Пређи на садржај

Еко дизајн

С Википедије, слободне енциклопедије
Сто и столице од нерђајућег челика и ФСЦ дрвета

Еко дизајн (зелени дизајн, одрживи дизајн, дизајн заштите животне средине, еколошки дизајн) полази од претпоставке да ефекти које производ има на животну средину треба да се узму у обзир и да они треба да се умање у свим фазама животног циклуса производа. Ове фазе укључују вађење сировина, процес производње, промоцију и дистрибуцију производа, само коришћење и на крају одлагање. Овај иновативни приступ произашао је и тзв. „енд оф пајп“ (енгл. end of pipe) решења, односно популарне политике за заштиту животне средине.[1]

Кратак преглед

[уреди | уреди извор]

Када се у време интензивног индустријског развоја одлучивало о примени одређене производне технологије у потпуности су преовладали економски и технолошки критеријуми. При томе су еколошки критеријуми сматрани за економско оптерећење док у постиндустријској ери ови критеријуми заједно са енергетским постају доминантни. Масовна производња заснована на традиционалним принципима довела је до тенденције пораста количине отпадног материјала. Услед открића узнемиравајућих доказа о огромним последицама оваквог стања на читав живи свет и њихов опстанак уследило је преиспитивање и измена постојеће технологије и процеса. Главни фокус тада се усмерава на креирање радикално новог концепта стварања производа са другачијим вредностима.

Реализација такозваног еколошки подобног производа, односно оног производа који је сагласан са заштитом животне средине, један је од првих корака ка остваривању концепта одрживог развоја. Еко дизајн производи су флексибилни, поуздани, дуговечни, прилагодљиви, доградиви и погодни за вишекратну употребу. Еколошка подобност производа има велико значење у контексту производње потрошних ресурса.

Фокус производње је ка стварању безотпадних методологија које оптимизују производњу и максимизирају еколошке перформансе.

Основне карактеристике производа еко дизајна:

Такође, наглашено је смањење утицаја на животну средину. Ово важи за читав еколошки животни циклус производа, и то од вађења сировине до одлагања производа (чиста производња). Тренутно је циљ да се оптимизује цео друштвено-економски систем производа, као и да се испуне критеријуми одрживог развоја. Еко дизајн обухвата читав низ параметара, еко алата и стандарда. Он се служи методом процене животног циклуса, мерењем угљеничног отиска производа, започиње примену стандарда попут еколошких ознака и друго.

Процена животног циклуса производа (ЛЦА)

[уреди | уреди извор]

Процена животног циклуса производа је холистички приступ и његова примена може да омогући да се нађу компромиси у избору решења. Овај метод резултује издвајањем жаришта неусаглашености производа са животном средином.

Еколошки дизајн има за циљ унапређење напретка уз смањено „трошење животног окружења“. Сви производи имају живот, односно рађају се, живе и умиру. С обзиром на то да производи не могу вечно да трају и бесконачно остварују приходе, неопходно је иновирати их како би им се продужио животни век. Од рађања до умирања производ пролази неколико фаза које чине његов животни циклус. Управо те фазе представљају могућност побољшања. Времена трајања производа су различита, и сходно томе животни век неких производа је неколико дана, неколико месеци или више година.

Метода процене животног циклуса производа оцењује еколошку подобност производа. Она даје увид у међусобно деловање производних процеса и животне средине, равнотеже ресурса, омогућује предвиђање и проактивном деловању на проблем у односу на производњу, употребу и коришћење остатака производа.

Еко дизајн је метод креирања производа који узима у обзир њихов утицај на окружење у свим фазама животног циклуса. То може на пример да резултује избором материјала погодних за рециклажу или биоразградивих материјала за паковање или развој ефикасног прашка за прање у хладној води како би се смањила потрошња енергије машине за прање веша. С обзиром да индустријски производи делују тројако на окружење (дејство процеса настајања производа, дејство експлоатације производа и дејство остатка производа по истеку употребе) еко дизајн има одговорне и важне задатке попут пројектовања затворених циклуса и енергетске анализе који би помогли превазилажењу еколошких проблема.

Угљенични отисак производа

[уреди | уреди извор]

„Угљенични“ представља скраћеницу за све различите гасове који стварају ефекат стаклене баште, а самим тим доприносе глобалном загревању. С обзиром на то да је угљен-диоксид најодговорнији за ефекат стаклене баште тако се и утицај одређеног производа мери се у произведеном CO2. Тако се, на пример приликом сагоревања 1л горива испусти 3 кг CO2. Угљенични отисак се изражава у тонама или килограмима, а најчешћи временски период за који се израчунава је једна година.

Законодавство и еко ознаке

[уреди | уреди извор]

Када се схватило да је проблем угрожене животне средине проблем планетарних размера, шездесетих година већина индустријских земаља спровела је политику заштите животне средине у своје националне стратегије.

Многе развијене земље свакодневно повећавају број закона у овој области, и тиме често ограничавају производњу и пласман одређених производа условљавајући модификације процеса. На ове промене утицала је политика, медији и различити облици бојкота потрошача који често врше притисак на велике индустријске гиганте.

