Пређи на садржај

Франсоа Кене

С Википедије, слободне енциклопедије
Франсоа Кене
Франçоис Qуеснаy, портраит бy Хеинз Риетер
Франсоа Кене, портраит Хајнца Ритера
Датум рођења4 јун 1694(1694-06-04)
Место рођењаМере у близини Версаја
 Француска
Датум смрти16. децембар 1774.(1774-12-16) (80 год.)
Место смртиВерсај
 Француска
ПребивалиштеФранцуска
Држављанствофранцуско
Занимањеекономиста, лекар
ДеловањеПолитичка економија
СтилФизиократија

Франсоа Кене (француски: [fʁɑ̃swa kɛnɛ]; 4. јун 1694 – 16. децембар 1774) био је француски економиста и лекар из физиократске школе.[1] Он је познат по томе што је 1758. објавио рад „Tableau économique” (Економска табела), који је пружио темеље идејама физиократа.[2] Ово је вероватно прво дело којим се покушано да се аналитички опише функционисање економије, и као такво може се посматрати као један од првих важних доприноса економској мисли. Његов рад Le Despotisme de la Chine, написан 1767. године, описује кинеску политику и друштво, и његову сопствену политичку подршку уставном деспотизму.[3]

Живот[уреди | уреди извор]

Кене је рођен у Мереу у близини Версаја, као син адвоката и малог земљишног власника. Кад му је било шеснаест година учио је за хирурга, и ускоро након тога је отишао у Париз, где је студирао медицину и хирургију. Након што се квалификовао за мајстора-хирурга, настанио се и отворио ординацију у Мант ла Жолију. Године 1737, постављен је за сталног секретара хируршке академије коју је основао Франсоа Гиго де ла Пејрон, и постао је један од лекара краља Луја XV. Године 1744, он је дипломирао као доктор медицине; и касније је постао први краљевски лекар, и постављен је у Версајску палату. Његов стан био је на међуспрату (entresol), по чему су Reunions de l'entresol добили име. Луј XV је веома ценио Кенеа и називао га је својим мислиоцем. Кад му је дао племићки статус, уручио му је три цвета дан и ноћ[4] (чије име је изведено од pensée, што на француском значи мисао), са латинским мотом Propter cogitationem mentis.[5]

Након тога се углавном посветио економским студијама, не учествујући у дворским интригама које се непрестано одвијале око њега. Око 1750. године упознао се са Жак Клод Мари Венсан де Гурнеом (1712–1759), који је такође био озбиљан истраживач на економском пољу; а око ова два угледна човека постепено се формирала филозофска група економиста, или, како се се касније ради разликовања низивали, физиократе. Најистакнутији следбеници из ове групе били су старији Мирабо (аутор дела L'Ami des hommes, 1756–60, и Philosophie rurale, 1763), Николас Бордо (Introduction a la philosophie économique, 1771), Гијом-Франсоа ле Тросне (De l'ordre social, 1777), Андре Морелет (најпознатији по полемици с Галанијем о слободи трговине житом за време рата брашном), Лемерсје де Ла Ривјер и ду Понт де Немурс. Адам Смит је, током боравка на континенту, са младим војводом од Буклуом 1764–1766, провео неко време у Паризу, где је упознао Кенеа и неке од његових следбеника; он је одао велику почаст њиховим научним доприносима у свом делу Богатство нација.[6][4]

Радови[уреди | уреди извор]

Економска табела

Његови економски списи сабрани су у други том дела Принципауx éцономистес, у издању Гилаума, Париз, са предговором и белешкама Ежена Дера; такође су његови Оеуврес éцономиqуес ет пхилосопхиqуес сакупљени са уводом и белешком Августа Онкена (Франкфорт, 1888); факсимилни репринт Таблеау éцономиqуе, из оригиналног рукописа, објавила је Британска економска асоцијација (Лондон, 1895). Његови други списи били су чланак „Евиденција” у Енцyцлопéдие, и Истраживање доказа геометријских истина, са Пројекатом нових геометријских елемената, 1773. Кенеов Елож је у француској Академији наука изрекао Гранжо де Фоши (погледајте Рокел академије, 1774, стр. 134). Такође погледајте мармонтелове радове, Мéмоирес; Мéмоирес де Мме. ду Хауссет; Х. Хигов рад Физиократе (Лондон, 1897).[4]

