Флоренс Мо и Џин Ранкин

Флоренс Мо и Џин Ранкин су биле управнице Енглеско-српског дечјег дома у Нишу.

Након Балканских ратова и Првог светског рата у Србији је уследио изузетно тежак период. Један од највећих проблема било је збрињавање деце која су у ратовима остала без родитеља. Захваљујући Српском потпорном друштву из Лондона, у Нишу ће 1926. године бити отворен дом за смештај деце без родитељског старања.

Породични портрет Енглеско-српског дома из 1931. године

Српско потпорно друштво је основано у Лондону на самом почетку Првог светског рата (23. септембра 1914) и званично је постојало до 1921, иако је одређени број чланова и чланица тог друштва и након тога наставило да помаже народ у Краљевини СХС. Српски потпорни фонд је био независно хуманитарно друштво које се издржавало донацијама, а како је Фонд основан за време рата, и првобитна помоћ је осликавала ратне потребе – отваране су болнице, слато је медицинско особље, помагано је при евакуацији избеглица итд. Након рата, како су се промениле потребе, променила се и врста пружане помоћи.

Било је неопходно обезбедити боље услове за смештај деце која су у ратовима остала без родитеља. Непосредно након рата уз помоћ Српског потпорног друштва отворен је Дечји дом. Ова установа на почетку није имала сопствену зграду, те су деца била смештена у Старачком дому крај гробља, а о њима су се старале две Енглескиње, Мис Флоренс Мо и Мис Џин Ранкин. Биле су медицинске сестре које су заједно са мисијом Српског потпорног друштва дошле у Србију по први пут за време Првог светског рата. Рат су провеле старајући се о српској војсци. Након завршетка рата, долазе у Ниш где преузимају старање о ратној сирочади. Њих две су биле управнице дома, али су се бавиле и образовањем деце, односно биле и учитељице.

Зграда у којој су деца била смештена, била је у изузетно лошем стању због чега је било угрожено и здравље штићеника дома, што су Мо и Ренкин покушавале да реше организовањем летње колоније, односно кампа у природи на свежем ваздуху током два месеца. Наравно, ово није било довољно и било је јасно да ће морати да се подигне нова зграда. За помоћ су се, заједно са нишким епископом Доситејем чију помоћ је дом уживао, обратиле Лондону. Иако је Српско потпорно друштво престало да постоји 1921. године, још увек је било људи вољних да помогну, а ту пре свих спада Карингтон Вајлд која је била укључена у рад друштва од оснивања па све до краја постојања. Захваљујући прилозима из Лондона, и захваљујући чињеници да је црква св. Пантелејмона уступила земљиште, Дечји дом у Нишу 1926. године добија нову зграду. Дом је имао просторије за дечаке и девојчице, трпезарију и башту. Од пресељења у нову зграду у дому су заједно са децом живеле и Флоренс Мо и Џин Ренкин, где су делиле собу, све до 1946. године, када је дом преузела нишка општина, а Мо и Ранкин се повукле и заједно преселиле у Дубровник. Живеле су од скромних пензија и умрле једна за другом 1953. године. По личној, тестаменталној жељи сахрањене су на православном гробљу у заједничкој гробници са усвојеним сином.

Ангажовања жена са наших простора током и након рата у највећој мери су била везана за бригу о рањеницима и деци. Међутим, Флоренс Мо и Џин Ранкин су, иако странкиње, као и многе чланице медицинског особља, заједно са војницима пешачиле преко Албаније, биле на Солунском фронту, пролазиле кроз све страхоте рата. Једина разлика је била што су се мушкарци враћали у државу где су, у извесној мери, могли да утичу на ток политике државе, док су се жене враћале тамо где нису имале право гласа. Премда и за већину мушкараца из нижих слојева, мање образованих или неписмених, право гласа није посебно значило, њима, за разлику од жена, учешће у политици није било законски забрањено.

Види још

• Дом ученика средњих школа