Пређи на садржај

Ерик Брун

С Википедије, слободне енциклопедије
Ерик Брун
Пуно имеЕрик Белтон Еверс Брун
Име по рођењуЕрик Белтон Еверс Брухн
Друга именаЕрик Брухн
Датум рођења3 октобар 1928(1928-10-03)
Место рођењаКопенхаген
 Данска
Датум смрти1. април 1986.(1986-04-01) (57 год.)
Место смртиТоронто, Онтарио
 Канада
Држављанстводанско
УниверзитетКраљевска данска балетска школа
Занимањебалетан, глумац
Активни период1947–1986

Ерик Белтон Еверс Брун (3. октобар 1928 – 1. април 1986) био је дански балетан, кореограф, уметнички водитељ, глумац и аутор.

Детињство и младост

[уреди | уреди извор]

Ерик Брун је рођен у Копенхагену у Данској, као четврто дете и први син Елен (девојачки Еверс), власнице фризерског салона, и треће дете Ернста Бруна. Његови родитељи су се венчали непосредно пре његовог рођења.[1] Брун је почео да тренира са Краљевским данским балетом када му је било девет година, а свој неслужбени деби направио је на позорници Краљевске опере у Копенхагену 1946, плешући улогу Адониса у балету Харалда Ландера Торвалдсен.[2]

Каријера

[уреди | уреди извор]

У групу је примљен на трајно 1947. кад је имао осамнаест година. Брун је прво од својих честих одсустава из данске групе узео 1947. године, плешући шест месеци са краткоживућим Метрополитанским балетом у Енглеској, где је формирао своје прво велико партнерство, са бугарском балерином Соњом Аровом. У пролеће 1948. вратио се у Краљевски дански балет и унапређен у солисту 1949. године, што је највиши ниво плесача у данском балету. Касније 1949, поново је узео одсуство и придружио се Америчком балетном театру у Њујорк Ситију, где ће редовно плесати током наредних девет година, иако је његово матично друштво и даље био Краљевски дански балет.

Прекретна тачка у Бруновој међународној каријери догодила се 1. маја 1955. године његовим дебијем у улози Албрехта у Жизели с партнерком Алисијом Марковом, која је била скоро двадесет година старија, у матинеу са Балетним теаром у Њујорку, након само три дана проби.[3] Представа је изазвала сензацију. Плесни критичар Џон Мартин, пишући у Њујорк тајмсу, назвао је то „датумом који ће остати записан у историјским књигама, јер је то било као да најбоља Жизела данашњице предаје свето поверењу оном што ће вероватно бити најбољи Албрехт сутрашњице.” У чланку под насловом „Матине који је ушао у историју” у Данс њузу у јуну 1955. године, П. V. Мачестер је написао:

Технички захтевна, улога Албрехта није изван способности било ког компетентног плесача, а Ерик Брун је бескрајно више од тога; он је вероватно најсвестраније надарен мушки плесач данашњице, са беспрекорно чистом техником која се остварује само комбинацијом енормног талента и коректног дуготрајног тренинга од малих ногу ... Ако је његов плес био величанствен, а био је, његово партнерство и плесање са Марковом није било ништа мање. Резултат је био један од оних електрификујућих наступа када су сви у публици и на позорници свесни да се нешто изванредно догађа.

Брун је формално напустио Дански балет 1961. године, до тада је постао међународно познат као феномен, иако је наставио да повремено игра са компанијом као гостујући уметник. У мају 1961. вратио се у Балетско позориште за њујоршку сезону. У издању од 5. маја, часопис Тајм објавио је велики чланак о плесачу и његовој уметности:

Код куће Брун (32) је идол Краљевског данског балета, где је унео нови живот у класичне улоге резервисане за премијерног плесачког племића. Његови технички акредитиви укључују фини драмски осећај и способност да скаче са високом грациозношћу, да се окреће мачјом брзином и флуидношћу на земљи или у ваздуху, да пројектује емоције живописним покретима руку, ногу и тела. Али Брун је одавно постао свестан да „техника није довољна”, а изузетан је по осећају напетости који може да пренесе самим својим присуством. Сталожен и дотеран (5 стопа 7 инча, 140 лбс), он некако привлачи публику обећањем акције пре него што отплеше корак... Док се Брухн све више приближава свом врхунцу, он проводи немирне ноћи прегледајући улоге у свом уму. Он има изненађујуће мало сујете која подстиче већину извођача; он не жели да публика плаћа, каже, „само да ме види како скачем“. Штавише, радије би „био лош у добром балету него био сјајан у лошем балету“. Али бити сјајан у добром балету? Да бисте то урадили, каже Ерик Брун, „важно је, чак и ако сте играли улогу претходне ноћи, помислите: 'Ово је први пут да ће се ово догодити.'”[4]

Лични живот

[уреди | уреди извор]

Брун је упознао Рудолфа Нурејева, прослављеног руског плесача, након што је Нурејев пребегао на Запад 1961. Нурејев је био велики Брунов обожавалац, пошто је гледао снимљене представе Данца на турнеји у Русији са Америчким балетским позориштем, иако су стилски два играча била веома различита. Брун је постао велика љубав Нурејевог живота[5][6] и њих двоје су остали блиски 25 година, све до Брунове смрти.[7]

Смрт

[уреди | уреди извор]

Брун је умро у Општој болници у Торонту 1. априла 1986. у 57. години. Његова смрт је приписана раку плућа.[8] Међутим, према Пјеру-Анрију Верлаку, могуће је да је умро од АИДС.[9] Сахрањен је у необележеној гробници на гробљу Мариебјерг у Гентофту, богатом северном предграђу Копенхагена, у близини куће у којој је одрастао.