Економија[уреди | уреди извор]

Економска табела, 1965

Године 1758, он је објавио дело Таблеау éцономиqуе (Економска табела), које је поставило темеље идеја физиократа. Ово је био можда први рад који је покушао да опише функционисање привреде на аналитички начин, и као такав се може посматрати као један од првих важних доприноса економској мисли.[7]

Публикације у којима је Кене изложио свој систем биле су следеће: два чланка, о „Фермиерс“ (фармерима) и о „Зрњу“, у Енциклопедији Дидроа и Жана ле Рон д'Аламбера (1756, 1757);[8][4] дискурс о закону природе у Пхyсиоцратие Дупонта де Немоурс (1768); Опште максиме економске управе пољопривредног царства (1758), и истовремено објављен Економска табела са њеним објашњењем, или извод из краљевске уштеђевине Салија (са прослављеним мотом, Сироти сељаци, јадно краљевство; јадно краљевство, јадан краљ; Дијалог о трговини и раду занатлија; и други мањи комади.[4]

Економска табела, иако је због своје сувоће и апстрактне форме наишао на мало опште наклоности, може се сматрати главним манифестом школе. Кенеови следбеници су сматрали да има право на место међу најистакнутијим производима људске мудрости, а старији Мирабо је то дело назвао, у одломку који је цитирао Адам Смит,[6] једним од три велика изума који су највише допринели за стабилност политичких друштава, а друга два су била способност писања и новац. Његов циљ је био да се помоћу одређених формула прикаже начин на који ће производи пољопривреде, која је једини извор богатства, у стању савршене слободе бити распоређени међу неколико класа заједнице (наиме, производне класе власника и обрађивача земље, и непродуктивне класу коју чине произвођачи и трговци), и да представи другим формулама начине дистрибуције који се одвијају под системима државних ограничења и регулације, са злим последицама које проистичу за цело друштво из различитих степена таквих повреда природног поретка. Из Кенејевих теоријских ставова следи да је једна ствар која заслужује бригу практичног економисте и државника повећање нето производа; и он такође закључује оно што је Смит касније потврдио, на не сасвим истом основу, да је интерес земљопоседника стриктно и нераскидиво повезан са општим интересом друштва. Мало луксузно издање овог дела, са другим деловима, штампано је 1758. године у Версајској палати под непосредним краљевим надзором, а неке од листова, како се наводи, повукла је краљевска рука. Већ 1767. године књига је нестала из оптицаја, и ниједан њен примерак се сада не може набавити; али њена суштина је сачувана у Мирабоовом делу Ами дес хоммес и делу Пхyсиоцратие из Дупонта де Немоурса.[4]

Оријентализам и Кина[уреди | уреди извор]

Кене је познат по својим списима о кинеској политици и друштву. Његова књига Ле Деспотисме де ла Цхине, написана 1767. године, описује његове погледе на кинески империјални систем.[3] Он је подржавао меритократски концепт давања политичке моћи научницима, без гломазне аристократије која је карактерисала француску политику, и важности пољопривреде за добробит једне нације. Грегори Блу пише да је Кене „хвалио Кину као уставни деспотизам и отворено се залагао за усвајање кинеских институција, укључујући стандардизовани систем опорезивања и универзално образовање“. Блуе спекулише да је ово можда утицало на успостављање сталног насеља у Бенгалу од стране Британске империје 1793. године.[9] Кенеова интересовања за оријентализам такође су била извор критике. Карол Блум, у својој књизи Снага у бројевима о Француској 18. века, означава Кенеа као „апологету оријенталног деспотизма.“[10]

Због његовог дивљења конфуцијанизму, Кенејеви следбеници су му доделили титулу „Конфучије Европе“.[11] Кенеова заљубљеност у кинеску културу, како су је описали језуити, навела га је да убеди сина Луја XV да опона[а „орање свете земље“ од стране кинеског цара да симболизује везу између владе и пољопривреде.[12]

О опорезивању[уреди | уреди извор]

