинике. Приликом пријема болесника дошла је у контакт са оболелим Латифом Мумџићем, учитељем из околине Тутина, који је 9. марта 1972. године стигао на клинику из болнице у Чачку и који је преминуо дан касније, без праве дијагнозе.

Биографија

Душица Спасић рођена је у београдском насељу Ресник, где је одрастала уз родитеље Милана и Добрилу и старијег брата Слободана. По завршетку средње медицинске школе, Душица Спасић се запослила на одељењу за хитну хирургију и трауматологију Прве хируршке клинике у Београду. По сећању колега, била је „предана у свом послу и дивна особа“.

Латиф Мумџић, 29-годишњи учитељ из Тутина, прва је особа код које се испољавају симптоми великих богиња. Након периода инкубације од једанаест дана, код Мумџића почињу да се јављају први знаци болести – болови, повраћање, грозница. Наредних дана, симптоми ће му бити све тежи, али доктори неће моћи да утврде тачну дијагнозу. Од Тутина, преко Новог Пазара, стиже у болницу у Чачку. Тамо ће о њему бринути медицинска сестра Милка Ђурашић. Пошто му је у Чачку стање већ изузетно тешко, са израженим осипом, грозницом и тешким боловима, Мумџић ће бити пребачен у Београд, на Дерматовенеролошку клинику.Тамо му је постављена дијагноза „изузетно тешког случаја алергије на пеницилин“.

I поред примењене терапије, стање му се додатно погоршава, тако да ће бити донета одлука да се пребаци на Одељење за хитну хирургију и трауматологију Прве хируршке клинике. На том месту, 9. марта 1972, примиће га дежурна медицинска сестра Душица Спасић, која му по протоколу мери притисак и узима генералије од пратње пацијента, након чега о транспорту обавештава дежурног лекара Југослава Пантића, коме саопштава да је пацијент упућен са сумњом на крварећи чир на дванаестопалачном цреву. Пантић сумња у ову дијагнозу, али такође нема идеју шта би могло да буде у питању. Мумџић је смештен у шок-собу, где ће га током ноћи неговати Душица Спасић.

Млада двадесеттрогодишња девојка заражена је опасном болешћу, није била вакцинисана и фатални исход био је неминован. 18. марта, Душица Спасић почиње да осећа малаксалост и бол, али наставља да одлази на посао. Ипак, симптоми јој се погоршавају. У ноћи између 20. и 21. марта, у свом дому у Реснику Душица Спасић не може да заспи и жали се породици на неиздржљиве болове у бубрезима, због чега они мисле да је реч о запаљењу. Зову хитну помоћ, која не долази, тако да је на крају комшија вози у њену болницу, Прву хируршку клинику. У том тренутку, прошло је дванаест дана од њеног контакта са Латифом Мумџићем, али тек након што су се 20. марта код Латифовог брата Неџиба појавили симптоми које је претходно имао Латиф, лекари у здравственом центру у Новом Пазару обавештавају надлежне у Београду о могућој појави великих богиња у том граду. У исто време пријављено је и неколико сумњивих случајева на Косову. Вариола вера се тада сматрала искорењеном болешћу. Лекар и академик Коста Тодоровић који је видео богиње у епидемији 1930. године - био је један од ретких лекара који су могли да је препознају.

Лекари Прве хируршке клинике, упознати са ситуацијом на Косову и у Новом Пазару, почињу да сумњају да Душица Спасић има симптоме великих богиња. Зато ће 21.марта, око 19.30, Душица бити пребачена на Инфективну клинику. У току ноћи крварења слузокоже очију била су све већа, као и болови у слабинском пределу, који се нису смиривали ни после високих доза лекова против болова. У то време, др Ана Глигић, шеф Националне референтне лабораторије за вариолу и друге покс вирусе, арбо вирусе и вирусне хеморагичне грознице, испитује узорке крви Неџаба Мумџића.

Сутрадан, 22. марта др Ана Глигић посећује Инфективну клинику, пошто јој је речено да тамо лежи жена са променама на кожи које личе на вариолу. Ана Глигић ће се касније сећати: „Мој директор и ја смо отишли тамо и ја сам рекла да то није вариола, већ нека стафилококна инфекција. Међутим, у соби прекопута неко је јечао на сав глас. Питала сам доктора инфектолога ко је то. Рекао ми је да је то једна медицинска сестра која има напад жучи. ‘Дали смо јој све могуће терапије, али ништа не помаже’, рекао је мој колега. Изразила сам жељу да је видим. Били смо опремљени заштитним оделом и маском, ушли смо у ту собу. Кожа јој је била црвена, била је сва у подливима, али није имала других промена. Из уста јој је ишла сукрвица. Рекла сам шефу ‘ово је пурпурна вариола (пурпура вариолоса), она неће развити никакве пустуле него ће умрети’.“

Одмах по постављању дијагнозе великих богиња, Душица је одвезена у карантин, у планинарски дом Чарапићев Брест на Авали. Сутрадан, 23. марта 1972, Душица Спасић умире. Имала је 23 године. Ана Глигић ће рећи: „Душица је већ била умрла када смо ми из њене крви урадили изолацију и утврдили 21.750 вирусних честица у кубику крви. Није јој било спаса.“