Клајв Барнс је прогласио Бруна „највећим мушким класичним плесачем свог времена“[10] када се Брун пензионисао 1972. У знак захвалности за Брунова достигнућа објављена у Њујорк тајмсу убрзо након његове смрти, плесни критичар Ана Киселгоф је изјавила:

Он је био, дакле, узор савршенства као играч – прецизан у сваком кораку, лепо постављен, виртуозни техничар, племенит у држању, елегантан у сваком гесту. Његова линија је била изванредна, његови ударци ногу – наслеђе његовог данског тренинга – невероватни. Био је један од ретких плесача који су могли да сруше кућу једноставним извођењем низа ентречата као Џејмс у Ла Силфиди. Кораци, ма колико били бриљантно изведени, увек су били део дубљег концепта, део карактеризације. Ерик Брун је био потпуни играч – далеко од високо специјализованог уметника за кога су га често представљали... Његов морални пример остатку балета долазио је кроз концентрацију и озбиљност са којом се посвећивао свакој улози.[11]

Брун је аутор дела Изван технике са фотографијама Фреда Фехла (1968, поново издато као бр. 36 „Плесних перспектива“ и 1973), а са Лилијан Мур је коаутор Боурнонвилле анд Баллет Тецхниqуе: Студиес анд Цомментс он Аугуст Боурнонвилле'с Етудес Цхореграпхиqуес (196, поново штампано 2005). Он је био тема књиге Ерик Брухн: Дансеур Нобле (1979) Џона Груена, која је написана уз његову сарадњу и делимично заснована на опсежним интервјуима. Биографија на данском из 2008. аутора Александра Мајнерца, Ерик Брухн – Билледет индени (Слика изутар), тек треба да буде преведена на енглески.

Брун је постхумно добио признање 1987. за „узоран допринос Канади и њеној култури“ као први добитник годишње Пагурске награде за изврсност у уметности.[12]

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

У складу са својим тестаментом, Брун је оставио део свог имања за оснивање Награде Ерик Брун,[13] одајући признање плесачима из три компаније са којима је био најближи: Краљевског данског балета, Америчког балетског позоришта и Националног балета Канаде, од којих је свака позвана да пошаље по једног играча и једну играчицу на такмичење које се одржава у Торонту, Онтарио, Канада. Брун је прецизирао да ће награда бити додељена пару младих плесача који „осликавају такву техничку способност, уметничко достигнуће и посвећеност коју сам настојао да унесем у плес“. Такмичари за награду су узраста од 18 до 23 године и бирају их уметнички директори. За такмичење, сваки плесач наступа у класичном пас де деуx и варијацијама, и савременом пас де деуx или соло делу.[14]

Прва награда Ерик Брун додељена је 1988.[15]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Груен, Јохн, Ерик Брухн: Дансеур Нобле (1979) ISBN 0-670-29771-2
  2. ^ Gruen, стр. 33
  3. ^ Bruhn, Erik Beyond Technique (1968) ISBN 0-384-06086-2
  4. ^ „Danseur Noble”. Time. 5. 5. 1961. Архивирано из оригинала 20. 12. 2008. г. Приступљено 13. 3. 2009. 
  5. ^ Kavanagh, Julie Nureyev: The Life (2007) ISBN 978-0-375-40513-6
  6. ^ „Literary Review”. Архивирано из оригинала 22. 4. 2009. г. Приступљено 13. 3. 2009. 
  7. ^ „Rudolf Nureyev Foundation Official Website”. Приступљено 19. 3. 2009. 
  8. ^ Rockwell, John (2. 4. 1986). „Erik Bruhn Dies in Toronto”. The New York Times. Приступљено 19. 3. 2009. 
  9. ^ Verlhac, Pierre-Henri Nurejew: Bilder eines Lebens [Nureyev: Images of a Life] (2008) ISBN 978-3-89487-606-7
  10. ^ "A Great Dancer Retires" by Clive Barnes, The New York Times 16 January 1972
  11. ^ Kisselgoff, Anna (13. 4. 1986). „Erik Bruhn – Epitome of the Danseur Noble”. The New York Times. Приступљено 23. 6. 2009. 
  12. ^ „Erik Bruhn is Given Posthumous Award”. The New York Times. 4. 6. 1987. Приступљено 23. 6. 2009. 
  13. ^ Khadarina·6, Oksana (2019-03-29). „The Erik Bruhn Prize”. Fjord Review (на језику: енглески). Приступљено 2020-10-23. 
  14. ^ „The Erik Bruhn Prize”. Архивирано из оригинала 20. 2. 2009. г. Приступљено 11. 3. 2009. 
  15. ^ Rose of Sharon Winter (2012). „Erik Bruhn Gala: World Ballet Competition (1988)”. Movies & TV Dept. The New York Times. Архивирано из оригинала 20. 10. 2012. г. Приступљено 19. 3. 2009. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Ерик Брун на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Erik_Brun&oldid=28520272”