Француско колонијално царство

Француско колонијално царство Empire colonial français
1534–1980
Горе: краљевски стандард Француске (пре Француске револуције) Доле: застава Француског царства Национални грб
Све територије које су биле део Француског колонијалног царства   Француска   Прво колонијално царство (након 1534)   Друго колонијално царство (након 1830)
Статус	Колонијално царство
Престоница	Париз
• Горњи дом	Бурбон Бонапарта
Историја
• Картје потражује Гаспеов залив	1534
• Продаја Луизијане	1803
• Освајање Алжира	1830–1852
• Француска унија	1946
• Француска заједница	1958
• Независност Вануатуа	1980
Површина
1534-1980 (врхунац Другог колонијалног царства)	24.000.000 км2 (9.300.000 сq ми)
Валута	Франак и разне друге валуте
Наследник Француске прекоморске територије

Француска колонијална империја односи се на разне облике колонијалних поседа од почетка 17. века па све до 1960-их година. У 19. и 20. веку француска колонијална империја је била друга по величини у свету, иза Британске империје. На свом врхунцу, између два светска рата (1534. и 1980) француско се колонијално царство простирало на преко 24.000.000 км² површине, што је заједно са европском Француском чинило око 17,7% светске територије. Главни циљ била цивилизациона мисија, ширење француске културе, језика и религије, а то се показало успешним.

Данас се остаци тог колонијалног царства налазе на десетинама хиљада острва и архипелага у северном Атлантику, на Карибима, Индијском океану, северном и јужном Тихом океану, Антарктичком океану и Јужној Америци. Укупна површина тих подручја је 123.150 км² што чини само 1% поседа које је Француска имала пре почетка Другог светског рата. На тим подручјима тренутно живи око 2.485.000 становника.

Почеци колонијализма

Рана путовања Ђованија Верацана и Жака Картјеа почетком 16. века била су претеча француске колонијалне експанзије. Шпанско штићење својих колонија у Америци и борбе између католика и хугенота у Француској онемогућили су било какво успостављање француских колонија у то време. Покушаји успостављања колонија у Бразилу (1555. Рио де Жанеиро и 1612. Сент Луис) и на Флориди били су неуспешни због тога што су Шпанија и Португалија штитили свој монопол на тим подручјима.

Права историја француског колонијализма почиње 27. 7. 1605. оснивањем Порт Ројала у колонији Акадија у Северној Америци (данашња Нова Шкотска у Канади). Три године касније, 1608, Самјуел де Шамплен оснива Квебек који ће постати средиштем огромне колоније зване Нова Француска (данашња Канада).

Иако су, уз помоћ савеза са разним домородачким племенима, Французи успели да стекну слабу власт над великим делом Северне Америке, њихова власт је углавном била ограничена на долину реке Сен Лорен. Све до 1663. (до доласка Жана Талона) француске су се колоније развијале као меркантилистичке колоније. Тек се његовим доласком почињу развијати колоније сличне британским. У Француској није било великог интереса за колонијализам будући да је главни циљ била доминација у Европи. Тако је Нова Француска била далеко иза британских колонија и по становништву и по економском развитку. Колонија Акадија предана је Британцима 1713. миром у Утрехту (крај Рата за шпанско наслеђе).

Француска територија у Северној Америци се додатно проширила 1699. године оснивањем Луизијане. Како се француско царство у Северној Америци ширио, Французи су почели да стварају мање, али много профитабилније колонијално царство на Карибима. Колонизација подручја данашње Француске Гвајане почела је 1624. године, а 1627. основана је колонија на острву Сент Китс. Године 1635. основане су колоније у Гваделупу и Мартинику, а 1650. на острву Света Луција. Плантаже хране на тим колонијама изграђене су и одржаване уз помоћ афричких робова. Најважнија колонија на Карибима настала је 1664. (Санто Доминго - данашњи Хаити). Санто Доминго је у 18. веку постао колонија која је била најбогатија шећером на Карибима.

Француско колонијално ширење није било ограничено само на Нови свет. Колоније у Сенегалу у западној Африци настале су 1624. године. Такође, Француска је имала колоније и у Азији, поготово Индији (Чанданагар 1673, Пудушери 1674, Јанам 1723. и Карикал 1739). Колоније су исто тако осниване у Индијском океану (Реунион 1664, Маурицијус 1718. и Сејшели 1756).

