Пређи на садржај

Ели Витни

С Википедије, слободне енциклопедије

Ели Витни
Ели Wхитнеy, паинтед бy Самуел Ф. Б. Морсе, 1822. Yале Университy Арт Галлерy
Ели Витни, на слици Самјуела Ф. Б. Морза, 1822. Уметничка галерија Јејла
Име по рођењуЕли Wхитнеy
Датум рођења(1765-12-08)8. децембар 1765.
Место рођењаВестборо, Провинција Масачусетс Беј
 Британска Америка
Датум смрти8. јануар 1825.(1825-01-08) (59 год.)
Место смртиЊу Хејвн, Конектикат
 САД
ОбразовањеЈејл колеџ
Деловањезаменљиви делови, памучни џин
Деца4
Потпис

Ели Витни (8. децембар 8, 1765 – 8. јануар 1825) био је амерички изумитељ који је најбоље познат по изуму памучног џина.[1] То је био један од кључних изума индустријске револуције и обликовао је економију плантажне ере на југу САД.[2] Витнијев изум претворио је горњи кратки памук у профитабилни усев, што је ојачало економски темељ ропства у Сједињеним Државама. Упркос друштвеном и економском утицају свог проналаска, Витни је изгубио већи део профита у правним борбама због кршења патената за памучни џин. Након тога, посветио је пажњу осигурању уговора са владом о производњи мускета за новоформирану војску Сједињених Држава.[1] Наставио је да израђује и усавршава оружје све до своје смрти 1825. године.

Детињство, младост и образовање[уреди | уреди извор]

Грб Елија Витнија

Витни је рођен у Вестбору у Масачусетсу 8. децембар 1765, као најстарији син Елија Витнија старијег, просперитетног пољопривредника, и његове супруге Елизабете Феј, такође ис Вестбора.

Иако се млађи Ели, рођен 1765. године, технички може назвати „млађим”, историја га никада није познавала као таквог. Био је познат током свог живота, и касније по имену „Ели Витни”. Његов син, рођен 1820. године, такође зван Ели, био је добро познат током живота и касније по имену „Ели Витни, млађи.”

Витнијева мајка Елизабет Феј умрла је 1777. године, када му је било 11 година.[3] Са 14 година руководио је профитабилном операцијом производње ексера у радионици свог оца током Револуционарног рата.[4]

Будући да се његова маћеха противила његовој жељи да похађа факултет, Витни је радио као радник на фармама и као школски учитељ како би уштедио новац. Он се припремио за Јејл на Лестер академији (сада Бекеров колеџ) и под надзором свештеника Елизура Гудрича из Дараму у Конектикату. Школу је започео у јесен 1789. године, а дипломирао је као Фај бета капа 1792. године.[2][5] Витни је очекивао да студира право, али, како су му недостајала средстава, прихватио је понуду да оде у Јужну Каролину као приватни учитељ.

Каријера[уреди | уреди извор]

Витни је најпознатији по две иновације које су имале значајан утицај на Сједињене Државе средином 19. века: памучни џин (1793) и његово залагање за заменљиве делове. На југу, памучни џин је револуционирао начин на који се памук бере и подстакао је ропство. Насупрот томе, на северу је усвајање заменљивих делова револуционисало производну индустрију, што је у великој мери допринело победи САД у Грађанском рату.[6][1]

Памучни џин[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Памучни џин
„Први памучни џин“ из Харперс Виклија. Илустрација из 1869. која приказује догађај од неких 70 година раније.
Патент памучног џина. Приказује сечива џина са зубцима, који нису били део Витниног оригиналног патента.
Памучни џин изложен у Музеју Елија Витнија.

