Еритропоиетин
Еритропоиетин | |||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Доступне структуре | |||||||||||
1БУY, 1ЦН4, 1ЕЕР | |||||||||||
Идентификатори | |||||||||||
Симболи | ЕПО; ЕП; МВЦД2 | ||||||||||
Вањски ИД | ОМИМ: 133170 МГИ: 95407 ХомолоГене: 624 ГенеЦардс: ЕПО Гене | ||||||||||
| |||||||||||
Преглед РНК изражавања | |||||||||||
подаци | |||||||||||
Ортолози | |||||||||||
Врста | Човек | Миш | |||||||||
Ентрез | 2056 | 13856 | |||||||||
Енсембл | ЕНСГ00000130427 | ЕНСМУСГ00000029711 | |||||||||
УниПрот | П01588 | П07321 | |||||||||
РефСеq (мРНА) | НМ_000799.2 | НМ_007942.2 | |||||||||
РефСеq (протеин) | НП_000790.2 | НП_031968.1 | |||||||||
Локација (УЦСЦ) |
Цхр 7: 100.32 - 100.32 Мб |
Цхр 5: 137.48 - 137.53 Мб | |||||||||
ПубМед претрага | [1] | [2] |
Еритропоетин (еритропоетин, хемопоиетин, ЕПО) је гликопротеински хормон који контролише еритропоиезу, продукцију црвених крвних зрнаца. Он је цитокин (протеински сигнални молекул) за прекурзоре еритроцита у коштаној сржи. Људски ЕПО има молекулску тежину од 34,000.
Еритропоиетин производе интерстинални фибробласти у бубрезима заједно са перитубуларним капиларима и тубуларним епителним ћелијама. Он се такође формира у перисинусоидним ћелијама у јетри. Док је продукција у јетри предоминантна у феталном и перинаталном периоду, ренална продукција је предоминантна код одраслих особа. Еритропоиетин је хормон који првенствено регулише продукцију црвених крвних зрнаца, али има и низ других биолошких функција. На пример он учествује у можданом одговору на повреду неурона.[1] ЕПО такође учествује у процесу зарастања рана.[2]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Сирен АЛ; et al. (2001). „Ерyтхропоиетин превентс неуронал апоптосис афтер церебрал исцхемиа анд метаболиц стресс”. Проц Натл Ацад Сци УСА. 98 (7): 4044—4049. ПМЦ 31176 . ПМИД 11259643. дои:10.1073/пнас.051606598.
- ^ Хароон ЗА, Амин К, Јианг X, Арцасоy МО (2003). „А новел роле фор ерyтхропоиетин дуринг фибрин-индуцед wоунд-хеалинг респонсе”. Ам. Ј. Патхол. 163 (3): 993—1000. ПМЦ 1868246 . ПМИД 12937140. дои:10.1016/С0002-9440(10)63459-1. Архивирано из оригинала 19. 12. 2009. г. Приступљено 25. 12. 2012.
Литература
[уреди | уреди извор]- Такеуцхи M, Кобата А (1992). „Струцтурес анд фунцтионал ролес оф тхе сугар цхаинс оф хуман ерyтхропоиетинс”. Глyцобиологy. 1 (4): 337—46. ПМИД 1820196. дои:10.1093/глyцоб/1.4.337.
- Семба РД, Јуул СЕ (2002). „Ерyтхропоиетин ин хуман милк: пхyсиологy анд роле ин инфант хеалтх”. Јоурнал оф хуман лацтатион : оффициал јоурнал оф Интернатионал Лацтатион Цонсултант Ассоциатион. 18 (3): 252—61. ПМИД 12192960.
- Ратцлиффе ПЈ (2003). „Фром ерyтхропоиетин то оxyген: хyпоxиа-индуцибле фацтор хyдроxyласес анд тхе хyпоxиа сигнал патхwаy”. Блоод Пуриф. 20 (5): 445—50. ПМИД 12207089. дои:10.1159/000065201.
- Wестенфелдер, Цхристоф (2002). „Унеxпецтед ренал ацтионс оф ерyтхропоиетин”. Еxп. Непхрол. 10 (5–6): 294—8. ПМИД 12381912. дои:10.1159/000065304.
- Бецерра СП, Амарал Ј (2002). „Ерyтхропоиетин--ан ендогеноус ретинал сурвивал фацтор”. Н. Енгл. Ј. Мед. 347 (24): 1968—70. ПМИД 12477950. дои:10.1056/НЕЈМцибр022629.
- Генц С, Короглу ТФ, Генц К (2004). „Ерyтхропоиетин анд тхе нервоус сyстем”. Браин Рес. 1000 (1–2): 19—31. ПМИД 15053948. дои:10.1016/ј.браинрес.2003.12.037.
- Фандреy Ј (2004). „Оxyген-депендент анд тиссуе-специфиц регулатион оф ерyтхропоиетин гене еxпрессион”. Ам. Ј. Пхyсиол. Регул. Интегр. Цомп. Пхyсиол. 286 (6): Р977—88. ПМИД 15142852. дои:10.1152/ајпрегу.00577.2003.
- Јуул С (2004). „Рецомбинант ерyтхропоиетин ас а неуропротецтиве треатмент: ин витро анд ин виво моделс”. Цлиницс ин перинатологy. 31 (1): 129—42. ПМИД 15183662. дои:10.1016/ј.цлп.2004.03.004.
- Буеми M; Цаццамо C; Ностро L; et al. (2005). „Браин анд цанцер: тхе протецтиве роле оф ерyтхропоиетин”. Мед Рес Рев. 25 (2): 245—59. ПМИД 15389732. дои:10.1002/мед.20012.
- Сyткоwски АЈ (2007). „Доес ерyтхропоиетин хаве а дарк сиде? Епо сигналинг анд цанцер целлс”. Сци. СТКЕ. 2007 (395): е38. ПМИД 17636183. дои:10.1126/стке.3952007пе38.
- Голдwассер, Еугене. А Блоодy Лонг Јоурнеy: Ерyтхропоиетин анд тхе Персон Wхо Исолатед Ит. Xлибрис, 2011. ISBN 978-1-4568-5737-0