Колонијални сукоб с Великом Британијом (1744. – 1815)

Средином 18. века почела је серија колонијалних сукоба између Француске и Велике Британије. Ти ратови су били: Рат за аустријско наслеђе (1744. – 1748), Седмогодишњи рат (1756. – 1763), Америчка револуција (1778. – 1783), Француска револуција (1793. – 1802) и Наполеонски ратови (1803. – 1815). Резултат тих ратова било је уништење већине поседа Првог француског колонијалног царства. Француска је задржала само Гваделуп и Мартиник на Карибима, Француску Гвајану на обали Јужне Америке, колоније у Сенегалу, Реунион у Индијском океану и мале поседе у Индији.

Друго француско колонијално царство

Стварање друге француске колонијалне империје почело је 1830. године, француском инвазијом на Алжир, који је у следећих 17 година освојен. За време Наполеона III покушано је увођење протектората у Мексику, али су Французи након Америчког грађанског рата били присиљени да напусте то подручје. Наполеон III је такође успоставио француску контролу над Кохинхином (најјужнијим делом данашњег Вијетнама) као и протекторат над Камбоџом. Тек након Француско-пруског рата (1870. – 1871) Француска је стекла већину својих нових колонија. Из Кохинхине 1884. и 1885. су кренули у освајање Тонкина и Анама (у данашњем Вијетнаму). Та два нова подручја су заједно са Камбоџом и Кохинхином чинили Француску Индокину (којој је Лаос додат 1887, а Гуангџоуван 1900). Француска је 1849. створила колонију у Шангају која је трајала све до 1946. Французи су такође ширили свој утицај и у северној Африци. Тако су 1881. успоставили протекторат над Тунисом. Поступно је француска контрола успостављена у већини земаља северне, западне и средишње Африке (данашњој Мауританији, Сенегалу, Гвинеји, Малију, Обали Слоноваче, Бенину, Нигеру, Чаду и Конгу). Мароко је потпао под француски протекторат 1911.

Французи су своја последња колонијална освајања имали након првог светског рата, када су освојили територије бившег Турског царства (данашња Сирија и Либан) као и бивше немачке колоније Того и Камерун.

Пропаст царства

Француски колонијални империјализам почео је да пропада током другог светског рата, када су разни делови њихове империјалне територије окупирани од стране других сила (Јапан у Индокини, Британија у Сирији и Либану, САД и Британија у Мароку и Алжиру и Немачка у Тунису). Иако су им те колоније 1945. враћене Французи су били суочени са побуном против њихове власти у Индокини. Побуна је завршила 1954. француским поразом и повлачењем. Одмах након тог пораза избила је побуна и у Алжиру. Долазак на власт Шарл де Гола 1958. довео је до самосталности Алжира 1962. године. Већина осталих француских колонија у Африци је 1960. добила самосталност након локалних референдума. Неке су се државе изјасниле да желе и даље да буду под француском влашћу.

Након добијања самосталности, неке француске бивше колоније су наставиле да учествују у Француској унији и касније у Француској заједници задржавајући културне, политичке и економске везе са својим бившим колонизаторима.

Француски злочини над домороцима колонија

Французи су 1832. године опљачкали ризницу алжирскога деја (османлијског управљача Алжира пре француске окупације 1830) нашавши чак 15.550 фунти злата од којег је највећи део довезен преко Сахаре и 220.000 фунте сребра. Просечни је Алжирац 1870-их имао пет квинтала жита годишње, 1900. четири, а 1940-их мало више од два. На то је увелико утицао прираст популације, али и експропријација житородних поља у приморју на којима су Французи садили винограде. Године 1830. само је 4.000 јутара било под виноградима, а 1950-их преко 750.000. Са економским слабљењем ишло је и ускраћивање политичких права. Политика културног потчињавања ишла је толико далеко да арапски, који говори већина Алжираца, није био допуштен као службени језик у образовним установама, нити су га деца могла учити у школама. Домаћа производња непрестано је назадовала због монопола Европљана. Ибн Халдун је проценио да је алжирско ткалачко средиште у Тлемсену у 14. веку имало око 4.000 ручних разбоја. Средином 19. века, након француске окупације, било их је само 500, а 1954. године у Тлемсену могло се набројити тачно 105 разбоја.

Литература

• Хуттон, Патрицк Х. (ур.). Хисторицал Дицтионарy оф тхе Тхирд Френцх Републиц, 1870–1940. . (2 вол 1986)
• Нортхцутт, Wаyне, ур. (1992). Хисторицал Дицтионарy оф тхе Френцх Фоуртх анд Фифтх Републицс, 1946- 1991. 