Памучни џин је механички уређај који уклања семе из памука, процес који је раније био изузетно радно интензиван. Реч гин је скраћеница за енгине. Док је боравио у Малбери Гроуву, Витни је конструисао неколико генијалних уређаја за домаћинство, што је навело госпођу Грин да га упозна са неким бизнисменима који су расправљали о пожељности машине која би одвојила памук од његовог семена, посао који се тада обављао ручно по стопи од фунте влакана дневно. За неколико недеља Витни је произвео модел.[7] Памучни џин је био дрвени бубањ са забоденим кукама које су вукле памучна влакна кроз мрежу. Семе памука није могло да прође кроз мрежу и испадало је напоље. Витни је повремено причао причу о томе како је размишљао о побољшаној методи сејања памука, при чему је био инспирисан посматрањем мачке која покушава да провуче кокошку кроз ограду, а која је била у стању да провуче само понеко пере.[8]

Један памучни џин је могао да произведе до 55 лб (25 кг) очишћеног памука дневно. Ово је допринело економском развоју Јужних Сједињених Држава, главног подручја узгоја памука; неки историчари верују да је овај проналазак омогућио афричком ропском систему у јужним Сједињеним Државама да постане одрживији у критичној тачки свог развоја.[9]

Витни је 28. октобра 1793. поднео захтев за патент за свој памучни џин, и добио патент (касније означен као X72) 14. марта 1794,[10] али је потврђен тек 1807. Витни и његов партнер Милер нису намеравали да продају ове машине. Уместо тога, као и власници млинова за жито и пилана, очекивали су да ће наплаћити фармерима чишћење памука – две петине вредности, плаћене у памуку. Огорченост на ову шему, механичка једноставност уређаја и примитивно стање патентног закона, учинили су кршење неизбежним. Витни и Милер нису могли да направе довољно џинова да задовоље потражњу, тако да су џинови других произвођача били спремни за продају. Ултиматно, тужбе за повреду патента су потрошиле профит (један патент, касније поништен, одобрен је 1796. Хогдену Холмсу за џин који је заменио шиљке кружним тестерама)[7] и њихова компанија за прераду памука је престала да послује 1797. године.[4] Једна често превиђена тачка је да су постојали недостаци Витнијевог првог дизајна. Постоје значајни докази да је недостатке дизајна решила његова спонзоркиња, госпођа Грин, али Витни јој није признао заслуге.[11]

После валидације патента, законодавно тело Јужне Каролине изгласало је 50.000 долара за права за ту државу, док је Северна Каролина наплаћивала порез на лиценцу на пет година, од чега је реализовано око 30.000 долара. Постоји тврдња да је Тенеси платио, можда, 10.000 долара.[7] Иако памучни џин није зарадио Витнију богатство којем се надао, ипак му је донео славу. Неки историчари су тврдили да је Витнијева направа била важан, иако ненамеран узрок Америчког грађанског рата. Након Витниног изума, индустрија плантажног ропства је подмлађена, што је на крају кулминирало грађанским ратом.

Чишћење памука је трансформисало јужну пољопривреду и националну економију.[12] Јужни памук је нашао спремна тржишта у Европи и у растућим текстилним фабрикама Нове Енглеске. Извоз памука из САД је процветао након појаве памучног џина – са мање од 500.000 лб (230.000 кг) у 1793. на 93×10^6 лб (42.000.000 кг) до 1810. године.[13] За разлику од већине пољопривредних производа, памук је био основни производ који се могао складиштити на дуге периоде и слати на велике удаљености. Постао је главни извозни производ САД, представљајући преко половине вредности америчког извоза од 1820. до 1860. године.

Заменљиви делови[уреди | уреди извор]