Кене је признао три економске класе у Француској: „власничку” класу коју чине само земљопоседници, „продуктивну” класу пољопривредних радника и „стерилну” класу трговаца. Кене није видео никакву корист за стерилну класу и веровао је да је продуктивна свеукупно важна. Кене је посматрао француску пољопривреду као заосталу и непродуктивну у поређењу са Британијом у време док је боравио у Версајској палати. Упркос томе што је боравио у палати, Кене је веровао да је пољопривреда срце привреде и од посебног значаја за њу. Кене је тврдио да су порези који се стављају на култиваторе штетни само за друштво јер ће ови порези смањити подстицај за пољопривредну производњу. Опорезивање власника не уништава средства за производњу, што значи да нема опадања производње. Кене је желео да власници сносе сав терет пореза у земљи, јер је опорезивање култиватора има негативне последице за све. Уклањање подстицаја од култиватора смањује пољопривредну производњу и пољопривредни вишак за који се Кене верује да је срце привреде. Кене се такође противио индиректним порезима за разлику од директних пореза. Ове „индиректне порезе“ француској јавности стављају власници чија похлепа захтева имунитет од опорезивања. Директни порези на власнике немају утицаја на репродукцију и економски пад. Смањење индиректних пореза и повећање директних дају Французима вишак пољопривреде и финансирања која су им потребна. Међутим, ово мишљење није било веома популарно међу богаташима са којима је Кене редовно проводио време. Провео је део свог времена страхујући за свој живот у палати.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Цутлер Ј. Цлевеланд, "Биопхyсицал ецономицс", Енцyцлопедиа оф Еартх, Ласт упдатед: 14 Септембер 2006.
  2. ^ Сее тхе биограпхицал ноте ин тхе Цоллецтед Wоркс оф Карл Марx анд Фредерицк Енгелс: Волуме 31 (Интернатионал Публисхерс: Неw Yорк, 1989) п. 605.
  3. ^ а б Ина Багхдиантз МцЦабе (15. 7. 2008). Ориенталисм ин Еарлy Модерн Франце: Еурасиан Траде, Еxотицисм анд тхе Анциен РегимеСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. Берг Публисхерс. стр. 271–72. ИСБН 978-1-84520-374-0. 
  4. ^ а б в г д ђ  Једна или више претходних реченица укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Цхисхолм, Хугх, ур. (1911). „Qуеснаy, Франçоис”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 22 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 742—743. 
  5. ^ „Nouvelles Ephemerides, Économiques, Seconde Partie, Analyses, Et Critiques Raisonnées. N° Premier. Éloge Historique De M. Quesnay, Contenant L'Analyse De Ses Ouvrages, Par M. Le Cte D'A***”. Taieb.net. Приступљено 16. 8. 2012. 
  6. ^ а б Smith, Adam, 1937, The Wealth of Nations, N. Y.: Random House, p. 643; first published 1776.
  7. ^ Phillip Anthony O'Hara (1999). Encyclopedia of Political Economy. Psychology Press. стр. 848. ISBN 978-0-415-18718-3. Приступљено 21. 7. 2012. 
  8. ^ Kafker, Frank A.; Chouillet, Jacques (1990). „Kafker, Frank A.: Notices sur les auteurs des 17 volumes de « discours » de l'Encyclopédie (suite et fin). Recherches sur Diderot et sur l'Encyclopédie Année (1990) Volume 8 Numéro 8 p. 112”. Recherches Sur Diderot et Sur l'Encyclopédie. 8 (1): 101—121. 
  9. ^ E. S. Shaffer (30. 11. 2000). Comparative Criticism: Volume 22, East and West: Comparative Perspectives. Cambridge University Press. стр. 239—40. ISBN 978-0-521-79072-7. 
  10. ^ Carol Blum (5. 2. 2002). Strength in Numbers: Population, Reproduction, and Power in Eighteenth-Century FranceСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. JHU Press. стр. 16. ISBN 978-0-8018-6810-8. 
  11. ^ Murray N. Rothbard (2006). Economic Thought Before Adam Smith. Ludwig von Mises Institute. стр. 366. ISBN 978-0-945466-48-2. 
  12. ^ Geoffrey C. Gunn (2003). First Globalization: The Eurasian Exchange, 1500 to 1800. Rowman & Littlefield. стр. 148. ISBN 978-0-7425-2662-4. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Fransoa Kene на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Fransoa_Kene&oldid=27676875”