Временом су настале и еко ознаке као вид информације о производима. Еколошка исправност може се етикирати на производ само уколико његов састав и сам процес производње није штетан по животну средину. Главна идеја ове иницијативе била је да се омогући потенцијалним потрошачима да разликују производе који су произведени у складу са политиком заштите животне средине и да помоћу моћи коју имају као потрошачи утичу на мењање тржиште. Прва ознака под називом „Плави анђео” за индустријске производе настала је у Немачкој седамдесетих година, а потом су је увеле и друге државе Западне Европе.

Пошто се појавио велики број еко ознака које су само збуњивале потрошаче, формирана је Међународна организација за стандардизацију (ИСО) и то је одмах резултовало стварањем три типа добровољних ознака (ИСО тип I, II и III) у склопу докумената серије ИСО 14020.

Европска унија је 2009. године установила Директиве за Еко дизајн којима се поставио оквир за поштовање обавезе еколошких захтева за коришћење енергије при производњи производа који користе енергију и који се продају у свим државама чланицама. Директиве покривају више од 40 група производа (сијалице, телевизори, фрижидери и др) који су одговорни за око 40% емисије гасова стаклене баште у ЕУ. Директива је проширила свој оквир и на енергетске производе као што су прозори, изолациони материјали и на неке производе које користе воду.

Еко дизајн у индустрији амбалаже и штампе

[уреди | уреди извор]

Развој и употреба амбалаже на основу еко дизајна има за последицу побољшање заштите животне средине и стварање одрживости процеса. Резултат је смањени еколошки отисак и боље перформансе уз помоћ процене животног циклуса производа. Еколошка амбалажа мора да испуњава функционалне и економске потребе садашњости без угрожавања могућности будућих генерација да задовоље сопствене потребе.

Еко дизајнирана амбалажа може да садржи следеће параметре:

  • минимална употреба материјала,
  • смањена маса амбалаже,
  • спречавање неефикасног транспорта,
  • коришћење обновљивих извора енергије,
  • употреба рециклираног материјала,
  • поновна употреба што већег броја делова амбалаже,
  • употреба биоразградивих материјала,
  • избегавање материјала који су токсични,
  • пажљива употреба воде,
  • заштита радника и др.

Амбалажа израђена према принципима еко дизајна захтева детаљнију анализу самог облика паковања, избора материјала, процеса, транспорта и друго. Компаније које примењују принципе еко дизајна смањиле су испуштање штетних гасова, користе више рециклираних материјала, поново користе одређене компоненте паковања и друго. Када произвођачи амбалаже почну да примењују еколошке стандарде, они тиме често подстичу своје добављаче, дистрибутере и остале у ланцу да чине исто.

Врсте еко амбалаже можемо грубо поделити у три групе: рециклирану (израђена од рециклираних материјала), рециклирајућу (изграђена од материјала који се могу рециклирати) и биоразградиву (изграђена од природних материјала).

Амбалажна индустрија уско је повезана са индустријом штампе. Еколошки подобна штампа доприноси очувању животне средине и истовремено јача еколошку конкурентност. Она подразумева иновације технологије штампе, мастила (боје) и папира. Комбинујући, на пример штампу без воде, рециклирани папир и боје прављене на бази соје могу се постићи значајни помаци.

Да би се добио неки графички производ потребно је користити боје које ће се користити при штампи. Боје најчешће садрже хемијске елементе које штете људском здрављу и животној средини јер садрже испарљива органска једињења (ВОЦ – енгл. volatile organic compounds). Боје које се користе у штампи садрже нафтне раствараче, али у бојама од соје неки од нафтних растварача замењени су сојиним уљем. У традиционалној боји ВОЦ је присутан са 20% до 30%, а код боје на бази соје овај проценат може да се смањи на ниво до 5% до 20%. Соја такође кроз процес фотосинтезе смањује количину CO2 и тиме утиче на ублажавање ефекта стаклене баште. Што се употребе папира тиче, постоје многе алтернативе попут рециклираног папира, папира прављеног од органских отпадака, папира од текстилних отпадака, папира направљеног од дрвета који апсорбује угљен-диоксид (ФСЦ папир) и слично.

Почетком 21. века дизајнери су осмислили еколошки фонт који штеди тонер приликом штампања. Екофонт софтвер штеди боју правећи микроскопске рупице у словима. Оне нису видљиве голим оком на папиру и монитору, али могу да остваре уштеду и до 50%.

Значај

[уреди | уреди извор]

Загађење животне средине у великој мери потиче од производних предузећа. Да би се спречила или барем ограничила ова нежељна дејства велики број индустријских земаља спровео је националну политику о заштити животне средине. Један од основних циљева ових политика, поред развоја стандарда за заштиту животне средине, јесте развој самих производа. Задатак еко дизајна јесте смањење негативних утицаја животну средину, али без угрожавања квалитета самог производа. Усвајањем алата еко дизајна подразумева се детаљно анализирање свих утицаја током животног циклуса производа. Уколико би се предузећа посветила овим принципима повећала би се вредност производа на више начина: већа поузданост производа, дуговечност, стварање мање отпада, повећања својства поновног рециклирања, побољшања заштита здравља и друго.

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Мр Снежана Павићевић, Владимир Симић, Унапређење кроз еко дизајн, серија стандарда ИСО 14000” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 14. 12. 2013. г. Приступљено 14. 12. 2013. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Eko_dizajn&oldid=27603579”