Пређи на садржај

Електронски музички инструмент

С Википедије, слободне енциклопедије

Роберт Муг, изумитељ Муговог синтисајзера

Електронски музички инструмент је музички инструмент који производи звук користећи електронику. Такав инструмент производи звук стварањем електричног, електронског или дигиталног аудио сигнала који је ултиматно прикључен на појачавач снаге, који покреће звучник стварајући звук који извођач и слушалац чују.

Рани примери[уреди | уреди извор]

Дијаграм електричног чембала

У 18. веку музичари и композитори су прилагодили низ акустичних инструмената како би искористили новину електричне енергије. Стога, у најширем смислу, први електрични музички инструмент била је тастатура Дени дор из 1753, а убрзо је следило електрично чембало Француза Жан-Баптисте де Лаборда 1761. Дени дор се састојао од тастатурног инструмента са преко 700 жица, електрификован привремено ради побољшања звучног квалитета. Електирчно чембало је био инструмент са тастатуром са електричним активирањем плектре (трзалице). Међутим, ниједан инструмент није користио електричну енергију као извор звука.

Први електрични синтисајзер изумео је 1876. године Елајша Греј.[1][2] „Музички телеграф“ био је случајни нуспроизвод његове телефонске технологије када је Греј случајно открио да може да контролише звук из самовибрирајућег електромагнетног кола и тако изумео основни осцилатор. Музички телеграф је користио челичне цеви које су осциловале дејством електромагнета и сигнал је преношен телефонском линијом. Греј је такође у касније моделе уградио једноставан звучник, који се састојао од дијафрагме која вибрира у магнетном пољу.

Значајан изум, који је касније дубоко утицао на електронску музику, била је аудиција 1906. године.[3][4][5] То је била прва триода,[6][7][8][9][10] као и први термионски вентил, или вакуумска цев и која је довела до стварања и појачавања електричних сигнала, радио-дифузије и електронског рачунања, између осталог. Други рани синтетизатори су телхармонијум (1897), теремин (1919), Јерг Магеров сфарофон (1924) и Таубманов партитурофоне сличан електронди (1933), Морис Мартенотов онде Мартенот („Мартеноови таласи”, 1928), Траутвајнов траутонијум (1930). Мелертион (1933) је користио нестандардну скалу, Бертрандов динафон је могао да произведе октаве и савршене петине, док је емикон био амерички инструмент контролисан тастатуром који је био конструисан 1930. године, а немачки хелертион је комбиновао четири инструмента за производњу акорда. Појавила су се и три руска инструмента, Оубоухофов кројкс соноре (1934), Ивор Дарегова микротонална „обоа са електронском тастатуром“ (1937) и АНС синтесајзер, који је конструисао руски научник Евгени Мурзин од 1937. до 1958. Изграђена су само два модела потоњег инструмента, а једини сачувани примерак тренутно се чува на Универзитету Ломоносов у Москви. Он је коришћен је у многим руским филмовима - попут Солариса - за стварање необичних, „космичких“ звукова.[11][12]

Хју Ле Кејн, Џн Ханерт, Рејмонд Скот, композитор Перси Грајнџер (са Бернет Кросом) и други изградили су низ аутоматизованих електронско-музичких контролера током касних 1940-их и 1950-их. Дафне Орам је 1959. године произвела нови метод синтезе, своју технику „орамика“, вођену цртежима на 35 мм филмској траци; то је кориштено низ година у ББЦ радиофонској радионици.[13] Ова радионица је такође била одговорна за тему ТВ серије Доктор Ху, комад, који је углавном створила Делија Дербишир, а који је више него било који други осигурао популарност електронске музике у Великој Британији.

Телхармонијум[уреди | уреди извор]

Телхармонијумска конзола Тадеуса Кахила 1897

Године 1897, Тадеус Кахил је патентирао инструмент назван Телхармонијум (или Телехармонијум, познат и као Динамафон). Користећи тонске точкиће за генерисање музичких звукова као електричних сигнала помоћу адитивне синтезе, инструмент био је способан да произведе било коју комбинацију нота и призвука, на било ком динамичком нивоу. Ова технологија је касније кориштена за дизајн Хамонд органа. Између 1901. и 1910. године Кахил је направио три прогресивно веће и сложеније верзије, прва је тежила седам тона, а последња веђе од 200 тона. Преносивост се остваривала само железницом и уз употребу тридесет вагона. До 1912. јавни интерес је ослабио, а Кахилово предузеће је банкротирало.[14]

Аналогна синтеза 1950–1980[уреди | уреди извор]

Сименсов синтисајзер у Сименсовом студију за електронску музику (око 1959)
РЦА Марк II (око 1957)

Најчешће коришћени електронски инструменти су синтисајзери, тако названи јер вештачки генеришу звук користећи разне технике. Све ране синтезе засноване на електричним колима укључивале су употребу аналогних кола, посебно напоном контролисаних појачала, осцилатора и филтера. Важан технолошки развој био је Рејмонд Скотов проналазак Клавивокс синтисајзера 1956. године са подсклопом Роберта Муга. Француски композитор и инжењер Едгар Варез створио је разне композиције користећи електронске рогове, звиждаљке и касете. Он је запажен по писању Електронске поеме за Филипсов павиљон на Светском сајму у Бриселу 1958. године.