Политике и колоније

• Алдрицх, Роберт (1996). Греатер Франце: А Хисторy оф Френцх Оверсеас Еxпансион. Ст. Мартин'с Пресс. ИСБН 978-0-312-15999-3. 
• Алдрицх, Роберт (1989). Тхе Френцх Пресенце ин тхе Соутх Пацифиц, 1842–1940. .
• Андерсон, Фред. Цруцибле оф Wар: Тхе Севен Yеарс' Wар анд тхе Фате оф Емпире ин Бритисх Нортх Америца, 1754–1766 (2001), цоверс Неw Франце ин Цанада
• Баумгарт, Wинфриед (1982). Империалисм: Тхе Идеа анд Реалитy оф Бритисх анд Френцх Цолониал Еxпансион, 1880–1914. 
• Беттс, Раyмонд (1978). Трицоулеур: Тхе Френцх Оверсеас Емпире. ИСБН 978-0-86033-060-8. . 174пп
• Беттс, Раyмонд (2005). Ассимилатион анд Ассоциатион ин Френцх Цолониал Тхеорy, 1890–1914. У оф Небраска Пресс. ИСБН 0803262477. . еxцерпт анд теxт сеарцх
• Бурроwс, Матхеw (1986). „'Миссион цивилисатрице': Френцх Цултурал Полицy ин тхе Миддле Еаст, 1860–1914”. Тхе Хисторицал Јоурнал. 29 (1): 109—135. дои:10.1017/С0018246X00018641. .
• Цхафер, Тонy (2002). Тхе Енд оф Емпире ин Френцх Wест Африца: Франце'с Суццессфул Децолонизатион?. Берг. ИСБН 978-1-85973-557-2. 
• Цлаyтон, Антхонy (1995). Тхе Wарс оф Френцх Децолонизатион. 
• Цонклин, Алице L (1997). А Миссион то Цивилизе: Тхе Републицан Идеа оф Емпире ин Франце анд Wест Африца, 1895-1930. .
• Еванс, Мартин. Мартин С. Алеxандер, ед.,, ур. (1999). „Фром цолониалисм то пост-цолониалисм: тхе Френцх емпире синце Наполеон.”. Френцх Хисторy синце Наполеон. стр. с391-415. ЦС1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Јеннингс, Ериц Т (2010). Империал Хеигхтс: Далат анд тхе Макинг анд Ундоинг оф Френцх Индоцхина. .
• Лаwренце, Адриа (2013). Империал руле анд тхе политицс оф натионалисм: анти-цолониал протест ин тхе Френцх емпире. Цамбридге УП. .
• Неwбурy, C. W.; Канyа-Форстнер, А. С. (1969). „Френцх Полицy анд тхе Оригинс оф тхе Сцрамбле фор Wест Африца”. Тхе Јоурнал оф Африцан Хисторy. 10 (2): 253—276. ЈСТОР 179514. дои:10.1017/С0021853700009518. .
• Клеин, Мартин А (1998). Славерy анд цолониал руле ин Френцх Wест Африца. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-59324-3. 
• Маннинг, Патрицк (1998). Францопхоне Суб-Сахаран Африца 1880-1995. Цамбридге УП. 
• Нерес, Пхилип (1962). Френцх-спеакинг Wест Африца: Фром Цолониал Статус то Индепенденце. .
• Приестлеy, Херберт Инграм (1938). Франце оверсеас: а студy оф модерн империалисм. . 464пп.
• Qуинн, Фредерицк (2000). Тхе Френцх Оверсеас Емпире. .
• Пакенхам, Тхомас (1991). Тхе Сцрамбле фор Африца, 1876–1912. Неw Yорк: Рандом Хоусе. ИСБН 978-0-394-51576-2. .
• Петринга, Мариа (2006). Бразза, А Лифе фор Африца. Блоомингтон, ИН: АутхорХоусе. ИСБН 978-1-4259-1198-0. .
• Приестлеy, Херберт Инграм (1938). Франце оверсеас;: А студy оф модерн империалисм. . 463пп; енцyцлопедиц цовераге ас оф лате 1930с
• Робертс, Степхен Х. Хисторy оф Френцх Цолониал Полицy (1870—1925). . (2 вол 1929) вол 1 онлине алсо вол 2 онлине; Цомпрехенсиве сцхоларлy хисторy
• Сегалла, Спенцер (2009). Тхе Мороццан Соул: Френцх Едуцатион, Цолониал Етхнологy, анд Муслим Ресистанце, 1912–1956. Линцолн: Небраска УП. ИСБН 978-0-8032-1778-2. .
• Стротхер, Цхристиан (2016). „Wагинг Wар он Мосqуитоес: Сциентифиц Ресеарцх анд тхе Форматион оф Мосqуито Бригадес ин Френцх Wест Африца, 1899–1920”. Јоурнал оф тхе Хисторy оф Медицине анд Аллиед Сциенцес. 71 (4): 447—468. ПМИД 26936929. дои:10.1093/јхмас/јрw005. : јрw005.
• Тхомас, Мартин (2007). Тхе Френцх Емпире Бетwеен тхе Wарс: Империалисм, Политицс анд Социетy. . цоверс 1919–1939
• Тхомпсон, Виргиниа, анд Рицхард Адлофф (1958). Френцх Wест Африца. Станфорд УП. ЦС1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Wеллингтон, Доналд C (2006). Френцх Еаст Индиа цомпаниес: А хисторицал аццоунт анд рецорд оф траде. Хамилтон Боокс. 
• Wесселинг, Х.L. анд Арнолд Ј. Померанс (1996). Дивиде анд руле: Тхе партитион оф Африца, 1880–1914. Праегер. .
• Wесселинг, Х.L. Тхе Еуропеан Цолониал Емпирес: 1815-1919. . (Роутледге, 2015).