Сахрана Душице Спасић биће обављена дан касније. Биће сахрањена у лименом, завареном ковчегу, без обреда и обележја, на . крају ресничког гробља, у београдском предграђу у којем је живела под полицијском пратњом. Ресник је био блокиран, а саобраћај заустављен. Родитељи и брат нису били обавештени о Душичиној судбини – смештени су у карантин у коме ће провести наредне три недеље, да би тек на отпусту сазнали за њену смрт. На четрдесетодневном помену Душици Спасић окупио се велики број грађана, а Савез здравствених радника Београда поставио је бисту испод које су уклесане речи „Прва жртва вариоле“.

На ову медицинску сестру данас подсећа улица са њеним именом у Реснику и биста у холу клинике у којој је радила.

Горан Марковић, је 1982. године, са много уметничке слободе, снимио филм Вариола вера. У филму се појављује сестра која такође умире од вариоле.Филм је изазвао крајње негативну реакцију породице и пријатеља Душице Спасић, који су сматрали да је њен лик у овом филму оскрнављен. Редитељ филма Горан Марковић је више пута истицао како ликови у филму нису засновани на стварним личностима, као и да филм представља алегорију друштва, те да „није била реч само о епидемији болести већ и о болести друштва“.

Награда

Много година касније, 2004. године, удружење медицинских сестара и техничара Сестринство и часопис Вива установили су награду Душица Спасић, којом се похваљује рад медицинских сестара са болесницима. Према њиховим речима, награда је установљена и због тога што је филм који је касније снимљен, упрљао њену личност и нанео још већу тугу њеним најближима због тога што је не приказује онакву каква знају да је била, па се овом наградом и рехабилитује лик ове пожртвоване и хумане жене.

Добитнице награде

Статуета Душице Спасић, величине 20 цм урађена у бронзи, додељује се увек 24. марта.Годишње се додељују две награде, једна за сестру запослену у Републици Србији, а друга награда за сестру запослену у Клиничком центру Србије

• 2006. године: Славка Мрђан, медицинска сестра на интензивној нези болнице у Врбасу и Радмила Стојановић из Института за неуропсихијатријске болести Клиничког центру Србије

• 2007. године: Станојла Ђуровић медицинска сестра Специјалне болнице за плућне болести „Др Будислав Бабић“ из Беле Цркве и Гордана Момчиловић-Тројановић са Института за неурохирургију Клиничког центру Србије

• 2008. године: Миладинка Јовановић медицинска сестра у коронарној јединици за кардиологију Клиничког центра Ниш и Љубица Гузјан медицинска сестра на Институту за ОРЛ Клиничког центру Србије

• 2009. године: Виолета Лападатовић, Здравствени центар Петровац на Млави и Милена Марић, институт за плућне болести и ТБЦ, Клинички центар Србије

• 2010. године: Даница Максимовић, медицинска сестра Интерног одељења Здравственог центра у Краљеву и медицинска сестра Даница Скочић запослена на Клиници за неурологију Клиничког центру Србије

• 2011. године: [[ ]]

• 2012. године: Биљана Маринковић-Анђелковић запослена је на интензивној нези у стационару за полузависне пацијенте, у Клиничком центру Крагујевац и Славица Димитријевић медицинска сестра на на Клиници за кардиологију Клиничког центру Србије

• 2013. године: Лела Коцић, медицинска сестра на Клиници за ендокринологију Клиничког центра у Нишу и Горанка Стекић, медицинска сестра на Клиници за ендокринологију, дијабетес и болести метаболизма Клиничког центру Србије.

• 2014. године: Биљана Гаврић, медицинска сестра Службе за анестезију Опште болнице у Ваљеву

• 2015. године: Љиљана Марков, медицинска сестра са ОРЛ одељења Опште болнице "Ђорђе Јовановић" у Зрењанину и Весна Ћирић, медицинска сестра Клинике за пластичну и реконструктивну хирургију Клиничког центру Србије[[Клин

• 2016. године: Мирослава Филиповић, медицинска сестра Службе за плућне болести и ТБЦ Опште болнице у Новом Пазару и Жаклина Максимовић, медицинска сестра на Клиници за инфективне и тропске болести Клиничког центру Србије

• 2017. године: Мирјана Павловић, медицинска сестра из Клиничко болничког центра у Косовској Митровици и Ружа Делић медицинска сестра Клинике за кардиохирургију Клиничког центру Србије

• 2018. године: Милјојка Станисавлјевић, главна сестра Пнеумофтизиолошке службе Опште болнице Чачак и Денис Шкрињар медицински техничар Клинике за хематологију Клиничког центру Србије

• 2019. године: Жикица Ђорђевић, медицинска сестра Службе гинекологије и акушерства Опште болнице у Неготину и Хајрија Зурапи, са Клинике за алергологију и имунологију Клиничког центру Србије

• 2020. године:[[ ]]

Спољашње везе

• „Вариола вера” и уметничка слобода („Политика”, 26. април 2022)