Модуларни синтисајзери[уреди | уреди извор]

РЦА је произвео експерименталне уређаје за синтезу гласа и музике 1950-их. Марк II музички синтисајзер, смештен у Колумбијско-принстонском електронском музичком центру у Њујорк Ситију. Уређај који су дизајнирали Херберт Белар и Хари Олсон при РЦА, уз доприносе Владимира Усачевског и Петера Мозија, инсталиран је на Универзитету Колумбија 1957. године. Уређај се састојао од низа међусобно повезаних компоненти синтезе звука који су испуњавали целу собу, и могао је да производи музику само путем програмирања,[2] помоћу секвенцера за папирну траку са избушеним отворима за контролу извора тона и филтера, слично механичком свирачу клавира, али способном да генерише широк спектар звукова. Систем вакуумски цеви морао је да се поправи да би се формирал боја звука.

Роберт Муг

Шездесетих година 20. века синтисајзери су још увек били ограничени на студије због своје величине. Обично су били модуларног дизајна, њихови самостални извори сигнала и процесори били су повезани комуникационим кабловима или на други начин и контролисани заједничким управљачким уређајем. Харалд Боде, Дон Букла, Хју Ле Кејн, Рејмонд Скот и Пол Кетоф били су међу првима који су изградили такве инструменте, крајем 1950-их и почетком 1960-их. Букла је касније произвео комерцијални модуларни синтисајзер, Букла електронски музички инструмент.[15] Роберт Муг, који је био студент Петера Мозија и један од инжењера РЦА Марка II, створио је синтисајзер који би музичари могли релативно лако да користе, дизајнирајући кола док је био при Колумбија-Принстону. Мугов синтисајзер је први пут приказан на конвенцији Друштва аудио инжењера 1964. године.[16] То је било неопходно искуство за постављање звукова, али је било мање и интуитивније од онога што му је претходило, мање налик на машину, а више на музички инструмент. Муг је успоставио стандарде за контролни интерфејс, користећи логаритамску 1 волту по октави за контролу тона и засебни сигнал за активирање. Ова стандардизација је омогућила синтисајзерима различитих произвођача да симултано функционишу. Контрола висине тона се обично изводила било помоћу тастатуре у стилу органа или музичким секвенцером који је производио временску серију контролних напона. Током касних 1960-их стотине популарних снимака користило је Мугове синтисајзере. Међу осталим раним комерцијалним произвођачима синтисајзера били су АРП, који је такође почео са модуларним синтисајзерима пре производње свеобухватних инструмената, и британска фирма ЕМС.

Минимуг (1970, Р.А.Моог)

Интегрисани синтисајзери[уреди | уреди извор]

Муг је 1970. године дизајнирао Минимуг, немодуларни синтисајзер са уграђеном тастатуром. Аналогна кола су међусобно била повезана прекидачима у поједностављеном распореду названом „нормализација“. Иако мање флексибилан од модуларног дизајна, нормализација је инструмент учинила преносивијим и лакшим за употребу. Минимуг је продао 12.000 јединица.[17] Даље је стандардизован дизајн наредних синтисајзера са интегрисаном тастатуром, контролама за висину тон и модулацију и ВЦО->ВЦФ->ВЦА протоком сигнала. Ти инструменти су се прославили својим „дебљим“ звуком - али и проблемима са подешавањем. Минијатуризоване чврсте компоненте омогућиле су синтисајзерима да постану самостални преносни инструменти који су се убрзо појавили у представама уживо и ушли у широку употребу у популарној музици и електронској уметничкој музици.[18]