Деколонизација

• Беттс, Раyмонд Ф. (1998). Децолонизатион (2нд изд.). . 2004)
• Беттс, Раyмонд Ф (1991). Франце анд Децолонисатион, 1900-1960. ИСБН 978-0-312-06050-3. 
• Цхафер, Тонy. Тхе енд оф емпире ин Френцх Wест Африца: Франце'с суццессфул децолонизатион (Блоомсбурy Публисхинг, 2002).
• Цхамберлаин, Муриел Е., ур. (1998). Лонгман Цомпанион то Еуропеан Децолонисатион ин тхе Тwентиетх Центурy. . (Роутледге, 2014)
• Цлаyтон, Антхонy (2014). Тхе wарс оф Френцх децолонизатион. Роутледге. .
• Цоопер, Фредерицк (2014). „Френцх Африца, 1947–48: Реформ, Виоленце, анд Унцертаинтy ин а Цолониал Ситуатион”. Цритицал Инqуирy. 40 (4): 466—478. дои:10.1086/676416. 
• Икеда, Рyо (2015). Тхе Империалисм оф Френцх Децолонисатион: Френцх Полицy анд тхе Англо-Америцан Респонсе ин Тунисиа анд Мороццо. Палграве Мацмиллан. 
• Јансен, Јан C. & Јüрген Остерхаммел. Децолонизатион: А Схорт Хисторy (принцетон УП, 2017). онлине
• Јонес, Маx; et al. (2014). „Decolonising imperial heroes: Britain and France.”. Journal of Imperial and Commonwealth History. 42 (5): 787—825. doi:10.1080/03086534.2014.959715. .
• Lawrence, Adria K (2013). Imperial Rule and the Politics of Nationalism: Anti-Colonial Protest in the French Empire. Cambridge UP. . online reviews
• McDougall, James (децембар 2017). „The Impossible Republic: The Reconquest of Algeria and the Decolonization of France, 1945–1962”. The Journal of Modern History. 89 (4): 772—811. doi:10.1086/694427. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Rothermund, Dietmar (2015). Memories of Post-Imperial Nations: The Aftermath of Decolonization, 1945-2013. . excerpt; Compares the impact on Great Britain, the Netherlands, Belgium, France, Portugal, Italy and Japan
• Rothermund, Dietmar (2006). The Routledge companion to decolonization. Routledge. . comprehensive global coverage; 365pp
• Shepard, Todd (2006). The Invention of Decolonization: The Algerian War and the Remaking of France. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4360-2. 
• Simpson, Alfred William Brian (2004). Human Rights and the End of Empire: Britain and the Genesis of the European Convention. Oxford University Press. .
• Smith, Tony (1978). „A comparative study of French and British decolonization.” (PDF). Comparative Studies in Society and History. 20 (1): 70—102. doi:10.1017/S0010417500008835. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 06. 2015. г. Приступљено 08. 01. 2019. 
• Smith, Tony (1974). „The French Colonial Consensus and People's War, 1946-58”. Journal of Contemporary History. 9 (4): 217—247. JSTOR 260298. doi:10.1177/002200947400900410. 
• Thomas, Martin, Bob Moore, and Lawrence J. Butler. Crises of Empire: Decolonization and Europe's imperial states (Bloomsbury Publishing, 2015)
• Von Albertini, Rudolf (1971). Decolonization: the Administration and Future of the Colonies, 1919-1960. Doubleday. стр. 265—469. . scholarly analysis of French policies,..