Ели Витнију су често погрешно приписиване заслуге за изум идеје о заменљивим деловима, коју је он годинама заговарао као произвођач мускета; међутим, та идеја је претходила Витнију, а Витнијев допринос је била промоција и популаризација, а не изум.[14] Успешна имплементација идеје била је недосежна Витнију све до пред крај његовог живота, при чему је најпре остварена у туђим оружарницама.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 65. ИСБН 86-331-2112-3. 
  2. ^ а б „Елмс анд Магнолиас: Тхе 18тх центурy”. Манусцриптс анд Арцхивес, Yале Университy Либрарy. 16. 8. 1996. Приступљено 19. 3. 2008. 
  3. ^ „Wестбороугх Деатхс”. Массацхусеттс Витал Рецордс то 1850. Неw Енгланд Хисториц Генеалогицал Социетy. 2001—2008. стр. 275. Архивирано из оригинала 15. 4. 2010. г. Приступљено 17. 4. 2010. 
  4. ^ а б МИТ Инвентор оф тхе Wеек арцхиве профиле Архивирано на сајту Wayback Machine (28. мај 2013). Фром а wебсите фундед анд администеред бy Лемелсон-МИТ Програм. Аццессед Марцх 18, 2008.
  5. ^ Wхо Белонгс То Пхи Бета Каппа Архивирано 2012-01-03 на сајту Wayback Machine, Пхи Бета Каппа wебсите, аццессед Оцтобер 4, 2009
  6. ^ Неw Георгиа Енцyцлопедиа: Ели Wхитнеy ин Георгиа Архивирано април 5, 2013 на сајту Wayback Machine. Accessed March 19, 2008.
  7. ^ а б в Chisholm 1911.
  8. ^ „Cat Gave Him Idea.”. Gettysburg Compiler. 27. 4. 1918. Приступљено 2018-10-30 — преко Google News Archive Search. 
  9. ^ „Eli Whitney's Patent for the Cotton Gin”. US National Archives. 15. 8. 2016. Приступљено 13. 4. 2021. 
  10. ^ „Patent for Cotton Gin”. History Reference Center. Приступљено 20. 10. 2016. 
  11. ^ Eli Whitney Project A website for The Eli Whitney Project
  12. ^ The Eli Whitney Museum and Workshop A website for The Eli Whitney Museum in Hamden, CT.
  13. ^ „Monthly Summary of Commerce and Finance of the United States, Issues 1-3”. Monthly Summary of Commerce and Finance. U.S. Department of the Treasury. 1895–1896: 290. 
  14. ^ Byson, Bill (2011). At Home: A Short History of Private LifeНеопходна слободна регистрација. Knopf Doubleday Publishing Group. стр. 412. ISBN 9780767919395. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Battison, Edwin. (1960). "Eli Whitney and the Milling Machine." Smithsonian Journal of History I.
  • Cooper, Carolyn, & Lindsay, Merrill K. (1980). Eli Whitney and the Whitney Armory.
  • Whitneyville, CT: Eli Whitney Museum.
  • Dexter, Franklin B. (1911). "Eli Whitney." Yale Biographies and Annals, 1792–1805. New York, NY: Henry Holt & Company.
  • Hall, Karyl Lee Kibler, & Cooper, Carolyn. (1984). Windows on the Works: Industry on the Eli Whitney Site, 1798–1979.
  • Hamden, CT: Eli Whitney Museum
  • Hounshell, David A. (1984), From the American System to Mass Production, 1800-1932: The Development of Manufacturing Technology in the United States, Baltimore, Maryland: Johns Hopkins University Press, ISBN 978-0-8018-2975-8, LCCN 83016269 
  • Lakwete, Angela. (2004). Inventing the Cotton Gin: Machine and Myth in Antebellum America. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press.
  • Smith, Merritt Roe. 1973. "John H. Hall, Simeon North, and the Milling Machine: The Nature of Innovation among Antebellum Arms Makers." Technology & Culture 14.
  • Woodbury, Robert S. (1960). "The Legend of Eli Whitney and Interchangeable Parts." Technology & Culture 1.
  • Iles, George (1912). Leading American Inventors. New York: Henry Holt and Company. стр. 75—103. 
  • McL. Green, Constance – Edited by Oscar Handlin. (1956). Eli Whitney & The Birth of American Technology. Library of American Biography series.
  • Roe, Joseph Wickham (1916), English and American Tool Builders, New Haven, Connecticut: Yale University Press, LCCN 16011753 . Reprinted by McGraw-Hill, New York and London, 1926 (LCCN 27-24075); and by Lindsay Publications, Inc., Bradley, Illinois (ISBN 978-0-917914-73-7).

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ели Витни на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Eli_Vitni&oldid=27676815”