Yамаха ГX-1 (ца.1973)
Е-му модуларни систем (ца.1973)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Елецтрониц Мусицал Инструмент 1870 - 1990, 2005, Архивирано из оригинала 2007-05-02. г., Приступљено 2007-04-09 
  2. ^ а б Цхадабе, Јоел (фебруар 2000), Тхе Елецтрониц Центурy Парт I: Бегиннингс, Елецтрониц Мусициан, стр. 74–89, Архивирано из оригинала 2011-04-07. г., Приступљено 2011-03-02 
  3. ^ Де Форест патентед а нумбер оф вариатионс оф хис детецтор тубес стартинг ин 1906. Тхе патент тхат мост цлеарлy цоверс тхе Аудион ис У.С. Патент 879.532, Спаце Телеграпхy, филед Јануарy 29, 1907, иссуед Фебруарy 18, 1908
  4. ^ Де Форест, Лее (јануар 1906). „Тхе Аудион; А Неw Рецеивер фор Wирелесс Телеграпхy”. Транс. АИЕЕ. Америцан Институте оф Елецтрицал анд Елецтрониц Енгинеерс. 25: 735—763. дои:10.1109/т-аиее.1906.4764762. Приступљено 7. 1. 2013.  Тхе линк ис то а репринт оф тхе папер ин тхе Сциентифиц Америцан Супплемент, Но. 1665, Новембер 30, 1907, п.348-350, цопиед он Тхомас Х. Wхите'с Унитед Статес Еарлy Радио Хисторy wебсите
  5. ^ Годфреy, Доналд Г. (1998). „Аудион”. Хисторицал Дицтионарy оф Америцан Радио. Греенwоод Публисхинг Гроуп. стр. 28. ИСБН 9780313296369. Приступљено 7. 1. 2013. 
  6. ^ Окамура, Сōго (1994). Хисторy оф Елецтрон Тубес. ИОС Пресс. стр. 17—22. ИСБН 9051991452. 
  7. ^ Амос, С. W. (2002). „Триоде”. Неwнес Дицтионарy оф Елецтроницс, 4тх Ед. Неwнес. стр. 331. ИСБН 9780080524054. Приступљено 7. 1. 2013. 
  8. ^ Хијиyа, Јамес А. (1992). Лее де Форест. Лехигх Университy Пресс. стр. 77. ИСБН 0934223238. 
  9. ^ Лее, Тхомас Х. (2004). Планар Мицроwаве Енгинееринг: А Працтицал Гуиде то Тхеорy, Меасуремент, анд Цирцуитс. Цамбридге Университy Пресс. стр. 13—14. ИСБН 0521835267. 
  10. ^ Хемпстеад, Цолин; Wортхингтон, Wиллиам Е. (2005). Енцyцлопедиа оф 20тх-Центурy Тецхнологy, Вол. 2. Таyлор & Францис. стр. 643. ИСБН 1579584640. 
  11. ^ Ваил, Марк (1. 11. 2002), Еугениy Мурзин'с АНС — Аддитиве Руссиан сyнтхесизер, Кеyбоард Магазине, стр. 120 
  12. ^ Алл тхе прецединг инструментс еxцепт тхосе оф Даррег анд Мурзин десцрибед ин П. Сцхолес, Тхе Оxфорд Цомпанион то Мусиц, 10тх Ед. Оxфорд Университy Пресс, п.322
  13. ^ Маннинг, Петер (2004), Елецтрониц анд Цомпутер Мусиц, Оxфорд Университy Пресс УС, стр. 129–132, ИСБН 0-19-514484-8 
  14. ^ Wеиденаар, Реyнолд (1995). Магиц Мусиц фром тхе Телхармониум. Метуцхен, Неw Јерсеy: Сцарецроw Пресс. ИСБН 9780810826922. 
  15. ^ Ваил, Марк (1. 10. 2003), Буцхла Мусиц Еасел — Портабле перформанце сyнтхесизер, Кеyбоард Магазине, стр. 108 
  16. ^ Глинскy, Алберт (2000), Тхеремин: Етхер Мусиц анд Еспионаге, Университy оф Иллиноис Пресс, стр. 293, ИСБН 0-252-02582-2 
  17. ^ 1970 Роберт Моог Моог Мусиц Минимоог Сyнтхесизер, Миx Магазине, 1. 9. 2006, Архивирано из оригинала 27. 7. 2018. г. 
  18. ^ Монтанаро, Лариса Катхерине (мај 2004). „А Сингер'с Гуиде то Перформинг Wоркс фор Воице анд Елецтроницс, ПхД тхесис Доцтор оф Мусицал Артс” (ПДФ). Тхе Университy оф Теxас ат Аустин. Архивирано из оригинала (ПДФ) 2008-09-11. г. Приступљено 2008-06-28. „Ин 1969, а портабле версион оф тхе студио Моог, цаллед тхе Минимоог, бецаме тхе мост wиделy усед сyнтхесизер ин ботх популар мусиц анд елецтрониц арт мусиц” 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Електронски музички инструмент на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Elektronski_muzički_instrument&oldid=27677439”