Uticaj na Francusku

• Andrew, Christopher M., and Alexander Sydney Kanya-Forstner (1978). „France, Africa, and the First World War.”. Journal of African History. 19 (1): 11—23. doi:10.1017/S0021853700015929. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Andrew, C. M.; Kanya-Forstner, A. S. (1976). „French Business and the French Colonialists”. Historical Journal. 19 (4): 981—1000. doi:10.1017/S0018246X00010803. 
• August, Thomas G (1985). The Selling of the Empire: British and French Imperialist Propaganda, 1890–1940. Bloomsbury Academic. ISBN 978-0-313-24722-4. 
• Chafer, Tony, and Amanda Sackur (2002). Promoting the Colonial Idea: Propaganda and Visions of Empire in France. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
• Confer, Vincent (1964). „French Colonial Ideas before 1789”. French Historical Studies. 3 (3): 338—359. JSTOR 285947. doi:10.2307/285947. .
• Conkin, Alice L (1997). A Mission to Civilize: The Republican Idea of Empire in France and West Africa, 1895-1930. .
• Dobie, Madeleine (2010). Trading Places: Colonization & Slavery in 18th-Century French Culture. 
• Freundschuh, Aaron. (2017). The Courtesan and the Gigolo: The Murders in the Rue Montaigne and the Dark Side of Empire in Nineteenth-Century Paris. Stanford University Press. ISBN 978-1-5036-0082-9. . Stanford University Press.
• Martin, Guy (1985). „The Historical, Economic, and Political Bases of France's African Policy”. The Journal of Modern African Studies. 23 (2): 189—208. doi:10.1017/S0022278X00000148. .
• Rosenblum, Mort (1986). Mission to Civilize: The French Way. . online review
• Rothermund, Dietmar (2015). Memories of Post-Imperial Nations: The Aftermath of Decolonization, 1945-2013. . excerpt; Compares the impact on Great Britain, the Netherlands, Belgium, France, Portugal, Italy and Japan
• Singer, Barnett, and John Langdon (2008). Cultured Force: Makers and Defenders of the French Colonial Empire. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Thomas, Martin (ур.). The French Colonial Mind, Volume 1: Mental Maps of Empire and Colonial Encounters. France Overseas: Studies in Empire and D. . (2012); The French Colonial Mind, Volume 2: Violence, Military Encounters, and Colonialism (2012)

Istoriografija

• Bennington, Alice (2016). „Writing Empire? The Reception of Post-Colonial Studies in France”. Historical Journal. 59 (4): 1157—1186. doi:10.1017/S0018246X16000054. . abstract
• Dubois, Laurent. "The French Atlantic," in Atlantic History: A Critical Appraisal, ed. by Jack P. Greene and Philip D. Morgan, (Oxford UP, 2009) pp. 137–61
• Dwyer, Philip (2008). „Remembering and Forgetting in Contemporary France: Napoleon, Slavery, and the French History Wars”. French Politics, Culture & Society. 26 (3): 110—122. doi:10.3167/fpcs.2008.260306. .
• Emerson, Rupert (1969). „Colonialism”. Journal of Contemporary History. 4 (1): 3—16. doi:10.1177/002200946900400101. .
• Greer, Allan (2010). „National, Transnational, and Hypernational Historiographies: New France Meets Early American History”. Canadian Historical Review. 91 (4): 695—724. doi:10.3138/chr.91.4.695. 
• Hodson, Christopher, and Brett Rushforth (јануар 2010). „Absolutely Atlantic: Colonialism and the Early Modern French State in Recent Historiography”. History Compass. 8 (1): 101—117. doi:10.1111/j.1478-0542.2009.00635.x. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Lawrence, Adria K (2013). Imperial Rule and the Politics of Nationalism: Anti-Colonial Protest in the French Empire. Cambridge UP. . online reviews

Spoljašnje veze

• French Colonial Historical Society
• H-FRANCE, daily discussions and book reviews Архивирано на сајту Wayback Machine (15. јул 2021)
• French Colonial Historical Society
• French Colonial History an annual volume of refereed, scholarly articles