Пређи на садржај

Франо Менегело Динчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Франо Менегело Динчић
Датум рођења(1900-02-28)28. фебруар 1900.
Датум смрти17. јануар 1986.(1986-01-17) (85 год.)

Франо Менегело Динчић (Франо Менегело Динчић, изворник: Франо Менегхелло Динчић; Котор, 28. фебруар 1900. – Београд, 17. јануар 1986[1]) српски је и југословенски медаљар и вајар из Далмације. Родио се у породици помораца, поријеклом са Корчуле. Живио је у Сплиту гдје завршава Школу примијењених умјетности, а послије и академију у Прагу, у класи професора Отакара Шпаниела. Додатно је унаприједио своје вјештине у Паризу и Минхену. Прије одласка у Београд (1928) радио је од 1922. до 1924. као предавач у Сплиту. Био је члан Удружења ликовних уметника Србије. Менегелово умјетничко стваралаштво остварио се у рељефном моделарењу, укључиво и пластичној портретистици, што је обезбиједило углед његовим портретним медаљама, споменицама (спомен-медаљама), плакетама и споменицима. Истраживања Владете Војиновића показала су да је Орден народног хероја (тип 2), израђиван у загребачкому ИКОМ-у, обликовао Франо Менегело Динчић.

Познатије медаље

[уреди | уреди извор]
  • »Аутопортрет« – 1949.
  • »Тито« – 1961.
  • Ковани новац, апоени од 25, 50 пара и 1 динара, као и апоени од 10, 20 и 50 динара с ликом Петра II Карађорђевића (1938)
  • Ковани новац апоени од 10, 20 и 50 динара (1955)

Споменици

[уреди | уреди извор]
  • Споменик погинулим ратницима у Балканским и у Првом свјетскому рату, са ловоровим вијенцима на постољу, у којима су исписана мјеста борби и три бронзана српска ратника у борби, на врху. Откривен је 1929. у Зајечару.
  • Споменик Шапчанима погинулим у Првом свјетскому рату, на постољу у виду осмокраке призме од бијелог мермера са Венчаца, са фигурама мушкарца и жене, четири барељефа на постољу и бронзаном скулптуром српског војника-побједника на врху. Откривен је 1934. испред Саборне цркве у Шапцу.
  • Споменик Јагодинцима палим у Балканским и у Првом свјетском рату, на постоју од бијелог мермера, са фигуром роба свезаног ланцима — симбол петостољетног ропства под Турцима и фигуром мајке — робиња са дјететом у лијевој и мачем у десној руци — симболични завјет мајке да ће се, кад одрасте, син латити мача и ослободити ропства. Са предње стране, при дну постоља, утиснут је бронзани барељеф Карађорђевог устанка (1804), а на полеђини је бронзани рељеф Кочине крајине (1788), док је на врху бронзана фигура српског војника са пушком у десној руци. Споменик је откривен 1930. у Јагодини.
  • Споменик Топличанима палим у ратовима од 1912-1918 и жртвама Топличког устанка (1917). На постаменту се налазе српски војнци у јуришу, а на барељефима ниже су ликови краља Петра I и његовог сина Александра и других вођа, као и злоћини бугарских војника, коју је бугарска војска током Другог свјетског рата уклонила. Споменик је откривен 1934. у Прокупљу.

Значајнији рељефи

[уреди | уреди извор]
  • »На згаришту«
  • »Погреб«
  • »Мира« – 1946.
  • Са скупином Медулић, Праг, Сплит, 1922.
  • II. јесења изложба београдских уметника, Београд, Уметнички павиљон, у новембру 1929.
  • С Арпадом Балажом (Балáзс Áрпáд) — Нови Сад, Раднички дом, 12. – 19. априла 1931.[3]
  • V. пролећна изложба југословенских уметника, Београд, Уметнички павиљон, у мају 1933.
  • Изложба "Пола вијека хрватске умјетности : 1888-1938", Дом ликовних умјетности краља Петра I Великог Ослободиоца, Загреб, 18. децембра 1938. – 31. јануара 1939.[4]
  • Разстава содобнега југослованскега кипарства Звезе уподабљајочих уметников ФЛР Југославије, Модерна галерија, Љубљана, 4. марта 1951. – 15. априла 1951.
  • Разстава Звезе ликовних уметников Југославије, Модерна галерија, Љубљана, 15. фебруара 1956. – 29. фебруара 1956.
  • Разстава Друштва ликовних уметников Србије, Модерна галерија, Љубљана, 20. новембра 1958 – 10. децембра 1958.
  • Изложба — Франо Менегхелло Динчић, Галерија умјетнина, Сплит, 18. – 30. септембра 1984.

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Дамјановић, Данка (2016). Душан Поповић, ур. „Споменик Петру Кочићу у Бањалуци” (ПДФ). Гласник. Бања Лука: Удружење архивских радника Републике Српске. 8. 
  2. ^ Време, 27. августа 1939, стр. 5. дигитална.нб.рс
  3. ^ Сликарско-вајарска изложба г. Балажа и Менегела-Динчића у Новом Саду // Југословенски дневник, Суботица — Нови Сад, 1931, год. III, бр. 99, стр. 4.
  4. ^ Кризман, Томислав; Шрепел, Иво; Тадијановић, Драгутин (уредници) Изложба : Пола вијека хрватске умјетности: Приредило Хрватско друштво умјетности о шездесетој годишњици свога опстанка : 18-XII-1938 — 31-I-1939, "Типографија", Загреб, 1938, стр. 199.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Зламалик, Винко, Динчић-Менегело, Франо у: Домљан, Жарко (гл. ур.) Ликовна енциклопедија Југославије, 1. св. (А–Ј), Југославенски лексикографски завод »Мирослав Крлежа«, 1984, стр. 310-311., ISBN 978-86-7053-001-0
  • Војиновић, Владета, Франо Менегело Динчић', Друштво историчара уметности Србије, Београд, 1988, (укуп. 158 стр.)
  • Тодоровић, Нада (1986). „Ин мемориам, Кипар и медаљер Франо Менегхелло Динчић”. Нумизматичке вијести. Загреб: Хрватско нумизматичко друштво (40): 126—127.  COBISS.SR 103662599
  • Тодоровић, Нада (1981). „Медаљерски опус Франа Менгела Динчића”. Нумизматичке вијести. Загреб: Хрватско нумизматичко друштво (35): 48—59.  COBISS.SR 103662599
  • Р., Фран Менегело Динчић // Лесковачки гласник, Лесковац, 1932, год. XII, бр. 13, стр. 2-3.
  • Зламалик, Винко. I. меморијал Иве Кердића (каталог), Галерија ликовних умјетности, Осијек — Строссмаyерова галерија старих мајстора, Загреб, 1980, стр. 95-98.
  • Гамулин, Грго. Хрватско сликарство XX. стољећа, свезак 1., свесци 3-4 (унутар свеска 1.) из Повијести умјетности у Хрватској, Напријед, Загреб, 1988, стр. 305.